Terzić: Dva veka traje progon Srba iz postojbine, kosovska misao je srž naše nacionalne ideje

Slavenko Terzić
Izvor: Večernje novosti

Diveći se sjaju obnovljenog manastira Prohora Pčinjskog, ne možemo da se ne setimo stotine drugih srpskih manastira i crkava širom stare Srbije, u srcu ove zemlje - na Kosovu i Metohiji, kazao je danas akademik Slavenko Terzić.

On je u besedi povodom obeležavanja 950 godina od osnivanja manastira Prohor Pčinjski i 700 godina od upokojenja kralja Milutina, koji je obnovio taj manastir u 14. veku, rekao da se moramo zapitati kakav je naš odnos danas prema staroj Srbiji.

Terzić je dodao da mu se čini da cela Stara Srbija nama danas znači manje nego što je to bila za naučnike, književnike, državnike i našem narodu u vremenima kada smo bili pod tuđom vlašću.

"Starosrpske i kosovske teme, kosovski zavet, bili su u središtu stvaralaštva celokupne srpske inteligencije 19. i 20. veka", kazao je Terzić.

Ističe da je etnička struktura Stare Srbije i naše južne pokrajine izmenjena sistematskim terorom i zločinima pod okriljem osmanskih sultana i naglašava da do 18. veka nema Albanaca na Kosovu u većim kompaktnim celinama.

"Oni se naseljavaju na ove prostore tokom 18. i 19 veka najvećim delom sa severa Albanije i postaju udarna desnica Osmanskog carstva u prodoru na srpske zemlje i dalje prema hrišćanskoj Evropi", kaže Terzić.

Ističe da su u zabludi ideolozi "velike Albanije" ako misle da će čišćenjem svih srpskih tragova na Kosovu izgraditi srećan i spokojan život svog na''roda i dece u budućnosti.

"Skoro dva veka traje progon Srba iz postojbine. Kosovska misao je srž naše nacionalne ideje", poručuje Terzić.

Kaže i da su se na ovom mestu Stare Srbije, u manastiru, naši preci okupljali deveti i po vekova, da bi slavili svetog Prohora Pčinjskog koji je oduvek u ovim krajevima imao snažan kult.

Pojašnjava da su na praznik Prohora Pčinjskog sve radnje u Vranju bile zatvorene, a da kada je Vranje palo pod tursku vlast retko ko je iz hrišćanskog sveta izostao da ne ode na sabor.

"Pčinj je kao mali Jerusalim u koji svako jednom u životu mora otići. Manastir jr bio tokom vekova razaran, pustošen, skrnavljan, obnavljan, zato su retka svedočanstva i rasuta su po svetu, a sve počinje od sina Jovana i Ane koji je rešio po punoletstvu da ostavi zemaljske čari i da se posveti Bogu. Podvizavao se sredinom 11. veka pune 32 godine, hrana mu beše rastinje i trava, a molitvom je hranio svoju dušu", ispričao je Terzić.

Kako kaže, manastir je vekovima bio veliki duhovni i književni centar srpskog naroda, početkom 19. veka u njemu radi manastirska škola.