Bjelajac: Memoarima i nastupima Olbrajtova, Klinton i Klark pravdali NATO agresiju 

Medlin Olbrajt
Izvor: Večernje novosti

Istoričar Mile Bjelajac kaže da su memoarima i nastupima Medlin Olbrajt, Bil Klinton i Vesli Klark pravdali NATO agresiju, prenose Novosti.  

U memoarima Medlin Olbrajt sve navodno počinje od 1989. kada je Albancima ukinuta autonomija koju su uživali od 1974. Tada su im ukinuta politička i ekonomska prava, piše Bjelajac u specijalnom dodatku "Tragovi antisrpske propagande". 

Milošević je svuda rasporedio policiju, zatvorio škole. Ni pomena o 1981. godini i reagovanju Jugoslavije. Pregovori u Rambujeu su u njenoj interpretaciji bili u najboljoj nameri. Kaže da je ubeđivala Milana Milutinovića, predsednika Srbije, da će NATO na terenu štititi Srbe i njihova ljudska prava.

U njenoj interpretaciji Tači jeste bio problematičan, ali su svi prihvatili da ih savetuje tim na čelu sa Mortonom Abramovicem "njenim dugogodišnjim prijateljem bivšim ambasadorom, divnim advokatom ljudskih prava". Rat 1999. se nije mogao izbeći, piše ona, posle masakra u Račku i Miloševićeve tvrdnje da su tamo ubijeni teroristi, što je nju utvrdilo u odlučnosti da isporuči ultimatum, jer nije dovoljno Albancima pomoći da se njihove patnje otkriju svetu. Sami verifikatori (Voker) nisu mogli sprečiti masakre.

Predsednik Klinton je u memoarima, kao i Olbrajtova, dosledan u svojoj nekadašnjoj propagandi. Srbi su, piše, u leto 1998. napadali na naoružane i nenaoružane Kosovare, 300.000 je napustilo svoje kuće. U oktobru 1998. je NATO morao da zapreti Srbima ako ne dozvole dolazak posmatrača koji će nadgledati sprovođenje rezolucije OUN. Intervencija je bila odložena. Stvari su se malo smirile, ali onda su u januaru 1999. Srbi ponovo krenuli sa zločinima ubijanja nevinih. No, dobrom voljom Zapada, još jednom je data prilika diplomatiji, ali predsednik piše da nije bio optimista.

Strane u konfliktu su bile jako udaljene. "SAD i NATO su htele da Kosovo ima političku autonomiju koju je prema Ustavu Jugoslavije uživalo između 1974 i 1989. Klinton je potom u objavi rata naveo da je Milošević ukinuo ustavna prava Albancima da govore svojim jezikom, da imaju svoje škole, vršio je zločine, spaljivao sela, da je samo u poslednjih pet nedelja pre izbijanja rata proterano je 60.000 od 250.000 ukupno. Rat, kazuje Klinton, treba da pokaže Miloševiću da smo ozbiljni u nameri da zaustavimo njegovu novu rundu etničkog čišćenja i sprečimo još krvaviju ofanzivu protiv nevinih civila. Nigde ni traga o planovima njegove i drugih zemalja iz prve polovice 1990-ih da se Kosovu da nezavisnost. Nigde ni traga o vojnim aktivnostima na obuci i pripremi OVK, nigde pregovora sa makedonskom vladom 1997. o stacioniranju trupa NATO i drugim pripremama.

U svojim sećanjima glavnokomandujući Vesli Klark pokušava još jednom da opravdanje za sve greške i tragiku rata ostavi srpskoj strani u nasleđe. On primećuje da se mnogima činilo da je NATO na pogrešnoj strani. Navodi eho toga i u rečima francuskih generala. Insistira da se radilo o humanitarnoj intervenciji pre svega - "Etničko čišćenje koje su sprovodili Srbi otpočelo je pre početka vazdušne kampanje". Time je "rešio" krupnu dilemu koja je postojala u svetskoj javnosti da je tek NATO napadom stvorena prilika Srbima za kampanju etničkog čišćenja koju su pravdali NATO udarima.

Ni reči o raportima UNHCR-a o 90 etnički očišćenih srpskih sela od oktobra 1998. do januara 1999, ni reči o ciljanim dejstvima OVK i svemu onome što su posmatrači beležili na terenu. Ni reči o generalu Viljemu Vokeru i njegovim aktivnostima. (General bez obzira na već objavljene izvore iz Vašingtona (2001) i u svojim memoarimaostaje dosledan ideološkom pravdanju kampanje protiv Jugoslavije: General Wesley Clark,Waging Modern War, Bosnia, Kosovo and Future of Combat, Public Affairs, 2002 (srpski prevod: Vesli K. Klark, Moderno ratovanje, Bosna, Kosovo i budućnost oružane borbe, Samizdat B92, Beograd 2003,)

Godinu-dve kasnije, krajem 2003. godine u intervjuu za CBS pred odlazak u Hag da svedoči u procesu Slobodanu Miloševiću, ponoviće tvrdnje iz memoara, a potpuno će ostaviti po strani svoja rana svedočenja iz 2001. godine koja smo prethodno navodili.
Novinar Den Rader beleži da je Klark čvrsto bio ubeđen da su SAD trebale da intervenišu trupama u tom "genocidnom građanskom ratu". I tu je krivio Srbe za rat u Bosni: 

"To nije bio stvarni rat, To je bio rat protiv nenaoružanog naroda, i ja nisam mogao podneti misao da Sjedinjene Države stoje po strani i dozvoljavaju da se to dešava. U leto 1998, dok sam bio komandant, počeo je novi krug etničkog čišćenja. Nekih 300 do 400.000 kosovskih Albanaca bilo je proterano iz svojih domova. Kada imate posla sa ljudskim životima i stvarima kao što su ove, znate ima ljudi koji povodom ovoga kažu da mi nemamo interes u tome. Da ima nafte tamo mi bi to zaustavili. Dakle, mi treba da se pre borimo za naftu nego za ljudske živote? Ja ne mislim tako ... ja sam emotivan povodom ovih stvari. Kada možeš da učiniš dobro, onda trebaš da ga učiniš." (Intervju generala Klarka sa Denom Raderom)

Posledice uspostavljenog presedana

Ništa bolje ne određuje stvarni kontekst pripreme i prakse mešanja u jugoslovensku krizu nego sve kasnije intervencije koje je Alijansa sprovodila na severu Afrike, Bliskom istoku, Zalivu, prostorima bivšeg SSSR.

Od značaja za praćene je proizvođenje humanitarnih kriza uz pomoć proksi snaga (posredničkih snaga) koje se po potrebi promovišu u "borce za slobodu", optuživanje "zlih diktatora" za humanitarne krize, javno prozivanje problematičnih država protiv kojih će se povesti rat ("Rogue States"). Često se koristi inverzija značenja standardne terminologije. Invazija, suspenzija suvereniteta i postavljanje marionetskih režima naziva se "uvođenjem demokratije" i "demokratskih vrednosti".

Svaki oblik otpora za očuvanje državnog i ekonomskog suvereniteta se prokazuje. Koriste se pritisci preko MMF, Svetske banke, razni oblici ekonomskih sankcija. Pogoršana situacija se onda u globalnim medijima prezentuje kao čista volja zlih, lokalnih lidera. Aktivnosti se odvijaju i na unutrašnjem planu država koje se definišu kao "problematične" i kojima sleduju "spontane" revolucije različitih boja.

U nedostatku humatarnih razloga poseže se za terorizmom koji valja istrebiti gde god se pojavi. Proizvodi se strah kod vlastitog stanovništva koji služi povratno za sveopštu kontrolu privatnosti, stalni nadzor i oduzimanje (odricanje) od nekada dostignutih građanskih prava zarad sigurnosti.

Posebno, u balkanskom slučaju zabrinjava, redefinicija pojma genocid. Holokaust i utvrđeni genocid tokom Prvog i Drugog svetskog naroda, odnosno kolonijalnih vremena, sada se relativizuje iz praktičnih razloga. Čak srazmerno manji ratni zločini proglašavaju se genocidom. Ili se, u isto vreme vrši revizija istorije i zataškavanje, odnosno deljenje žrtava na one vredne pažnje i one koje su bezvredne. Zemljama klijentima velikih sila dozvoljeno je postupanje koje bi za neke druge narode i lidere, kada bi i u manjem obimu počinili takvo nešto - sledile bombe, specijalni sudovi i slično.

Tiranskom platformom je na primer bilo predviđeno da se zbog izvršenog genocida nad Albancima od 1912. do 1956. ne može priznati pravo makedonskoj i srpskoj državi na prostore naseljene ovim narodom. Nije nepoznato da se povremeno javljaju glasovi da Republiku Srpsku treba ukinuti kao genocidnu tvorevinu. Srebrenički mit je dvostruko funkcionalan, i u redefiniciji genocida i u opravdavanju "humanitarne intervencije".