Najbolji pisac sa Kosova

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj, književnik i novinar

Umro je nedavno David Albahari, to sigurno znate. Pisano je mnogo o toj smrti, u praktično svim medijima. Bio je Albahari verovatno najbolji, a zasigurno globalno najpriznatiji srpski pisac svoje generacije. Možda i zato što je bio apolitičniji od većine svojih kolega, čini se da je bio podjednako iskreno (o)žaljen i unutar tzv. Prve i unutar tzv. Druge Srbije, da su mu opširni i upućeni nekrolozi štampani i u medijima bliskim vlastima i u medijima bliskim opoziciji, da je verne čitaoce imao i među „patriotima“ i među „kosmopolitima“.

Kad čovek umre, najkraća njegova moguća biografija svede se na godine rođenja i smrti, odnosno njihove lokacije. Albahari se rodio 1948, a umro je 2023; Albahari se rodio u Peći, a u umro je u Beogradu. Njegovo rođenje na Kosovu plod je preseka velikog sticaja tragičnih okolnosti. Albaharijev otac je bio oficir kraljevske vojske, tačnije vojni doktor, pa je kao zarobljenik odveden u vojni zarobljenički logor u Nemačkoj gde je preživeo Drugi svetski rat. Naoko paradoksalno, biti ratni zarobljenik iz redova neke priznate vojske bio je jedan od retkih načina da Jevrejin preživi holokaust, a na teritoriji koju su kontrolisali nacisti. Naciste nije bilo briga je li neko advokat ili zanatlija, bankar ili prosjak, ako je Jevrejin, bilo mu je namenjeno istrebljenje, Zarobljeni oficir mogao je, eto, biti i Jevrejin, pa da status ratnog zaroboljenika bude „stariji“ od porekla. Nije Albaharijev otac jedini takav primer, čak ni među srpskim Jevrejima. Na skoro isti način, Drugi svetski rat je preživeo i Stanislav Vinaver. Usput budi rečeno, čak 60.000 Jevreja bili su među ratnim zarobljenicima iz američke, britanske i francuske vojske koje su nacisti držali kao zatočenike i ogromna većina njih je preživela rat jer su, po rečima jedne istoričarke, „suprotno svim očekivanjima tretirani u skladu sa Ženevskim konvencijama“. Prema civilima, međutim, nije bilo nikakvih konvencija pa je prva žena Albaharijevog oca, skupa s njihovo dvoje dece, ubijena, kao i većina njegove rodbine. Nacisti su streljali i prvog muža Albaharijeve majke, a njihova dva sina su poginula u železničkoj nesreći. Sam Albahari je negde zabeležio: „Moralo je da nastrada četvoro dece da bismo se moja sestra i ja rodili“.

Ivo Andrić se rodio u Travniku, ali tamo nije proveo detinjstvo. Njegova veza s Travnikom potvrđena je kroz „Travničku hroniku“ i neke pripovetke poput „Priče o vezirovom slonu“. Ni Albahari nije detinjstvo proveo na Kosovu, ali nije da je Kosovo odsutno iz njegovog dela. Čisto primera radi, u „Mamcu“, njegovom možda i najboljem romanu je i ovaj fragment: „Onda se, posle rata (...) doslovno sunovratila u Peć. Da se nismo tako dobro slagali sa Šiptarima, rekla je jednom, nikada ne bismo savladali snagu te pomrčine. Možda je to rekao otac, nisam više siguran. Rat se negde završio, ali tu, na Kosovu, osećala je to u utrobi, u novom plodu u utrobi, tek je počinjao. Zidovi su bili visoki, kapije niske, prozori zaštićeni šipkama. (...) A kada sam se ja rodio, odneli su me na obrezivanje u Prištinu, gde se polako topila i iseljavala poslednja grupa kosovskih Jevreja“.

Nisam bio lenj, pitao sam malopre ChatGPT ko je najslavnija osoba rođena na Kosovu. Odgovor me malko iznenadio. Pisalo je Majka Tereza, uz objašnjenje, mada je njen rodni grad Skoplje danas prestonica Severne Makedonije, u doba njenog rođenja (1910.) bio je deo Kosovskog vilajeta. Onda sam pitao ko je najslavniji pisac rođen na Kosovu. Odgovor me iznenadio još i malo više: Ismail Kadare, istini za volju, njegov rodni grad Đirokastra je u Albaniji, ali je višestruko vezana za Kosovo. Onda sam pitao: Gdje je rođen David Albahari. Odgovor je bio tačan: U Peći, koje pripada današnjem Kosovu.

Albahari je bio jugoslovenski i srpski pisac. Sam za sebe je, polu u šali, voleo reći da je zemunski pisac. Bio je, po mnogo čemu, i jevrejski pisac. Ali isto tako, barem po mestu rođenja, u regionalnom smislu, David Albahari je i – kosovski pisac, barem onoliko koliko je Borisav Pekić podgorički ili Vladan Desnica dalmatinski pisac ili Branko Ćopić krajiški. Među različitim perspektivima iz kojih vredi i treba pisati o Albahariju je i ova zavičajna te se tu otvara prostor za neke zanimljive i otkrivalačke uvide. Uostalom, u ovom kontekstu nije nevažan ni sledeći detalj: još 1990. prištinska Rilindja objavila je pod naslovom „Fytyra e vdekjes“ izabrane priče Davida Albaharija na albanskom u prevodu Ekrema Baše. Dobro je da se i na albanskom jeziku može čitati najveći moderni pisac rođen na Kosovu.