Srbljak o zločinu u Goraždevcu: I dalje proživljavam taj 13. avgust, još više boli nepravda

Dragana Srbljak
Izvor: Kosovo Online

Jedna od dece koja su preživela zločin u Goraždevcu 2003. godine, Dragana Srbljak, kaže da i danas, 21. godinu kasnije i dalje preživljava taj 13. avgust, a da joj najteže pada činjenica da je na Kosovu postalo pravilo da počinioci zločina nad Srbima nikada ne budu pronađeni ili ne odgovaraju.

"Tog kobnog 13. avgusta 2003. godine na reci Bistrici desio se monstruozni zločin, kada su dvojica nepoznatih napadača pucala na decu dok su se kupali u reci. Nažalost, tada su nastradali moj kum, Pantelija Dakić, koji je tada imao 12 godina, i moj prvi komšija, Ivan Jovović, koji je tada imao 19 godina. Nas četvoro je bilo povređeno", priča o tom danu Srbljak u razgovoru za Kosovo onlajn.

Na reku je stigla nekoliko minuta pre nego što će doći do masakra.

"Trčala sam ka reci kao da me neko zvao. U trenutku kada sam stigla, bukvalno se u roku od tri minuta desio pucanj. Od jačine tog zvuka sam ogluvela i ostala zaleđena. Nisam primetila da su se deca sprašavala i bežala pored mene. Sestra koja je krenula ka kući, htela je da se vrati da mi pomogne, ali njen sadašnji muž mi je ukazao prvu pomoć i nosio me do prvog vozila koje je naišlo", priseća se trenutka kada je jedan od ispaljenih hitaca pogodio u nogu.

Prvu pomoć pružili su joj u lokalnoj ambulanti, a onda je njen otac, zbog toga što je puno krvarila, odlučio da je prebaci ka bolnici koja je radila u okviru italijanskog kontigenta Kfora.

"Ali, toga dana se vojska smenjivala tako da su nam preprečili put i preusmerili nas ka albanskoj bolnici. Tamo se nastavlja teror nad nama. Nažalost, meni je postavljen gips na živu ranu. Noga je krvarila na sve strane, ali dali su mi otpusnu listu da mogu da idem kući. Mama je medicinski radnik i kada je sve to videla odmah je preuzela odgovornost i rekla je da nas preuzima, i mene i Đorđa Ugrenovića iz bolnice. Odvezla nas je u Kosovsku Mitrovicu", kaže Srbljak.

Dodaje da su tokom puta i Đorđe i ona puno iskrvarili i da su doktori u KBC Severna Mitrovica rekli da ih je desetak minuta delilo od smrti.

"Moja operacija je trajala dva i po sata. Ležala sam u bolnici desetak dana. I tu je rana bila sanirana“, priseća se Dragana.

Direktna posledica ranjavanja je oštećenje skočnog zgloba za 80 odsto.

Posledica je i ona – nevidljiva rana, na duši koju vreme ne zaceljuje. Kroz ranjavanje Stefana Stojanovića iz Gotovuše u opštini Štrpce na Badnji dan prošle godine je još jednom preživela 13. avgust.

"Ono što mi najteže pada, to jest, padalo mi je u trenucima mog sezrevanja, kada sam shvatila šta se u stvari desilo mojim drugarima i svima nama koji smo tada bili povređeni. Trenutak kada sam ja, iz ugla odrasle osobe posmatrala isti događaj, za mene je bio prošle godine na Badnji dan kada su upucali Stefana Stojanovića koji je imao isto godina koliko sam imala i ja tada. Strašno me je potresao taj događaj. Njega sam posmatrala kao mene toga dana. Sav onaj njegov plač i tuga, sve to sam prolazila sa njim toga dana i donekle sam osvetlila tu moju traumu i taj stres koji se desio na reci Bistrici“, priznaje ova devojka.

Sumnja da će odgovorni za masakr u Goraždevcu ikada odgovarati.

Kaže i da sebi stalno postavlja pitanje zbog čega se zločini nad Srbima na Kosovu ne tretiraju kako bi trebalo da se tretira svaki zločin.

"Nekako je postalo pravilo da počinioci tih zločina ne budu pronađeni. Sama činjenica da moji roditelji žive tamo i sav taj narod koji tamo opstaje uprkos saznanju da ubice šetaju u istom mestu gde su i oni, budi u meni dodatan stres i tugu", priznaje Dragana.

Nije joj jasno i gde su tog dana bili predstavnici međunarodnih misija u Goraždevcu. Oni koji su bili zaduženi za njihovu bezbednost.

"Tadašnji šef Umnika je izjavio da će prevrnuti svaki kamen kako bi pronašao ubice, ali 2010. godine je obustavljena istraga. Dobili smo pisma od Euleksa gde stoji da nisu pronašli nikakve dokaze. U trenutku tog dešavanja na Bistrici bile su prisutne međunarodne misije. Oni su bile zaduženi za našu bezbednost, za zaštitu ljudskog života na Kosovu i Metohiji i znali su da nismo bezbedni na toj reci. Pitam se gde su bili toga dana, zašto nas niko nije zaštitio", pita se Srbljak i 21. godinu kasnije.