Pedeset godina nakon Helsinškog završnog akta – može li Oebs ostati relevantan?

Stotine zvaničnika i političara okupiće se 31. jula i 1. avgusta u Finskoj kako bi obeležili 50. godišnjicu Helsinškog završnog akta, piše RSE.

Taj sporazum predstavljao je svojevrsni vrhunac Hladnog rata, kada je 35 zemalja - uključujući Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države - postiglo dogovor o brojnim principima nakon dvogodišnjih pregovora poznatih kao Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS).

Ovaj proces oblikovao je geopolitičku arhitekturu šireg evropskog kontinenta i postavio temelje za ono što će, nakon pada SSSR-a, postati Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (Oebs).

Na prvi pogled, čini se da ima mnogo toga što bi trebalo proslaviti i Finska, koja je simbolično preuzela predsedavanje Oebsom početkom godine, ozbiljno pristupa ovoj godišnjici.

Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski i generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš održaće glavne govore u Helsinkiju 31. jula, nakon čega će uslediti brojni paneli na visokom nivou na kojima će se raspravljati o budućnosti Oebsa pod temom: Poštovanje, Odgovor, Priprema.

Finsko predsedavanje takođe će iskoristiti priliku da pokrene fond „Helsinki+50“, inicijativu usmerenu na jačanje dobrovoljnog finansiranja ove organizacije sa sedištem u Beču.

Ipak, mnogi se pitaju da li Oebs i dalje ispunjava svoju prvobitnu svrhu.

Veliki sporazum

Helsinški završni akt je još davne 1975. godine predstavljao svojevrsni „veliki sporazum“ između demokratskog Zapada i komunističkog Istoka.

U Moskvi je dogovor bio proslavljen jer je potvrdio tadašnje evropske granice kao legitimne i nepovredive. To je značilo nastavak sovjetske dominacije nad državama Varšavskog pakta i de fakto, ako ne i de jure, priznanje aneksije baltičkih država.

Međutim, sporazum je uspostavio i tri tzv. korpe buduće saradnje između Istoka i Zapada: politička i vojna pitanja, ekonomska i naučna saradnja, i, možda najvažnije, ljudska prava.

Iako je Sovjetski Savez isprva smatrao da je „pobedio“, dugoročno gledano, Zapad je izašao kao veći dobitnik - najviše zahvaljujući trećoj korpi, koja je podstakla međunarodni pokret za ljudska prava širom tadašnjeg blokovskog sveta.

Taj je pokret inspirisao „Solidarnost“ u Poljskoj, Baltički put u Estoniji, Letoniji i Litvaniji, te Povelju 77 u Čehoslovačkoj - pokrete koji su pomogli da se sruši Gvozdena zavesa i ubrza raspad Sovjetskog Saveza.

Formiranjem Oebsa 1990-ih, treća korpa o ljudskim pravima dodatno je proširena i uključuje zaštitu nacionalnih manjina, slobodu medija, te Kancelariju za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), koja i danas postavlja standarde za misije posmatranja izbora.

U pismu upućenom 57 zemalja članica Oebs-a, u koje je Radio Slobodna Evropa imao uvid, finski ambasador pri Oebsu Vesa Hakinjen pozvao je na obeležavanje u Helsinkiju i napisao: „Helsinški završni akt ponudio je novi pristup upravljanju tenzijama i sprečavanju sukoba, postavljajući sveobuhvatan skup dogovorenih principa i obaveza koje treba da vode ne samo odnose među državama, već i unutar njih. Pedeset godina kasnije, principi i obaveze Oebs-a ostaju ključni deo evropskog bezbednosnog poretka“.

Da li to još vredi - sve je češća tema rasprava.

Graditelj mostova?

Potreba za konsenzusom unutar organizacije istakla je njene nedostatke, naročito jer je Rusija, koja deluje revanšistički i u usponu, godinama stavljala na test celu strukturu posleratnog evropskog poretka nakon Hladnog rata.

Mandat misije Oebsa u Gruziji nije produžen 2009. godine, godinu dana nakon ruske invazije na tu kavkasku republiku. Kasnije priznanje otcepljenih gruzijskih regiona Abhazije i Južne Osetije od strane Moskve dodatno je potkopalo organizaciju.

Kada je Rusija 2014. anektirala Krim i zauzela delove istočne Ukrajine, Moskva je u početku dozvolila ograničenu misiju Oebs-a za nadzor, ali je ta misija u potpunosti ukinuta ubrzo nakon početka sveobuhvatne invazije 2022. godine. Tri bivša člana nadzorne misije Oebsa i dalje su u ruskom zarobljeništvu, a organizacija je do sada postigla vrlo malo napretka za njihovo oslobađanje.

Ovakav razvoj događaja naveo je i druge zemlje da odbace neke od ustaljenih mehanizama organizacije. Tako je i Minska grupa Oebsa, osnovana s ciljem pronalaska mirnog rešenja između Jermenije i Azerbejdžana u vezi sa Nagorno-Karabahom, postala beskorisna nakon što je Baku 2023. zauzeo celu teritoriju, a azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev otvoreno pozvao na njeno raspuštanje.

Kao rezultat toga, budžet Oebsa i dalje je blokiran, jer Azerbejdžan uskraćuje odobrenje sve dok se sve institucije povezane s Minskom grupom ne ukinu. Uprkos svemu tome, u Beču se ne vodi stvarna rasprava o suspenziji Rusije (ili bilo koje druge države, u tom slučaju). Umesto toga, nekoliko zvaničnika Oebsa izjavilo je za RSE da su dijalog i „otvoreni kanali komunikacije“ među svim zemljama učesnicama i dalje ključni.

Pripremajući se za sastanak u Helsinkiju, finska delegacija pri Oebs-u poslala je poziv svim državama da tokom proleća učestvuju u „diskusijama u malim grupama“, u kojima bi se raspravljala pitanja poput: kako se međusobno pozvati na odgovornost, da li je potreban minimalan nivo poverenja za funkcionisanje Oebs-a, i može li organizacija uopšte biti „graditelj mostova“.

U junu je poslat novi finski dopis, u koji je RSE imao uvid, a koji sumira te rasprave. Iz njega je jasno da verovatno neće doći do većih promena, ako ih uopšte i bude.

'Frustracija zbog pravila konsenzusa'

Jedan od zaključaka bio je da je „iako poželjno, poverenje nije uslov za dijalog“. Drugi, naizgled kontradiktoran, nalaz bio je da su „učesnici potvrdili trajnu važnost i relevantnost principa i obaveza Oebsa, čak i dok se oni krše, najteže kroz ruski rat protiv Ukrajine“.

Kada je reč o odgovornosti, čak je priznato da Oebs „ne može nametnuti poštovanje svojih principa“.

U pismu se takođe navodi da su mnogi „izrazili frustraciju zbog pravila konsenzusa“, ali se ističe i da „mnogi jasno smatraju da je konsenzus suština Oebsa i važan garant uključivog odlučivanja“.

Dakle, iako se priznaje frustracija, konsenzus se i dalje vidi kao temeljni princip.

Nije iznenađujuće što se u dokumentu zaključuje da „ovo nije trenutak za velike reforme“. Ipak, većina učesnika pozvala je na mala, postepena prilagođavanja koja bi omogućila Oebsu da efikasnije obavlja svoje osnovne funkcije.

Koalicija voljnih i alternativni putevi

Budućnost Oebsa mogla bi se, umesto toga, osloniti na „koaliciju voljnih“, formiranu kako bi se zaobišla veta, što je praksa viđena i u mnogim drugim međunarodnim institucijama poslednjih godina.

Jedan takav primer jeste Program podrške Ukrajini (SPU), koji vodi Sekretarijat Oebsa, portfelj vanbudžetskih projekata. Ideja se pojavila krajem juna 2022. godine, kada je Rusija blokirala konsenzus o produženju mandata Oebsovog koordinatora projekta u Ukrajini, punopravne terenske misije Oebsa koja je delovala od 1999.

Tu je i sve češće korišćenje Moskovskog mehanizma Oebsa, koji je aktiviran pet puta od početka ruske invazije na Ukrajinu pre tri godine, poslednji put radi dokumentovanja navodnih ruskih zločina nad ratnim zarobljenicima i civilnim zatočenicima.

Pošto za njegovo aktiviranje nije potreban konsenzus, misije utvrđivanja činjenica koje sprovode eksperti i naknadni izveštaji mogu biti korisni pred različitim sudovima, naročito pred novoosnovanim specijalnim tribunalom za zločin agresije protiv Ukrajine.

Da li će ovakva alternativna rešenja uspeti da održe relevantnost Oebsa, pitanje je o kojem će se razmatrati i dugo nakon završetka obeležavanja godišnjice u Helsinkiju.