Pavličić Šarić: Zloupotrebe baštine proizlaze iz želje da se targetira zajednica koja ju je stvorila

Vanredni profesor Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici Jelena Pavličić Šarić ukazuje da prethodnih decenija svedočimo specifičnom odnosu prema nasleđu na Kosovu, posebno prema onom koje je stvorila srpska nacija kroz vreme, a koje je uništavano delom ili u celosti, bilo pogrešno interpretirano, prisvajano i čija je istorija falsifikovana.

Sve to, kako kaže Pavličić Šarić za Kosovo onlajn, čini jedan složen kompleks problema i opasnosti po nasleđe i njegov opstanak jer opstanak ne karakteriše samo fizičko opstajanje, već i opstajanje njegovih prirodnih naslednika, onih koji su korisnici tih kulturnih dobara, koji ih doživljavaju kao svoja, prepoznaju vrednost i identitet tog nasleđa i žele da ga prenesu budućim generacijama. 

„To jeste srž nasleđa, odnosno baštine, prepoznati njenu vrednost u savremenom dobu i preneti je budućim generacijama. Upravo ta vrednost koju prepoznajemo kod nasleđa nas motiviše da ga čuvamo i da stvaramo mehanizme zaštite. A s druge strane, vrednost takođe inspiriše određene grupe na njegovo ugrožavanje. Zašto? Zato što ta vrednost zapravo predstavlja i simbol onih koji su je stvorili. Kada napadnete tu vrednost, zapravo napadate simbol jednog naroda ili jedne zajednice i samim tim tu zajednicu želite nekako da targetirate“, naglašava ova profesorka. 

Povodom nedavnog primera označavanja srpskih svetinja na Kosovu kao albanskih na Gugl mapama na albanskom jeziku, zbog čega se i ministar kulture Srbije Nikola Selaković obratio Unesku, Pavličić Šarić kaže da je čitav slučaj u široj javnosti prošao skoro pa neopaženo „jer smo se već nekako navikli da se tako nešto dešava“. 

„Ta naviknutost je specifičan problem. Ona nas delimično i čini lenjima i uvodi nas u neki ishod. To je pitanje koje treba sami sebi da postavimo. Da li smo svih ovih godina reagovali i šta dalje?“, ukazuje Pavličić Šarić.  

Kako, međutim i sama konstatuje, kada bi postojao uigran mehanizam i jasan i dobar zakonski uokviren odgovor na zloupotrebe kojima je izloženo srpsko kulturno nasleđe, tog problema verovatno ne bi bilo. 

Mehanizmi zaštite koji su Srbiji na raspolaganju, kako kaže, moraju ići zakonskim putem, odnosno kroz institucije zaštite i u tom kontekstu pominje Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i regionalne zavode. Uz to, dodaje, Unesko šalje svoje eksperte i ima uvid u ono što se događa i čita izveštaje domaćih stručnjaka na godišnjem nivou o stanju ovih spomenika.  

„Ali s druge strane, vidimo da to nije samo fizičko ugrožavanje, već i semantičko i da se dešava na nivou značenja, i to nas opominje da nam je potreban holistički pristup. Možda da formiramo neke nove stručne timove koji će se baviti ovim drugim nivoima ugroženosti, možda pozvati i neke eksperte koji će se baviti upravo ovim manipulacijama koje se događaju na internetu“, sugeriše Pavličić Šarić. 

Jedan od načina zaštite, ali samo jednog dela celine nasleđa koja je na Kosovu i Metohiji, kako navodi, je to što je ona prepoznata i zaštićena od strane Uneska i međunarodne zajednice kao svetska kulturna baština u opasnosti. Podseća da je 2004. godine manastir Dečani stavljen na ovu listu, a 2006. godine i Pećka patrijašija, Gračanica i Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. 

„Namerno podsećam na ove godine jer su oni praktično dve decenije na toj listi i to stanje se ne menja“, ističe naša sagovornica.

Istovremeno ukazuje da je problem zaštite kulturnog nasleđa veoma zastupljen u celom svetu u područjima koja su konfliktna.

„Ti problemi se javljaju tamo gde je nasleđe proizvela jedna zajednica koja je prirodni naslednik tog nasleđa, ali ono ostaje na teritoriji koja je sada naseljena nekim drugim narodom, koje to nasleđe ne vidi kao svoje, već ga vidi kao nasleđe drugih ili kao neko sporno nasleđe ili kao 'dissonant heritage' (disonantno nasleđe) kako se to danas naziva. U suštini to je rezidualno nasleđe koje ostaje na nekoj teritoriji gde ne postoje njegovi prirodni baštinici i to je danas izazovno pitanje za istraživače širom sveta“, objašnjava naša sagovornica i najavljuje da će sa kolegama iz međunarodne akademske zajednice raditi na istraživanju ovog pitanja u narednim godinama. 

Kako smatra, to pitanje ne treba da rešavaju samo naučnici, istoričari, istoričari umetnosti, politikolozi, kulturolozi.., već je ono takvo da na vrlo složen način uključuje različite interesne zajednice i pojedince, kao i da izuzetno zavisi od političkih odluka, pa tako i u slučaju Kosova i Metohije. 

Ponavlja da se ovaj problem dešava svuda u svetu i da u tom smislu moraju da se prate i istražuju druge studije slučaja, kako bi se pronašlo zajedničko rešenje koje će biti zakonski formulisano, a zatim i delotvorno sprovedeno.