Pred vratima Srbo-Albanije: Američke i evropske investicije u nastanak albanske imperije na Balkanu

Devedesetih godina, u vreme jugoslovenskih ratova, postavljalo se pitanje koja osovina može da stabilizuje Balkan? Odgovor je nađen u liniji Zagreb–Beograd–Atina. Zagreb je u međuvremenu ispao iz igre. Balkanska ravnoteža sada se traži na osovini sever–jug, odnosno u liniji Beograd–Atina–Tirana, čiji su temelj odnosi Srba i Albanaca.

"Slovenska hegemonija“ na Balkanu na izdisaju je i na pragu definitivnog nestanka. Prelazna etapa u tom procesu bili su ratovi za jugoslovensko nasleđe. Šteta je što niko politički nije uzeo u obzir brojne "neobalkanske ideje“ koje je razradio Branimir Džoni Štulić, pre, tokom i posle jugoslovenskih ratova.

Američki Foks njuz, izveštavajući pre skoro četiri godine o Kosovu i Srbiji, stvorio je u svojim vestima zemlju „Serkosovobiju“ – još jednu u nizu fiktivnih tvorevina zapadne imaginacije o Balkanu. Recimo, poput Ruritanije iz Zatvorenika dvorca Zenda, Balkanije iz Stokerovog romana Gospa sa pokrovom ili Krakozije iz filma Stivena Spilberga Terminal.

Mada je u Spilbergovom filmu o čoveku zarobljenom na terminalu njujorškog aerodroma „Džon F. Kenedi“, glavni junak Viktor Navorski, koga tumači Tom Henks, jasno slovenskog porekla, u realnosti to je bio Iranac, nedavno preminuli Mehran Karim Naseri. Ali, ne bez povezanosti s našim krajevima. Nesrećni Naseri bio je student slavistike i srpskohrvatskog jezika u Londonu. Naserijava nesreća kao da je bila predskazanje ne samo za njega, nego i za predmet njegove nauke, koji se ubrzo dezintegrisao i nestao u vreme kada je nestajao i Naserijev stvarni život.

Balkanija – to je država čije stvaranje u romanu Brema Stokera The Lady of the Shroud početkom 20. veka tadašnji crnogorski vladar obeležava spektakularnim aero mitingom u prisustvu svih drugih evropskih vladara, pa i kraljevine Hercegovine.  

„Serkosovobija“ zvuči rogobatno i reč nije je lako izgovoriti. Moglo bi možda lakše izgovoriti „Koserbija“ ili „Kosrbija.“ Ili „Srbokosovija“. Ili „Srbokosovo“. U svakom slučaju, podsvest američke voditeljke Foks njuza izrazila je moguću realnost koja se priprema hiljadama kilometara daleko, ne bez uticaja i znanja voditeljkine otadzbine.

Ono što svim ovim izmaštanim tvorevinama daje ponovnu aktuelnost, jeste obnavljanje važnosti juga Evrope i mediteranskog karaktera Evrope, a posebno posledice koje ovakav razvoj može da ima na Srbiju i druge zemlje nastale na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. 

Rađanje albanske imperije

Kosovsko pitanje već duže vreme je na dnevnom redu. Francusko-nemački dokument koji je u petak 20. januara zvanično predočen predsedniku Srbije garantuje nastanak albanske imperije na Balkanu, pod uslovom da ne izazove rat, nego da bude mirno primljen od strane Beograda, čime bi Srbija omogućila, a u izvesnoj meri i garantovala, delotvornost albanske supremacije na jugu Evrope. Ne pamti se da je Zapad pod vođstvom SAD i Nemačke toliko investirao u stvaranje jedne države koliko u stvaranje Velike Albanije. Nije se to posrećilo ni Kurdima koji su sasvim bez države. Velika Albanija biće Irska juga Evrope. Kao što je Irska bila izvor američke snage i vitalnosti u 19. veku, tako će i Velika Albanija biti izvor američke vitalnosti u 21. veku.

Najistaknutiji albanski pisac, za koga ne može da se kaže da nema sentimentalan odnos prema albanskoj naciji, Ismail Kadare uočava da se albanski stav prema Evropi kreće od „nacionalističke nadmenosti do kosmopolitskog ponižavanja“.

Kadare ističe da je „poznato bezrezervno divljenje Albanaca prema Evropi i Americi“, koje se, možda, desilo „jer smo gubitak Evrope proživljavali tragičnije od drugih. Još tridesetih godina jedan naš pesnik je napisao da mi 'volimo Zapad tragičnom ljubavlju'. Ova tragika je bila naročito naglašena tokom komunističke izolacije. Vi, balkanski Sloveni, uzdržaniji ste, a ovo iz razloga što vi zajedno u Evropi i sa Evropom imate slovensku porodicu, dok mi nemamo 'evropskih rođaka'“, objasnio je Kadare.

Tu anomaliju, čini se, brzo su otklonili „američki rođaci“. 

U ovom planatarnom dobu „antiamerikanizma“ ne postoji „američkija“ zemlja na svetu od Albanije, tj. Velike Albanije. Ta Velika Albanija je životno važna za sve što je Americi potrebno. Ukoliko je potrebno da se smeste hiljade pristalica iranske antirežimske grupe „Mudzahedin a kalk“, tu je Albanija. Isto važi za arapske teroriste „Zlatnog lanca“ ili za osuđenike iz Gvantanama. Albanija bespogovorno sledi sve što Amerika pomisli, a ne samo ono što poželi.

Amerika stvara Veliku Albaniju kao novi „balkanski Izrael“, ali potpuno proamerički, što ni pravi Izrael nije. Kao što je Izrael obnovljen posle hiljada godina, Amerika obnavlja nestalu kavkasku Albaniju, samo ovoga puta ne na Kakvkazu, nego na Balkanu.   

Između Evrope i Amerike

Nemačka i Francuska su koncipirale predlog kojim bi Kosovo trebalo da praktično postane sekundarna država nove albanske imperije, koju Srbija ne bi formalno priznala, ali bi svojim izričitim pristankom na egzistenciju Kosova van Srbije i skidanjem embarga na članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, u prvom koraku omogućila državama EU koje ga nisu priznale da ga priznaju, skoro po molbi Srbije. Članstvo u UN sada se ne bi razmatralo, ali bi ono došlo na kraju, posle izvesnog vremena.   

Rezultat svega bila bi potpuna rekonfiguracija jugoistoka Evrope na kojem bi sada postojale dve albanske države, sa izvesnošću pretvaranja u jednu „Veliku Albaniju“, koja bi bila etnički centar i za Albance u Makedoniji i u Crnoj Gori. 

Evropska „obnova s juga“ počela je „Prespanskim sporazumima“ sklopljenim između Grčke i Severne Makedonije. Nakon ovog dogovora, došao je na red koncept „Otvorenog Balkana“ koji je trebalo da reprizira evropske procese na jugoistoku Evrope, ali uz američku asistenciju. Evropska unija nije stala iza ove ideje i jasno je saopštila da je smatra „stranim telom“ na evropskoj teritoriji, koje ne samo da duplira nadležnosti, nego stvara iluziju da balkanske države mogu da imaju neku drugu perspektivu, osim Evropske unije.

Evropskim prestonicama ovaj američki plan ne dopada se iz nekoliko razloga. Prvo, smatra se da SAD nastoje da nametnu svoj koncept regionalnog povezivanja koji nije u skladu sa evropskim zamislima; drugo, on funkcioniše kao zamena evropskim integracijama za zemlje Zapadnog Balkana; i treće, daje pokriće za antidemokratske procese u regionu i mogućnu promenu granica, čemu se EU najoštrije suprotstavlja. 

Na skupu balkanskih lidera u vreme Minhenske bezbednosne konferencije 2020. godine, albanski predsednik Edi Rama ušao je u otvorenu svađu sa zvaničnicima nemačkog Ministarstva spoljnih poslova zbog njihovog odbijanja da podrže ideju balkanskog „mini Šengena“. Od tada do danas, Evropski parlament je u više navrata u negativnom kontekstu ocenjivao „Otvoreni Balkan“. 

Prirodi ove netrpeljivosti niko do sada nije posvetio previše pažnje, ali sa sigurnošću možemo da kažemo da neosporno vredi da se ovaj odnos temeljnije ispita, jer konkurencija SAD i EU na Balkanu stvara uslove napetosti i disharmonične relacije među balkanskim i evropskim državama, kao i unutar EU. 

Trampov plan

Na njih su ukazali uoči američkih predsedničkih izbora dvojica iskusnih diplomata, raniji portparol Stejt departmenta, a sada ambasador u Kini, Nikolas Berns i višestruki ambasador i izaslanik za Balkan Frenk Vizner, u zajedničkom tekstu u Vašington postu koji je, sasvim neuobičajeno za današnje prilike, isključivo bio posvećen pitanjima Srbije i Kosova. 

„Trampov tim navodi da će upumpavanje međunarodnih investicija obezbediti osnovu za eventualno rešenje. Ovo je veliko kockanje administracije koja je u prethodne tri i po godine pokazala slabo interesovanje za Evropu, da ne govorimo o Balkanu“, piše u ovom tekstu.

Bivše američke diplomate navele su da postoji „nekoliko potencijalnih problema“ u vezi s Trampovim planom. „Pre svega, Tramp je na Kosovu radije sprovodio solo diplomatsku kampanju umesto da radi u tandemu s Evropskom unijom i uključujući velike saveznike Nemačku i Francusku. SAD i EU, prvi put u dve decenije, vode odvojene i često suprotstavljene kampanje za pregovore, zbunjujući i Srbe i Kosovare. Ovo preti da uspori napredak ka sporazumu“, ocenili su Berns i Vizner, dodajući da su SAD znatno manje ekonomski prisutne u regionu od EU, čija je ekonomska pomoć potrebna siromašnim balkanskim zemljama koje teže članstvu u Uniji.

„Gurajući EU u stranu, Trampov riskantan diplomatski potez zapravo smanjuje verovatnoću uspešnog ishoda. Teško je ne posumnjati da je jedan od Trampovih motiva inat, s obzirom na njegov otvoreni i sramotni prezir prema nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, kao i njegovu sklonost, jedinstvenu među modernim američkim predsednicima, da odbija blisku saradnju s evropskim saveznicima po gotovo bilo kom pitanju“, navode Berns i Vizner.

Oni su zaključili da je Balkan „groblje riskantnih diplomatskih poteza“ i da „mnogi u regionu sumnjaju da su Tramp i njegovi izaslanici učinili dovoljno za nešto više od fotografisanja u Beloj kući“.

Optužujući Trampa da mu je pravi motiv „da izdejstvuje važan, ali kratkotrajan sporazum, kako bi ojačao svoja tanka spoljnopolitička dostignuća pre izbora 3. novembra“, Berns i Vizner su ukazali na bojazan da bi Tramp „na kraju mogao da izvrši pritisak na Kosovo da učini teritorijalne ustupke Srbiji, koji bi bili potencijalno zapaljivi presedan u nestabilnom regionu Balkana“. A na kraju oni zameraju Trampu da zanemaruje američko „prijateljstvo s Kosovom“, te da su „otvoreni pritisak Trampove administracije na kosovske lidere prethodnih meseci i njen umereniji stav prema autoritarnoj vladi Srbije izrazito nekonzistentni s prijateljstvom SAD prema Kosovu“, kao i da su „oslabili krhke kosovske institucije“. 

Berlin protiv Vašingtona

Berlinski proces je inicijativa koja je pokrenuta 2014. godine, u vreme vrhunca evroskepticizma unutar EU, i bio je vezan za buduće proširenje. Imao je za cilj revitalizaciju multilateralnih veza između zemalja regiona Zapadnog Balkana i EU, kao i unapređenje regionalne saradnje zemalja Zapadnog Balkana u oblasti infrastrukture i ekonomskog razvoja.

Otvoreni Balkan je autohtona regionalna inicijativa, prvobitno nazvana „mini Šengen“. Aleksandar Vučić je ideju predstavio premijerima Albanije Ediju Rami i Severne Makedonije Zoranu Zaevu 9. i 10. oktobra 2019. u Novom Sadu. On je još 2017. predlagao carinsku uniju država Zapadnog Balkana. 

Krajem decembra 2019. godine, prištinska Gazeta ekspres prepričala je diplomatski telegram kosovskog Ministarstva spoljnih poslova koji joj je dat na uvid, a koji je objašnjavao poreklo balkanskog „Mini Šengena”. List je naveo da iza ideje stoji Fondacija „Otvoreno društvo” Džordža Sorosa, a nju su na papir stavili nekadašnja američka ambasadorka u NATO i pomoćnica državnog sekretara Viktorija Nuland i Sorosov sin, Aleksandar Soros. Pripreme za sprovođenje ovog projekta počele su u septembru 2019. naveo je prištinski list.

Soros je prisustvovao drugom „Mini šengenskom samitu“ kojem je u Ohridu domaćin bio Zoran Zaev. Albanska Gazeta Shqiptare tada je, prema navodima makedonskih medija, izvestila da je on takođe bio i u Tirani i Beogradu i da je pokušavao da za ovu ideju pridobije i Kosovo, ali je Tači odbio predlog.

Kosovo je upozoreno da, ukoliko ne reaguje na vreme, „postoji realna opasnost da obostrano priznanje kao konačni rezultat sporazuma Srbije i Kosova bude zamenjeno jednakim predstavljanjem na sličnim platformama”. To bi omogućilo Srbiji da napreduje na svom evropskom putu bez priznavanja Kosova. 

Nasleđe Aleksandra Makedonskog

Kako izgleda budućnost Balkana? Ne može da se isključi nadolazeći „veliki balkanski prasak“ iz koga će se pojaviti neke nove strukture, nove forme i novi „balkanski sunčev sistem“, a neke stare će sasvim nestati.

Sve to postavlja pitanje da li novi razvoj balkanskih događaja vodi ka novom balkanskom dizajnu, koji će umesto starih lokalnih centara moći na koje smo navikli u 20. veku stvoriti nove? Ta veza centara prošlog veka bila je tradicionalno horizontalna, imajući u vidu jugoslovensku ulogu barijere nemačkom i sovjetskom uticaju. Nju je adekvatno izražavala SHS osovina Ljubljana–Zagreb–Beograd. Zajednička država Južnih Slovena bila je definicija slovenske hegemonije na Balkanu.

Bio je to i izraz prevazilaženja koncepta „polisa“ (grada-države) i njegovog prerastanja u megapolis, što je tari koncept koji se i rodio na Balkanu. Naime, ideja „svetske države“ ili „globalnog poretka“ potiče upravo sa Balkana. Njoj je realan oblik i sadržinu prvi dao Aleksandar Makedonski. On je imao dva učitelja: Homera, koji ne deli čovečanstvo na Helene i varvare, i Aristotela, kome su svi varvari po prirodi robovi. U sačuvanoj prepisci Aleksandra Velikog i Aristotela jasno se vidi da je makedonski gospodar tri kontinenta srušio barijeru između helenskih i makedonskih Balkanaca s jedne strane, i ostalih naroda s druge strane. Tako stvoreni kosmopolis jedna je od najvećih Aleksandrovih tekovina, osim zlata i biblioteke koju je Cezarova vojska spalila

„Novi Rim“ nasledio je ideju i ideal samosvojnosti i udruženosti na kojima počivaju harmonija i opšti mir. U vreme „balkanskog optimizma“, isticalo se da balkansko zemljište „asimiluje i uniformiše u znatnoj meri balkanskog stanovnika, čiji Dinarac veže Alpinca sa Anadolcem i severnjaka sa južnjakom“. Sudbina Balkana jeste da veže i spaja tri kontinenta, da posreduje među njegovim stanovnicima, smanjujući razlike i pojačavajući sličnosti, govorilo se. Bila su potrebna tri veka da bi helenski Balkanci naučili da cene svoju i tuđu samosvojnost i od polisa stignu do kosmopolisa u kojem treba da vlada harmonija „samosvojnih jedinki i naroda“.

Aleksandar Makedonski je srušio antički polis, otvorio kapije i razorio zidine ujedinivši tri kontinenta. Tako je nastao megapolis. Danas se od megapolisa vraćamo nazad, na polis, a „slovenska hegemonija“ na Balkanu na izdisaju je i na pragu definitivnog nestanka.

Prelazna etapa u tom procesu bili su ratovi za jugoslovensko nasleđe. Šteta je što niko politički nije uzeo u obzir brojne „neobalkanske ideje“ koje je razradio Branimir Džoni Štulić, pre, tokom i posle jugoslovenskih ratova. 

Gde su granice?

U svojoj novijoj knjizi Osveta geografije, Robert Kaplan je obnovio važnost Mediterana koji „ponovo postaje spona“ koja povezuje južnu Evropu sa severnom Afrikom, kao što je to činio u starom veku. On smatra da Sredozemlje ne može dalje da nastavi da razdvaja bivše imperijalne sile od svojih bivših kolonija. „Zemlje maslina i vina“ trebalo bi ponovo da postanu ekonomska i kulturna zajednica, osnažena ogromnim rezervama nafte i prirodnog gasa u severnom i istočnom Mediteranu.

Značaj Mediterana je takav, naglasio je Kaplan, „da sudbina Evrope zavisi od toga šta će da se dogodi u geografiji“. Evropu čine i bivše evropske granice, posebno na severu Afrike, tako da Mediteran ponovo postaje centralno evropsko pitanje.

U središtu balkanskih, a sada i kosovskog pitanja su granice. O Kosovu se govori i s najavama razgraničenja, „podele“ i promena granica, što može da ima posledice i na strukturu Bosne i Hercegovine. Ali, nisu to više samo balkanska pitanja, iako su  nekada bila. Balkan je laboratorija za ostatak Evrope.

Na Balkanu je najpre i postavljeno pitanje granica i obnovljen je nacionalizam u Evropi. Sada su i jedna i druga stvar postale evropska moda. Nemačka i Danska su decenijama važile kao uspešan model prevazilaženja granica, a sada se celom dužinom od 80 kilometara sa danske strane podiže ograda visoka 1,5 metara. Danska, navodno, želi da zaštiti svoje farme svinja od zaraza koje nose divlje svinje, mada već tri godine sprovodi režim kontrole granice prema Nemačkoj. 

Osovine Balkana

Devedesetih godina, u vreme jugoslovenskih ratova, postavljalo se pitanje koja osovina može da stabilizuje Balkan? Odgovor je nađen u liniji Zagreb–Beograd–Atina. Zato se tadašnji grčki premijer Konstantin Micotakis pojavio 5. maja 1993. na Palama, da zajedno sa Slobodanom Miloševićem i Dobricom Ćosićem ubeđuje Radovana Karadzića da prihvati Vens-Ovenov plan. Njegov tadašnji izlet nije uspeo, osim što se tada afirmisao sadašnji lider Republike Srpske Milorad Dodik, koji je jedini glasao za prihvatanje plana. Nešto kasnije, ova tri centra, uz veliku ulogu Atine, uspela su da pacifikuju i okončaju rat u Bosni i Hercegovini, ali uz snažno asistiranje i vođstvo SAD. 

Verovalo se da je tako pronađena formula stabilnog Balkana, koja bi povezala stare centre s novim, istočno-zapadnu osovinu sa južnim pravcem na kojem se već žarilo albansko pitanje, a potreba za njegovim obuzdavanjem postajala sve snažnija. To uverenje nije dugo potrajalo, samo dok se potpuno nije otvorilo „kosovsko pitanje“ sa planom stvaranja države od južne srpske pokrajine.

Uloga Zagreba u balkanskoj ravnoteži

Novim razvojem čini se da će najviše da izgubi Zagreb. To neće biti rezultat bilo kakvog diplomatskog poraza, nego ravnodušnosti i, reklo bi se, malodušnosti Zagreba da na konstruktivan i delotvoran način učestvuje u regionalnim pitanjima. Današnje performanse Hrvatske u stabilizaciji regiona, čini se, niži je od onih koje je pokazivala Tuđmanova Hrvatska, i to u ratnim uslovima. 

Horizontalna osa Zagreb–Beograd dodatno je oslabila pasivnom ulogom Hrvatske na „apsorpcionom putu ka EU“ za zemlje Zapadnog Balkana. Začuđuje je koliko je Zagreb olako i apatično prepustio svoju ulogu balkanskog centra, iako je praktično imao sve adute u svojim rukama i otvorena vrata da bude pravac kome gravitira balkanska integracija u EU. Umesto toga, Zagreb je ušao u maglovite srednjoevropske koncepte povezivanja Baltika i Jadrana, koji nemaju snažnije utemeljenje u realnosti i koji nikada nisu odmakli dalje od još jedne verzije Ruritanije.

Rađanje Srbo-Albanije

„Balkanska ravnoteža“ ima velike izglede da se izmesti na drugi pravac, na osu sever–jug. Centar tog novog prostora koji se naslućuje čine Srbi i Albanci. Južno od Save i Dunava Srbi i Albanci predstavljaju dve najkompaktnije etničke celine, približnih demografskih kapaciteta, što prirodno otvara pitanje budućeg odnosa ove dve nacije. Atina je sporazumom sa Skopljem prirodno obnovila svoje prisustvo kao središte, tako da su novi gravitacioni centri Beograd–Atina–Tirana. Albanaca na Balkanu ima oko 5 miliona, dok tek nešto više ima Srba u Srbiji. Ulogu još jednog centra na severu, posle Beograda, može da ima i Budimpešta, jer igra veoma aktivnu ulogu na Balkanu i do sada je bila delotvorna supstitucija Zagrebu. 

Još jedan razlog za prisustvo Budimpešte može da bude i simbolički. Budući odnosi Srba i Albanaca mogu da budu neka vrsta modifikacije Austro-Ugarske, recimo „Srbo-Albanija“, koja će se prostirati od Subotice do Valone i imati nesumnjivo centralni i dominantni položaj na jugoistoku Evrope i prostoru nekadašnje Jugoslavije. I jedan i drugi narod imaju uverljive razloge da se upuste u ovakav koncept, ma koliko se on činio onemogućen, pre svega zbog psiholoških prepreka. Albanci svoje evropske aspiracije mogu da ostvare samo preko Srbije, a to znači i sa Srbijom, dok Srbija traga za kompenzacijom za razgrađenu „slovensku dominaciju“ nad Balkanom. A možda bi i voditeljki Foks njuza, na kraju, bilo lakše da izgovori „Srbo-Albanija“, umesto „Serkosovobije“?

To sve, ipak, ne zavisi samo od Srba i od Albanaca, nego i od novih, širih evropskih realnosti koje će biti oblikovane ishodom sukoba na ukrajinskim oranicama. Otuda žurba, da se postigne nešto pre ukrajinske žetve, jer posle prioriteti možda više neće biti tako lako vidljivi, a ni Balkanu bliski.

Piše: Dragan Bisenić, novinar