Početak procesa internacionalizacije "velike Albanije"

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni dopisnik Politike iz Skoplja

Samo dve godine nakon završetka Drugog svetskog rata – počeo je hladni rat, i to između najvećih vojnih saveznika, pred kojima su kapitulirali fašizam i nacizam: SSSR i SAD. Najveći neprijatelj Zapadu bile su socijalističke zemlje sa Varšavskim paktom, gde su komunističku ideologiju, na marksističko-lenjinističkim osnovama Amerikanci koristili za razbijanje svih socijalističkih država. Taj vojno-politički virus „raspada država” nije mimoišao ni SFR Jugoslaviju.

Pamtimo, bar mi stariji, nastanak Pokreta nesvrstanih, te antikomunističke demonstracije od Prištine, preko Zagreba, Praga, Beograda do rušenja Temišvara, Bukurešta, pada Mahmuta Bakalija, Mirka Čanadanovića, Savke Dabčević Kučar, Mirka Tepavca, Pera Pirkera... Sve je naglašeno Hrvatskim i Praškim prolećem, masovnim pokretom 1966, kada je sve počelo na Brionskom plenumu, na kojem se SKJ obračunava sa tajnom policijom sa Aleksandrom Rankovićem na čelu, te počinju da jačaju reformske snage u društvu.

Ipak, niko nije mislio da se može desiti raspad SFRJ, SSSR-a, nestanak Varšavskog pakta, smena Rankovića ili poraz Maspoka. Niko nije verovao će doći do bombardovanja Jugoslavije ili da će zapadne sile proglasiti Kosovo nezavisnom republikom. Mnogi su verovali da je Tito besmrtan i da Jugoslavija ima prijatelje i na Zapadu i na Istoku. Svi smo se oslanjali na JNA da će zaštititi granice svoje zemlje i da se nama ne može dogoditi ništa od svega što se dogodilo.

Slično se dešava i danas na tlu Republike Severne Makedonije. Udari susednih zemalja ne jenjavaju. Spor sa Grčkom, nož u leđa od strane Bugarske, a sada i Albanija ima šta da kaže. Kurti muti vodu za kuvanje „velike Albanije”, specijaliteta na nekadašnjem meniju Adema Demaćija. Mnogi kažu da od toga nema ništa; no, ni od nezavisnosti Kosova nije bilo ništa, pa se u Kačaniku dogodila Deklaracija nezavisnog Kosova, čiji je nacrt još pre Brionskog plenuma, 1964. godine, napravio Adem Demaći za priključenje Kosova Albaniji, kada je nagrađen petnaestogodišnjom zatvorskom kaznom.

Promociju Demaćijeve ideologije i težnje ka ujedinjenju Albanaca javno je promovisao Kurti u skopskoj opštini Čair, gde je preimenovan deo ulice Druge udarne proleterske brigade u ime Adema Demaćija, da se zna da njegova ideologija živi, da, zapravo, nikad nije bila življa. Pali borci protiv fašizma odlaze u zaborav, a pali iza zatvorskih rešetaka uzdigoše se u ovoj zemlji, koja je već pretrpela veličanje hitlerovaca Vanča Mihajlova i bugarskog cara Borisa III od strane svog bugarskog suseda.

Partizanska ideologija koja je prerasla u SFR Jugoslaviju pod vođstvom Tita, nakon smrti ovog svetskog vojskovođe, gubi u odnosu na Demaćijevu ideju koju je Kurti, kao njegov učenik, obelodanio u Tetovu, gde su mu dobrodošlicu poželeli gradonačelnici Tetova i Čaira, kao i lider Alternative, rečima: „Dobro došao, predsedniče, u ’veliku Albaniju’!” To nije sve, usledilo je obraćanje gradonačelnika Tetova Kasamija, koji je Kurtija oslovio predsednikom svih Albanca, onih koji sanjaju o ’velikoj Albaniji’.

Skandiranje Kurtiju uz zastavu Albanije i mapu „velike Albanije”, koja pokazuje jasne pretenzije na delove teritorija Severne Makedonije, Grčke, Srbije i Crne Gore, oličenje je „demokratije” i „ostvarivanja ljudskih prava”, vrednosti kojima težimo u procesu – ili, bolje reći, u procepu – ka EU. Premda je predsednik zemlje u kojima se zbijala ova „šala” zatražio odgovornost za nepoštovanje Zakona o upotrebi zastave i himne, policija je na političke provokacije mogla da deluje samo prekršajnim prijavama gradonačelnicima opština. Krivični osnov? Izgleda da ne postoji. Ali Boforova skala samo što ne eksplodira od jačine vetra u leđa koji su ovim činom dobile posebno opozicione albanske partije, čija je težnja put ka EU, ali još bolje – sa novim granicama ’velike Albanije’.

U kom pravcu se demokratija razvila, vidljivo je i iz stava nezavisnog poslanika Skendera Redžepija, koji, tokom rasprave o promeni Ustava RSM, nagoveštava cepanje države jer su nacionalni interesi Albanaca značajniji od državnih interesa, čak se iščekuje i trenutak da se albanski jezik proglasi ustavno službenim na celoj teritoriji Republike Severne Makedonije:

"Albanci ne osporavaju identitet i jezik makedonskom narodu, ali mogu u bližoj budućnosti da se pojave i drugi zahtevi, gde bi albanske opštine mogle da traže put ka EU. Trebalo bi da preuzmemo odgovornost mi u parlamentu. Istorijski problemi između Makedonaca i Bugara ostaće i dalje i to ne mogu da reše poslanici, već istoričari. Najbolje je rešenje putem promene Ustava i da naša budućnost bude u EU. Za Bugare je Goce Delčev Bugarin, a za Makedonce ostaje Makedonac. Po prirodi sam optimist; no, u ovom slučaju sam pesimist da se mogu ostvariti ustavne promene.”

Redžepi je dodao i: „Posle trideset godina putovanja, politički akteri vraćaju Makedoniju u devedesete, kada se zemlja hranila nacionalizmom protiv Albanaca. Nije slučajno da se ovih dana aktuelizuje dolazak kosovskog premijera i to da stvara ’veliku Albaniju’.”

Ako se vratimo u vreme pre raspada SFR Jugoslavije, videćemo da su slični koraci bili preduzimani na demonstracijama 1968, 1971, 1981, 1985‒1991, sve do bombardovanja Jugoslavije po scenariju Vokera spasavajući humanitarnu krizu na Kosovu. Epilog u koji niko nije verovao, i pored pada Berlinskog zida, nestanka Varšavskog pakta, cepanja SSSR-a.

Da bismo razumeli sadašnjost, moramo dobro poznavati prošlost. Okončanje hladnog rata između SAD i SSSR-a dogodilo se na Malti 1989. godine dogovorom Gorbačova i Buša Starijeg. Kasnije, Jeljcin povlači vojne snage sa Kosova, te prilikom bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO-a ne isporučuje plaćeno oružje koje je pripadalo Jugoslaviji. Danas SAD i Ruska Federacija i dalje vode pregovore, preko nišana, uz koalicionu podršku – SAD imaju Zapad i NATO, ali ni Rusija, takođe, nije sama, kako je rekao Galager, sekretar Vatikana. I dok se preko Ukrajine pragmatično iscrtavaju nove granice sveta, preko Severne Makedonije se pokušava slično, samo je u fokusu Kosovo, čiju su nezavisnost priznale Amerika, Britanija i 22 zemlje EU, koje kao da nisu primetile proklamovanje „velike Albanije”. Ne budimo naivni, nema slučajnosti u sklopu okolnosti.

Sve političke i zakonodavne aktivnosti u Severnoj Makedoniji podsećaju na raspad SFR Jugoslavije i pad komunističkog jednoumlja. Svi ovi događaji koji su se dešavali na ulicama Severne Makedonije i u parlamentu potcenjuju se, a država sebe očigledno precenjuje, naročito ako se ima u vidu da je članica Severoatlantske alijanse i da ima potpisan vojnopolitički strateški dogovor sa SAD.

Kroz sve pore makedonske zemlje prožeto je evropsko licemerstvo. Umesto da seče reinkarnaciju fašističke ideologije koju širi njena članica Bugarska, kao da je zaliva svojim ćutanjem, ali je, s druge strane, glasna u podršci ovoj svojoj članici kada zahteva da Severna Makedonija još jednom menja Ustav kako bi se dokopala davno obećanih evropskih integracija. Poveden i tim iskustvom da „sudija” gleda vezanih očiju, i Kurti se šepuri po makedonskoj teritoriji šireći mržnju i budeći nemire na već trusnom balkanskom tlu.

Severna Makedonija više ne zna ko joj može okrenuti leđa, osim EU – koja je jasno dala do znanja da, ukoliko Severna Makedonija ne promeni Ustav i ne ispuni zahtev Bugarske, ostaje sama, u međunarodnoj izolaciji, a krivca može tražiti isključivo u sebi. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Očigledno.

No, ukoliko se ne izbori sa ustavnim promenama u predviđenom roku, Albanija će krojiti svoj put ka EU. Međutim, ako je suditi po rečima nezavisnog poslanika iz albanskih redova, moguće je i da se dogodi izdvajanje opština iz državnog zagrljaja i osamostaljivanje Tetova i Gostivara, pa – zašto da ne – i Čaira. Ovim potezom Kurti i svi njegovi istomišljenici započeli su proces internacionalizacije „velike Albanije”. Malo ko će ovo priznati, mnogi će se praviti da ne vide, ali svakako, očigledno, još nije momenat da se oglase SAD i EU, pa i Rusija. U okviru političke globalizacije, problem koji Zapadnom Balkanu diše za vratom mogu dijalogom rešiti samo lideri „Otvorenog Balkana”.