Surlić: „Društvenom diplomatijom“ do konstruktivnih narativa u dijalogu

Normalizacija odnosa između Beograda i Prištine ne može se svesti na sporadične političke ustupke ili krizno pregovaranje. Potrebno je graditi održiv, inkluzivan i transparentan proces koji uključuje širok spektar aktera – od političkih lidera do lokalnih zajednica i civilnog društva, stav je Stefana Surlića, direktora Centra za interdisciplinarne studije Balkana, iznet u analizi „Dijalog u zastoju: Kako inovativni mehanizmi mogu pokrenuti proces normalizacije“.

Analiza je objavljena u biltenu Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za Poglavlje 35, u kojoj Surlić ističe da revitalizacija dijaloga kroz jasne mehanizme implementacije i praćenja sporazuma može proizvesti pozitivne efekte: stabilizaciju političkih odnosa, otvaranje ekonomskih prilika i smanjenje tenzija kroz institucionalizovane kanale rešavanja sporova. 

„Potrebno je institucionalizovati formate u kojima civilno društvo, akademske institucije, kulturne i sportske organizacije iz Srbije i Kosova sarađuju na zajedničkim projektima. Ovi forumi ne bi trebalo da ostanu jednokratne inicijative, već trajne platforme za međusobnu komunikaciju i razmenu ideja. Ključna inovacija može biti formiranje 'građanskih radnih grupa' ili 'saveta za dijalog' koji bi imali savetodavnu ulogu prema pregovaračkim timovima, pružajući preporuke u vezi sa lokalnim prioritetima – od zapošljavanja pripadnika ugrožene zajednice do zaštite kulturnog nasleđa“, navodi Surlić. 

Na taj način, kako ukazuje, stvorio bi se mehanizam „društvene diplomatije“ koji omogućava smanjenje stereotipa, kreiranje konstruktivnih narativa i indirektno vršenje pritiska na političke elite da održavaju kontinuitet dijaloga. 

Institucionalizacija ovih grupa bi bila formalizovana redovnim sastancima sa evropskim posrednicima u Briselu paralelno sa susretima lidera ili tehničkih timova. 

On konstatuje i da je jedan od najvećih izazova dijaloga percepcija da je on „nametnut spolja“, zbog čega je neophodno stvoriti osećaj da proces pripada ljudima na terenu. 

„Povremeno održavanje pregovaračkih sesija u gradovima Srbije i Kosova, naročito u mešovitim sredinama poput Kosovske Mitrovice ili Bujanovca, poslalo bi snažnu poruku da se glas lokalne zajednice čuje. Ovakvi događaji mogu se obogatiti javnim debatama sa građanima, radionicama za mlade, susretima sa lokalnim privrednicima i zajedničkim kulturnim manifestacijama. Time bi se stvorilo 'horizontalno vlasništvo' nad procesom, gde građani postaju aktivni učesnici, a ne pasivni posmatrači. Ukoliko u početku nije moguće da se sastanci održavaju na najvišem nivou, to svakako ne sprečava da se bar tehnički timovi sastaju u Beogradu ili Prištini uz i dalje poštovanje statusne neutralnosti“, jedan je od zaključaka koje iznosi Surlić.

Takođe navodi da se normalizacija odnosa Beograda i Prištine ne može posmatrati izolovano, već kao deo šire regionalne dinamike. 

„Uključivanje regionalnih inicijativa poput Berlinskog procesa, Otvorenog Balkana ili Saveta za regionalnu saradnju može povezati politički napredak u dijalogu sa konkretnim ekonomskim benefitima. Na primer, zajednički infrastrukturni projekti, liberalizacija trgovine ili koordinisani programi u oblasti obnovljivih izvora energije mogli bi postati 'materijalna nagrada' za politički kompromis“, preporučuje on. 

Inovativan pristup, kako smatra, uključivao bi i pokretanje zajedničkih ekoloških projekata – recimo, program čišćenja reke Ibar ili regionalne akcije protiv zagađenja vazduha – jer ovakve inicijative imaju direktan pozitivan uticaj na svakodnevni život i stvaraju „pozitivnu međuzavisnost“ između zajednica. 

Potrebno je, ističe, i da ostale zemlje u region igraju ulogu facilitatora tako što bi insistirale na sprovođenju zajedničkih projekata. Za početak deblokiranje i lakše funkcionisanje Cefta.
 
Kao jedan od glavnih problema dosadašnjeg dijaloga, Surlić navodi netransparentnost u primeni dogovorenih tačaka i smatra da je potrebno uspostaviti javno dostupnu digitalnu platformu koja bi u realnom vremenu pratila implementaciju svih sporazuma.
 
„Ovaj alat bi sadržao: jasno definisane rokove, odgovorne aktere, indikatore uspeha i status svake tačke, na primer -'u toku', 'implementirano', 'kasni'. Kako bi platforma bila kredibilna, njome bi mogla upravljati nezavisna mešovita komisija u kojoj bi učestvovali predstavnici EU, civilnog društva i akademske zajednice. Pored toga, platforma bi nudila prostor za građanske komentare i predloge, čime bi se direktno povećalo poverenje javnosti i smanjio prostor za manipulaciju informacijama u medijima“, navodi on. 

Da bi se prevazišao postojeći zamor u dijalogu, prema oceni Surlića, potrebni su inovativni i tematski specifični instrumenti: akademska saradnja, mobilnost studenata, medijska saradnja kroz zajedničke televizijske emisije, dokumentarne programe i razmenu novinara radi prevazilaženja „zatvorenih eho-komora“ u kojima funkcionišu srpski i kosovski mediji.

„Samo kroz koordinisane napore moguće je preći iz trenutnog zastoja ka trajnom miru i stabilnosti, što je od vitalnog značaja ne samo za Srbiju i Kosovo, već i za ceo region Zapadnog Balkana. Građani svojim angažmanom mogu primorati političare jer normalizacija nije samo proces na nivou lidera“, zaključuje Surlić.