Noje Ciriher Cajtung: Razoružavanje Hamasa će biti teško – primeri Avganistana i Kosova to pokazuju

Razoružavanje Hamasa će verovatno biti teško, što pokazuju primeri Avganistana i Kosova, ističe „Noje Ciriher Cajtung“, ukazujući da je i OVK bila razoružana samo na papiru.

Hamas je predao taoce Izraelu, čime je ispunio zahtev „mirovnog plana“ Donalda Trampa. Na prvi pogled, ovaj zahtev američkog predsednika deluje jednako verovatan kao i svaki drugi: Hamas mora da preda svoje oružje kako bi se omogućio novi politički početak u Pojasu Gaze, navodi švajcarski dnevnik u članku pod naslovom „Moć dolazi iz cevi oružja“.

Logika koja stoji iza toga je - oni koji žele mir moraju da se odreknu nasilja. Ali stvarnost političkih sukoba uči drugačije, konstatuje list.

Organizacije poput Hamasa definišu sebe prvenstveno kroz svoje vojno krilo. Njihova moć dolazi iz cevi oružja. Oružje za njih nije koristan dodatak, već deo njihovog identiteta i njihovog političkog kapitala.

Bez oružja, Hamas više ne bi bio doživljavan kao ozbiljan akter – ni od strane svojih pristalica ni od strane svojih protivnika. Može li se takva organizacija razoružati?

Pogled na skorašnja iskustva je otrežnjujući. Samo u nekoliko slučajeva bilo je moguće održivo razoružati milicije ili gerilske grupe. Često je transfer oružja ostajao simboličan, ali je oružje nastavilo da cirkuliše ilegalno.

Dva slučaja su posebno poučna. U Avganistanu je razoružavanje milicija propalo, što je otvorilo put povratku talibana.

Na Kosovu je pitanje oružja ostalo nerešeno uprkos masovnom međunarodnom prisustvu.

Jačanje pogrešnih struktura

U Avganistanu je intervencija koju su predvodile SAD 2001. godine stvorila paradoksalnu situaciju. S jedne strane, trebalo je izgraditi novu državu koja bi uspostavila monopol na upotrebu sile putem policije i vojske. S druge strane, u borbi protiv terorističke organizacije Al Kaida i talibana, SAD su se oslanjale na ratne vođe koji nisu imali interes za jaku državu.

Sledeći moto „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“, svako ko se učinio korisnim u borbi protiv ekstremista mogao je računati na oružje, novac i političku podršku Sjedinjenih Država. Ovo je ojačalo strukture koje je trebalo prevazići.

Različiti programi Ujedinjenih nacija za razoružanje nisu bili od koristi. Navodno, desetine hiljada milicija je demobilisano, a oružje prikupljeno. Međutim, kada se razgovara sa nemačkim vojnicima u Avganistanu, verovatnije će se čuti da su milicije predale staro i neupotrebljivo oružje, dok su moderne zalihe ostale skrivene. To im je omogućilo da godinama terorišu stanovništvo, koje je na kraju potražilo utočište među talibanima.

Ključni problem bio je nedostatak ekonomskih alternativa za pripadnike vojnih formacija. Avganistan ostaje jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Posla je malo. Vojne formacije su nudile prihod, zaštitu i društveni status. Nisu pronašle budućnost u civilnom životu, delom zato što Zapad nije uspeo da obnovi avganistansku ekonomiju.

Ovome je dodata i geopolitička dimenzija. Talibani su uspeli da se povuku u Pakistan, gde su regrutovali nove borce i skladištili oružje uglavnom bez ikakvih zaostataka. Čak i da su neke od talibanskih milicija bile kontrolisane iz zemlje, oružane formacije spolja su mogle da se prebace u Avganistan.

Posledice neuspelog razoružanja bile su strateške. Avganistanska država je ostala slaba, fragmentirana i zavisna od dobre volje ratnih vođa. U mnogim delovima zemlje, vladali su lokalni komandanti čija je lojalnost bila određena ličnim mrežama. Na kraju, neuspelo razoružavanje milicija u Avganistanu pokazalo se kao jedan od ključnih razloga zašto su talibani povratili vlast pre četiri godine.

Na Kosovu uspeh samo na papiru

I na Kosovu, razoružavanje gerilske grupe bilo je ključni fokus nakon rata 1999. godine.

OVK je uživala široku podršku naroda u borbi protiv srpskih vlasti i nakon invazije Natoa bila je dominantna sila u tadašnjoj srpskoj pokrajini, piše u članku.

Pod pritiskom međunarodnih bezbednosnih snaga Kfora i administracije Unmika, OVK je potpisala sporazum kojim je predviđeno njeno razoružavanje i transformacija u Kosovski zaštitni korpus. Zvanično, ovo je bila civilna jedinica za pomoć, neka vrsta agencije za tehničku pomoć.

Na papiru, ovo je bio uspeh. Desetine hiljada komada oružja su registrovane i predate. OVK se raspustila kao borbena jedinica, a Kfor je preuzeo odgovornost za bezbednost u tom području.

Ali, iza kulisa, mnogo toga je ostalo. Bivši kadrovi OVK su sakrivali zalihe modernog oružja, dok je predato staro ili neispravno oružje.

OVK je snabdevana oružjem krijumčarskim rutama iz Albanije i Severne Makedonije.

Ostaci OVK i ilegalni naslednici nastavili su da ih snabdevaju oružjem. Bivši gerilci su takođe zadržali značajan politički i društveni uticaj preko svojih komandanata. Kosovski zaštitni korpus je formalno bio civilna jedinica, ali je ostao usko povezan sa OVK u pogledu osoblja.

Zaštitne snage Kfora su održavale široko rasprostranjeno prisustvo. Međutim, čak ni one nisu bile u stanju da nadgledaju svako selo, svako skladište oružja i svaku rutu šverca. Mnoge seoske zajednice su nastavile da veruju svojim lokalnim komandantima, a ne međunarodnim predstavnicima. Dok je Kfor objavljivao svoje uspehe u razoružanju u Prištini, bivša OVK je sprovodila patrole za čišćenje u selima.

Kosovski zaštitni korpus je, zauzvrat, brzo instrumentalizovan u političke svrhe: nudio je bivšim komandantima OVK uticajne pozicije, resurse i novu platformu za obezbeđivanje njihovog uticaja.

Tokom godina prisustva Kfora, dolazilo je do ponovljenih masovnih nemira koji su se iznenada proširili po celom regionu. Sumnja je bila da su organizovani iz bivših struktura OVK. Razoružavanje, koje je na papiru izgledalo uspešno, u stvarnosti je bila transformacija koja je sačuvala stare strukture.

Posledica je bila krhka bezbednosna situacija. Nasilje između grupa stanovništva je više puta izbijalo. Pre svega, široko rasprostranjeno proterivanje Srba iz velikih delova regiona pokazuje kako je međunarodno angažovanje na Kosovu propalo.

Mnogo prepreka u Gazi

Primeri Avganistana i Kosova pokazuju dve varijante neuspelog razoružavanja. U Hindukušu je razoružavanje propalo jer ratne vođe nikada nisu bili ozbiljno razvlašćene i postojala su spoljna sigurna utočišta.

Na Kosovu je ostalo nepotpuno jer je oružje kružilo ilegalno, dok su međunarodne trupe izbegavale sukob sa OVK. Oba primera ilustruju da razoružavanje neće funkcionisati bez političkog sporazuma i dugoročne međunarodne posvećenosti.

Za Gazu to znači - razoružavanje Hamasa verovatno će biti uspešno samo ako je deo sveobuhvatnog političkog sporazuma. Moralo bi da ponudi Hamasu stvarne koristi zauzvrat, kao što su političko učešće, bezbednosne garancije ili ekonomski izgledi. Istovremeno, bile bi potrebne međunarodne snage koje su kredibilne, robusne i osmišljene da traju decenijama. Takođe bi bila potrebna efikasna kontrola granica kako bi se sprečio šverc oružja i municije.

Misija UN sa robusnim mandatom bila bi jedna od mogućnosti. Mogla bi da osigura bezbednost, prikupi oružje i pomogne u dugoročnoj izgradnji institucija. Svakako postoji pozitivan primer za to. Nakon građanskog rata u Sijera Leoneu, snage UN su uspele da razoružaju desetine hiljada boraca između 1999. i 2004. godine i integrišu ih u civilne strukture. Međutim, Izrael je tradicionalno bio skeptičan prema takvim misijama UN.

Druga opcija u Gazi bile bi arapske zaštitne snage, koje bi, na primer, obezbedili Egipat, Jordan ili široka arapska koalicija. Imale bi prednost regionalnog prihvatanja, ali bi se mogle smatrati pristrasnim. Mnoge arapske države slede sopstvene interese u sukobu.

Treća opcija bi bilo hibridno rešenje: međunarodni posmatrači sa političkim mandatom UN, u kombinaciji sa regionalnim bezbednosnim snagama. I ovde bi postojao problem prihvatanja, kako od strane Izraela tako i od strane Palestinaca.

Kao da sve ovo nije dovoljno komplikovano, tu je i pitanje vremena. Avganistan i Kosovo su pokazali da takve misije mogu trajati decenijama. Misija u Gazi bi koštala milijarde i vezala desetine hiljada vojnika i policajaca. Upravo zato većina misija propadne. U nekom trenutku, spremnost međunarodne zajednice da se angažuje opada, dok sukobljene strane nastavljaju da slede sopstvene interese.