Tanasković: Od predstavnika antislovenske linije u EU teško očekivati da se energičnije založe za prava SPC

Razumljiva je povećana zabrinutost Srpske pravoslavne crkve za svoju egzistenciju i budućnost, kao i zahtev da se što pre počne konkretno razgovarati o njenom statusu na 'Kosovu', s obzirom na stalno pogoršavanje položaja srpskog naroda i višestruka iskušenja kojima je i sama neprestano izložena, kaže za Kosovo onlajn Darko Tanasković, nekadašnji ambasador Srbije pri Unesku, u Vatikanu i Turskoj.

On ocenjuje da bi pitanje statusa SPC moralo biti za dijalog Beograda i Prištine, jer o tome postoji i posebna tačka Sporazuma o putu normalizacije odnosa iz 2023. godine, ali i konstatuje da je na tom putu gotovo potpuni zastoj, jer Priština očigledno opstruiše proces dijaloga, sprovodeći istovremeno čitav niz akcija i donoseći mere koje, u krajnjoj liniji, imaju za cilj bitnu promenu situacije na terenu i puzajuće etničko čišćenje Srba, osobito sa severa.

Napominje i da se u dijalog teme mogu uvoditi jedino uz obostranu saglasnost učesnika, što Priština takođe zloupotrebljava. 

„Položaj SPC na 'Kosovu' je izuzetno složen i nezavidan, jer se nalazi na preseku međunarodnog prava, kosovskog zakonodavstva i sporazuma proizašlih iz dijaloga Beograda i Prištine, koji se uglavnom ne sprovode. SPC je, u neku ruku, ni na nebu ni na zemlji. U Ahtisarijevom planu, koji Srbija nikada nije prihvatila, po opštoj oceni stručnjaka, a i same SPC, deo koji se odnosi na status i prava SPC spada među najbolje razrađene. Ona je priznata kao specijalna verska zajednica, ima pravo upravljanja svojim objektima i imovinom, ima pravo održavanja i obnove svojih objekata, pravo na nesmetan kontakt sa vernicima, organizovanje obrazovne i karitativne aktivnosti, kao i komunikaciju i saradnju sa centralom u Beogradu. Vlasti u Prištini su, kao što je poznato, preuzele deo ovih odredbi i ugradile ih u svoj ustavni okvir, čime su SPC na papiru priznata nešto redukovana prava predviđena Ahtisarijevim planom. U praksi, SPC nailazi na velike prepreke u ostvarivanju zakonski priznatih prava i pod stalnim je pritiskom“, navodi Tanasković. 

SPC, kako dodaje, mora da se teško bori i izbori i za ono što joj pripada po odlukama kosovskih sudova.  

„Poseban, međunarodno relevantan segment garantovanja prava SPC predstavlja Zakon o zaštićenim zonama (2008), kojim je regulisana zaštita pravoslavnih srpskih svetinja koje se nalaze na Uneskovoj listi kulturnih dobara u opasnosti. Pa i tu ima problema, iako je ovaj vid zaštite dragocen, ali je ograničen na samo četiri svetinje, a ugrožene su stotine. Zajednica srpskih opština, predviđena Briselskim sporazumom iz 2013, od koje (za sada) nema ništa, bila bi svakako nadležna i za brigu o statusu SPC. Tako to, ukratko, pravno stoji, ali je već odavno, zapravo od početka, jasno da suština problema nije na pravnom, već na političkom terenu“, ukazuje ovaj diplomata.

O tome ko treba da bude garant, ako dođe do dogovora o statusu SPC, da bi se on zaista i poštovao, Tanasković kaže da bi pošto, EU, „nažalost, zvanično posreduje u dijalogu, bilo logično da ona garantuje poštovanje dogovora, ako i kad bi bio postignut, odnosno da u svojoj strukturi uspostavi institucionalni mehanizam monitoringa i obezbeđivanja ispunjavanja dogovorenih obaveza, uz postojanje i sprovođenje efektivnih sankcija protiv prekršilaca sporazuma“. 

„To, međutim, danas deluje kao naučna fantastika. Mislim da je nužno reći da EU ne samo da nije uspešan posrednik, već da je sve manje i manje podobna da uopšte bude posrednik, ako se pod posredovanjem podrazumeva bar donekle nepristrasan odnos prema dvema sučeljenim stranama. Odavno je svakome objektivnom i razumnom jasno da pristup onih koji su u EU zaduženi za pregovore Beograda i Prištine, uprkos svim prividima i otrcanim floskulama, nije statusno neutralan, već da se kao poželjan i jedini normalan ishod očekuje da Srbija na kraju procesa prizna samoproglašenu nezavisnost 'Kosova'. Članice EU koje je za sada nisu priznale drže se u ovom pogledu pasivno i ni u čemu ne dovode u pitanje izrazito proprištinsko ponašanje 'posrednika' koji nastupaju i u njihovo ime“, konstatuje Tanasković. 

Zbog toga se, prema njegovim rečima, u Briselu objektivno toleriše siledžijski antisrpski kurs sadašnje 'vlade' u Prištini, a i da je, kako kaže, na mestu ekstremiste Aljbina Kurtija neki tobože umereniji političar, odnosno, partija, sve bi se u suštini kretalo istom trasom, brže ili sporije.  

U pogledu položaja SPC, osim tog dosledno licemernog stava EU, koji nije od juče, stvari su se, ukazuje Tanasković, dodatno pogoršale posle početka rata u Ukrajini. Taj sukob je radikalizovao mnoge stavove, intenzivirao i ubrzao procese u međunarodnoj zajednici, pa i u vezi sa problemom „Kosova“. 

EU i takozvani „kolektivni Zapad“ su na SPC sve više počeli da gledaju kao na instrument i kanal 'malignog ruskog uticaja', primećuje Tanasković i podseća da se još u Rezoluciji Evropskog parlamenta od 9. marta 2022. godine 'o stranoj intervenciji u demokratske procese EU', SPC se izričito, i skandalozno, pominje kao instrument Rusije u promovisanju tradicionalnih porodičnih vrednosti i jačanju državno-crkvenih veza u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Podudarne ocene iznete su, kaže, i u Izveštaju EP o Srbiji iz aprila 2023. godine, a bilo je u istom duhu i nekih izjava evropskih zvaničnika. 

Pre desetak godina, kako navodi, zapadni pokrovitelji 'Kosova' ukazivali su, prilično strogo, Prištini na to da, radi poboljšanja vlastitog imidža u međunarodnoj zajednici, mora uvažavati specifičnu poziciju SPC u celokupnom kontekstu kosovske problematike, pa su, na primer, čak zaustavili usvajanje Zakona o kulturnom nasleđu u 'Skupštini Kosova', jer se u njegovom nacrtu konstatuje da su kulturni spomenici na teritoriji 'Kosova' vlasništvo 'države Kosovo'. 

„Danas o onim aspektima spoljne politike EU koji su za nas posebno relevantni, a tiču se slovenskog i pravoslavnog  identiteta i tradicije srpskog naroda, dominantno odlučuju predstavnici (mahom ostrašćene predstavnice) tvrde i fanatizovane antiruske i antislovenske linije kojoj nije stran militantni istorijski revizionisam u pogledu relativizovanja odnosa između antifašizma i nacizma. Od takvih je teško očekivati da se energičnije založe za ostvarivanje prava SPC na 'Kosovu'. EU iz 2025. nije EU iz 2013, a i tada je Brisel „navijao“ za Prištinu. Sa ovom činjenicom se moramo suočiti bez trunke samozavaravanja i politički, odnosno, diplomatski joj se promišljeno prilagođavati u zaštiti svojih legalnih i legitimnih, vitalnih interesa na KiM, i u tome ići globalno što šire. To nikako nije lako, ali je nužno i svakako jasno svima koji se na državnom nivou bave 'Kosovom'. A SPC je stožer srpskog duhovnog, nacionalnog i kulturnog identiteta, i to ne samo na KiM. Zato bi naši neprijatelji i njihovi saveznici da je zatru“, ocenjuje naš sagovornik.     

Govoreći o imovinskim pravima SPC, Tanasković kaže da njih Priština i sada ustavno priznaje, ali da ih u praksi samo ograničeno poštuje i stalno povređuje. 

„Albancima je najteže da priznaju činjenicu da Srba uopšte ima na 'Kosovu' i da tu, uprkos svemu, žele da ostanu“, zaključuje Tanasković.