Vučević u ekspozeu o odnosima u regionu: Srbija mora da pravi prijatelje i saveznike

Miloš Vučević
Izvor: Kosovo Online

Mandatar nove vlade Srbije Miloš Vučević, govoreći u ekspozeu o odnosima u regionu, istakao je da Srbija mora da traži prijatelje, da od postojećih izazova pravi prilike, od manje naklonjenih subjekata da pravi prijatelje, a od prijatelja saveznike. Pozvao je sve sa prostora bivše Jugoslavije da zajedno prestanu sa lutanjem "hodnicima jugonostalgije" i traženjem odgovora da li se tako moralo završiti, ističući da je izvući pouke jedno, ali da je živeti u prošlosti nešto sasvim drugo.

Vučević je naglasio da želi da srpski narod gleda u budućnost i okrene se pobedama i u tom smislu naveo kao uspehe uspostavljanje ikada najboljih odnosa Srbije i Mađarske.

U nastavku prenosimo deo ekspozea mandatara Miloša Vučevića:

Srbija je posle Nemačke, jedina država koja je celom svojom teritorijom u Evropi, a koja se graniči sa toliko suseda. Ova pozicija je u mnogome oblikovala i naš nacionalni karakter, uticala je na naše političke elite vekovima i svakako će biti faktor koji će u mnogome oblikovati politiku i ove vlade. 

Ova vlada će svakako biti vlada kontinuiteta. Mnogo dobrih procesa je započeto i mi ćemo sa njima nastaviti, rukovođeni primerom predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i njegove politike koja je uspela da u nemogućim uslovima sačuva zemlju od raznih zala i nedaća koje zloslutno i neprekidno lebde i prete našem narodu. Srbiju ćemo od izazova čuvati i dalje, raditi zajedno sa predsednikom i Narodnom skupštinom i naposletku, siguran sam, ma koliko god naši zadaci bili teški – uspeti. 

Zahvaljujući viziji našeg predsednika i rukovodstva, mi smo uspeli mnogo toga što je naizgled delovalo nemoguće. Jedan od takvih podviga, bio je kreiranje u istoriji nikada boljih odnosa sa Mađarskom. Mađarska danas nije samo partner, ona je i saveznik. Srbi i Mađari nikada u istoriji nisu bili bliže da se međusobno nazivaju braćom, nego li što su to danas. Koliko je to važno, najbolje znaju i Srbi i Mađari u severnoj srpskoj pokrajini Vojvodini, a na ovom mestu moram da naglasim da takvog uspeha ne bi bilo bez pregalaštva svih onih koji su u našoj zemlji sledili viziju predsednika Aleksandra Vučića, poput sada nažalost pokojnog, Ištvana Pastora, dugogodišnjeg lidera Saveza vojvođanskih Mađara i predsednika Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine. On je na najbolji mogući način definisao položaj Mađara u Srbiji rekavši: "Mi vojvođanski Mađari nismo prijatelji Srbije, mi smo građani Srbije". Srpsko-mađarsko savezništvo će samo napredovati u godinama koje dolaze i biće svetao primer svima u ratom zahvaćenoj Evropi, kako se istorijske razlike mogu ostaviti po strani i zajedno koračati u budućnost. 

Rumunija je jedina država sa kojom nikada nismo bili ni u kakvoj vrsti sukoba, a Rumuni su jedini narod sa kojim srpski narod nije nikada ratovao. U Rumuniji su poznate dve poslovice koje na najbolji način oslikavaju ovaj odnos. "Rumun ima samo tri prijatelja – Dunav, šumu i Srbina" i druga izreka "Rumunija nikada nije ratovala samo sa svoja dva suseda a to su Srbija i Crno more". Ne zaboravimo i to da je Rumunija, uz Bosnu i Hercegovinu, naš jedini sused koji, uprkos brojnim pritiscima, nije priznao nelegalnu i jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. "Kosova". 

Bugarska je država po mnogo čemu slična Srbiji. Površinom, brojem stanovnika, burnom istorijom. Bili smo u našoj zajedničkoj prošlosti neretko i na istim, ali i na suprotstavljenim stranama. Moramo zajedno da smognemo snage kako bismo prevazišli one traume koje sigurno i dalje postoje u oba naroda zbog brojnih sukoba koji su neretko bili inicirani voljom trećih strana. Moramo, jer je to u interesu i srpskih i bugarskih generacija, koje tek dolaze. Slični su izazovi pred nama. Voleo bih da makar na neke od njih damo i zajednički odgovor. A ekonomsko i infrastrukturno povezivanje je uvek najbolji metod za izgradnju međusobnog poverenja. 

Severna Makedonija je država koja u Srbiji uvek može pronaći partnera, ali i više od toga. Srbi i Makedonci više nemaju nijednu temu koja nas udaljava. Ne postoji nijedno pitanje oko kog bi se mogao posejati razdor. Projekat Otvorenog Balkana nas je dodatno zbližio, a razrešenje crkvenog spora uklonilo i poslednju prepreku na putu izgradnje međusobnog poverenja i zajedničkog rada kakav nije viđen od raspada bivše Jugoslavije. 

Albanija je država sa kojom smo kroz projekat Otvorenog Balkana verovatno uspeli da dosegnemo maksimum odnosa, u zadatim okolnostima. Nastojaću da se taj nivo održi i u narednom periodu. Znam da se Albanija i Srbija verovatno nikada neće složiti kada je reč o statusu Kosova i Metohije, ali isto tako verujem da možemo imati zajedničke interese, kada na dnevni red dođu teme od regionalnog značaja, koje se podjednako tiču obe države. 

Crna Gora je država koja kroz istoriju nije imala nikoga bližeg od Srbije i nema razloga da tako ne bude ponovo. Iza nas su godine veštački kreiranih podela, a ispred nas su dani zajedničkih pobeda. Srbija nije, niti će, osporavati crnogorsku državnost. To su podmetanja onih koji ne žele da vide slogu Beograda i Podgorice. Mi ćemo uvek insistirati na poštovanju prava srpskog naroda i srpske crkve u Crnoj Gori, u skladu sa evropskim standardima, kao što to radimo i u komunikaciji sa drugim državama. Verujem, da donosioci odluka u Crnoj Gori dele moj optimizam i da će na radost i mnogih od nas koji smo rođeni u Srbiji, a poreklom smo iz Crne Gore, odnosi između naše dve zemlje ići samo uzlaznom putanjom. 

Bosna i Hercegovina je država tri konstitutivna naroda, među kojima je i srpski. To je država čiji integritet mi poštujemo i koji nikada nismo dovodili u pitanje, niti ćemo to činiti. Svako će, uvek, u Srbiji imati sagovornika, ukoliko želi da radi na jačanju dejtonske Bosne i Hercegovine. Države u kojoj će se poštovati slovo, a ne proizvoljni duh Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine. Države u kojoj će Republika Srpska moći da ostvaruje sva ona prava koja joj sleduju i koja srpski narod želi da ostvari. Niko nam ne može zabraniti da volimo Republiku Srpsku. Niko nam neće nametnuti krivicu ni stigmu genocidnog naroda. Nikada više Drina neće biti reka na kojoj je uspostavljen embargo Srba protiv Srba. Republiku Srpsku ćemo pomagati, štiti i voleti kao niko drugi i kao nikoga drugoga, pa svidelo se to nekome u međunarodnoj zajednici ili ne. Republika Srpska živi i živeće, a Srbija će uvek biti tu za nju. 

Duboko verujem da je istorijski dogovor Srba i Bošnjaka moguć. Harmonija koju smo uspostavili u Raškoj oblasti ili kako naši sugrađani Bošnjaci kažu Sandžaku, primer je i za odnose Srba i Bošnjaka u Bosni i Hercegovini. Mi Bošnjacima želimo sve najbolje, mi sa njima želimo da zajedno gradimo i radimo, da pravimo mostove i pruge, puteve i brze saobraćajnice kojima ćemo premostiti ne samo reke, nego i razlike kojih ima i koje ne smemo gurati pod tepih, ali isto tako, ni kojima ne smemo dozvoliti da nas spreče u nameri da se pomirimo. Govorimo istim jezikom, iako ga drugačije zovemo. Probajmo i da se malo bolje razumemo. 

Hrvatska je država sa kojom imamo kompleksno istorijsko nasleđe. Svesni smo brojnih izazova koji stoje na putu oporavka naših međusobnih odnosa. Niko ne treba da očekuje da ćemo zarad popravljanja relacija sa Zagrebom odustati od svog prava na istinu, na tugu i na pravdu. Ukoliko to druga strana iskreno želi, neka zna – mi da razgovaramo hoćemo. Mi da popravljamo odnose želimo. A ukoliko bude obostrane volje, verujem da to i možemo. Srbi u Hrvatskoj će uvek moći da se oslone na svoju matičnu državu koja će ih pomagati, ne samo finansijski, nego i kulturno i tako onemogućiti njihovu asimilaciju i nestanak ovog mnogostradalnog dela našeg naroda.  

Srbija mora da traži prijatelje. Od postojećih izazova da pravi prilike, od manje naklonjenih subjekata da pravi prijatelje, a od prijatelja saveznike. Znam da to nije lako. Veliko je istorijsko breme i na našim plećima. Opomene i gorka iskustva. No, budimo ljudi budimo sposobni da praštamo i da istovremeno ne zaboravljamo. Ali uvek treba da nas vodi jedna misao: „Budi spreman da oprostiš drugome, ono što si već oprostio sebi“.

Ne mislim da je moguće, a ni da je potrebno graditi nekakve nove saveze po ugledu na tvorevine koje nisu izdržale test vremena – poput Jugoslavije ili raznih balkanskih saveza. Neću ni da budem nosilac naknadne pameti, pa da sudim srpskim velikanima koji su se gotovo svi odreda zalagali za državu u kojoj bi živeli svi Srbi, ali i svi Južni Sloveni. Ipak, te države više nema, niti je više može biti. 

To pitanje ostavljam istoričarima, a sve nas zajedno pozivam da prestanemo sa lutanjem tim hodnicima jugonostalgije i trošenjem vremena na iznalaženje zaključaka, da li se jugoslovenska epopeja morala završiti tragično. Danas to raditi, isto je kao i besciljno lutati bestragijom. Na procese na koje ne možemo uticati, nemojmo više ni obraćati pažnju. Izvući pouke je jedno, ali živeti u prošlosti je nešto sasvim drugo. Ja želim, da srpski narod gleda u budućnost i okrene se pobedama.

Više od svega nam je potrebna ideja novog, nacionalnog optimizma. Dvadeset i prvi vek za Srbe mora biti vek pobeda, vek rađanja, vek mira. Mi Srbi smo preskupo platili svoju slobodu. U prošlom veku smo izgubili milione života, u pretprošlom smo ginuli u gotovo svakoj generaciji. Pa to su rane koje ne bi mogle da zacele ni kod daleko brojnijih naroda. Zato naša politika mora biti politika mira. Može jedan svetski sukob da prođe i bez nas Srba. Niti smo zavadili velike, niti ih možemo miriti. A Srbi da stradaju za tuđ račun i u tuđem interesu, neće više nikad. Podosta smo toga u našoj prošlosti imali. I siguran sam da je ova generacija političara svesna tog iskustva. 

Srbija mora sačuvati svoju biološku masu, a to je nemoguće ukoliko svakih nekoliko decenija stradamo i to tako bolno, kao da smo zaključani u nekoj antičkoj tragediji. Imamo i previše datuma za oplakivanje. Neophodne su nam nove pobede, ali nam je važno i da se prisetimo starih. Da u njima nađemo inspiraciju. Da staroj slavi damo novi sjaj. Upravo to je naš zadatak, nad zadacima.

Srbija u kojoj će vladati mir, u kojoj će se čuti samo dečiji plač, u kojoj će se sa osmehom, a ne zlom slutnjom gledati u sutra. Znam da ove moje reči mogu zvučati utopistički ukoliko se osvrnemo oko sebe i vidimo u kakvu je fazu destrukcije svet zašao, ali ipak, znajmo i to da je noć najtamnija pred zoru. A svanuće srpskom narodu, kao i uvek što je, svanuće mu dan sjajan kao što nikad bio nije. Svitale su zore i ranije, ali ova će biti najbujnija, najvedrija i najosunčanija. Verujmo u to i verom pobeđujmo.