Podujevo – Helsinki

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj, književnik i novinar

Moj prošli tekst objavljen ovde bio je o Davidu Albahariju i on je u njemu opisan kao najvažniji svetski pisac rođen na Kosovu, pošto mu je, je li, rodni grad bio Peć. Prijatelj mi piše poruku da mu se tekst dopao, pa me pita: A sada, kad je Albahari umro, ko je globalno najpoznatiji i najugledniji živi pisac rođen na Kosovu? Zamislio sam se. Među istaknutijim savremenim piscima srpskog jezika ima ih nekoliko rođenih na Kosovu, a među onima koji pišu na albanskom jeziku verovatno ih je i više. Ipak, ne mogu da se setim nijednog, iz bilo koje od ove dve grupe, a da realno ima ozbiljnu i relevantnu međunarodnu recepciju. Ne progovaram neko vreme, a prijatelj me poznaje, pa se smeje i kaže: Pogrešno razmišljaš, ne piše taj pisac ni na srpskom ni na albanskom jeziku. Sada sam još više zbunjen. On se smeje još glasnije i kroz smeh govori: „Moja mačka Jugoslavija“.

Da, odmah mi se pali lampica, ali i zrno sumnje: Zar je Pajtim Statovci rođen na Kosovu? Nego šta je, nastavlja moj prijatelj, i to u Podujevu, od svih mesta. Vidiš, kažem, bio sam ubeđen da je on i rođen u Finskoj.

Za Pajtima Statovcija (rođenog 1990.) čuo sam još pre nekoliko godina kao za jednog od najtalentovanijih mladih finskih pisaca. Kad je imao samo dve godine, njegova porodica je napustila tadašnju Jugoslaviju i skrasila se u Finskoj. Pošto je došao u toliko ranom uzrastu, nije čudno da se dečak formirao unutar finske kulture i finskog jezika. (Njegova priča podseća zapravo na priču Danice Ćurćić, jedne od najboljih danskih glumica mlađe generacije koja je 1985. rođena u Beogradu, a već godinu dana kasnije je s porodicom prešla u Kopenhagen.) Uglavmom, Statovci je očito od rane mladosti imao sklonosti ka književnosti pošto je na Univerzitetu u Helsinkiju studirao komparativnu književnost, a već 2014, kao dvadesetčetverogodišnjak, objavio je svoj prvi roman pod naslovom „Kissani Jugoslavia“ što bi u prevodu sa finskog bilo „Moja mačka Jugoslavija“. Za ovu knjigu dobio je najugledniju finsku nagradu za prvu knjigu. Engleski prevod knjige objavljen je tri godine kasnije i u Velikoj Britaniji i u SAD-u. 2018. knjiga je pretočena u uspešnu pozorišnu predstavu u Finskom narodnom pozorištu u Helsinkiju.

Knjiga je imala priličnog uspeha u anglosaksonskom svetu, sa pozitivnim prikazima u „Njujork tajmsu“ i „Atlantiku“ primera radi, a za „Njujork tajms“ ju je izrazito hvalila niko drugi do Tea Obreht, mlada spisateljica srpskog porekla koja se proslavila pišući na engleskom jeziku. Svim zainteresovanim srpskim čitaocima, knjiga je verovatno najdostupunija u prevodu na – hrvatski, pošto je objavljena i u Zagrebu 2020.

2016. Statovci je objavio svoj drugi po redu roman „Prelaz“, čiji engleski prevod je izišao 2019. Iste te godine na finskom originalu izlazi dosad poslednji Statovcijev roman pod naslovom „Bolla“. Iz balkanske perspektive, roman ima elemente koji bi ga u određenim krugovima mogli učiniti kontroverznim. Radnja počinje u aprilu 1995. u Prištini. Glavni lik, Arsim, dvadesetčetverogodišnji Albanac je još uvijek student, a nedavno se oženio. U nekom kafiću slučajno upoznaje mladog Srbina Miloša i to je obostrana ljubav na prvi pogled. I kao da sve skupa već nije previše tegobno i komplikovano u to vreme i na tom mestu, a u tim uslovima, za dve nedelje supruga mu saopštava da je trudna. Ipak, ono što veže Arsima i Miloša jače je ne samo od početnih teškoća, nego će se suprostaviti i haosu koji nastupa kad počne rat na Kosovo, NATO bombardovanje i ono što je usledilo.

Finski je težak jezik koji u ovdašnjim krajevima malo ko zna. Čini mi se da je većinu stvari koje su kod nas objavljene, još u SFRJ vremenima, a prevedene su sa finskog, preveo jedan čovek: Osman Đikić (ne onaj po kojem se zove ulica na Paliluli, nego nekadašnji jugoslovenski ambasador u Helsinkiju). Verovatno je to jedini razlog zbog čega „Bolla“ dosad nije prevedena na srpski jer bi se tematski uklopila u mnoge „agende“ za koje je lako naći finansiranje. To ne znači da Statovci nije dobar pisac. Lajtmotivi njegove prve tri knjige su isprepleteni i bliski, sugerišući da se on zaista bavi svojim opsesivnim temama. Bilo kako bilo, ima nečeg čudnovatog u činjenici da je najbolji savremeni finski pisac mlađi od trideset i pet godina rođen u – Podujevu. Čudnovatije je to i više vredno poštovanja, rekao bih, od selebriti hronika Rite Ore i Due Lipe. Zašto je ovaj „mladi kvir pisac“ (kako ga naziva „Njujorker“, najkul među svim kul časopisima Zapada koji takođe slavi Statovcijev talenat) na svom rodnom Kosovu relativno malo poznat, to je eventualno tema za drugi i drukčiji tekst.