Da li su velika Albanija i velika Srbija rešenje za mir na Balkanu i zašto Zapad to ne dopušta?

Ideja o stvaranju velike Albanije i velike Srbije je stara i provlači se još od 19. veka, tačnije od Berlinskog kongresa, pojašnjavaju sagovornici Kosovo online. Međutim, kako kaže prof. dr Momčilo Pavlović, velika Albanija i velika Srbija stvaraju velike probleme, pre svega velika Albanija, dok politikolog Nenad Kecmanović kaže da ta ideja bez sumnje ima neku racionalnu trgovačku osnovu.

Direktor Albanijan posta Baton Hadžiu, u pismu srpskim novinarima i političarima, spomenuo je da je „lično bio vatreni pobornik i vojnik ideje korekcije granica i ujedinjenja svih Albanaca u jednoj državi“ i to iako je, kako navodi, dobro znao da će korekcija granica imati domino efekat svuda u regionu. Kako je dodao, kao albanskog nacionalistu, zanimala ga je Albanija i Albanci, bez obzira šta će biti sa Makedonijom, Crnom Gorom ili Bosnom, kao i da bi za njega, u slučaju da za veću Albaniju cena bude stvaranje veće Srbije, to bilo potpuno prihvatljivo.

Prof. dr Momčilo Pavlović, istoričar, podseća da je ideja o velikoj Albaniji i velikoj Srbiji stara i dodaje da je sada predstavljena na moderniji način u kontekstu sadašnje krize.

„Velika Albanija destabilizuje čitav Balkan i tu ne treba ni velikog znanja, ni iskustva. Nije samo u pitanju Srbija na njenom jugu, već i Severna Makedonija koja bi se suočila sa tim albanskim zahtevima, pa Crna Gora, a s druge strane, Srbi bi valjano imali dodatnu argumentaciju da postavljaju srpsko pitanje koje nije rešeno ni na prostoru Bosne, ni u drugim otcepljenim jugoslovenskim republikama“, ispričao je.

Inače, kako kaže Pavlović, ta ideja o velikoj Albaniji i velikoj Srbiji potiče od 19. veka, tačnije od Berlinskog kongresa i provlači se u različitim vremenima i različitim oblicima do današnjeg dana.

„Generalno posmatrano, okom istoričara, velika Albanija i velika Srbija stvaraju velike probleme, pre svega velika Albanija. Da budemo realni, te teze su teze 19. veka i one su manje više težnje. Ne zaboravite da je Adem Demaći, politički otac Aljbina Kurtija, govorio o tzv prirodnoj Albaniji misleći na ujedinjene prostore gde žive Albanci, a to je čak do Niša i Leskovca, tih južnih krajeva Srbije“, ispričao je Pavlović.

S druge strane, kako kaže, postoji realno albansko pitanje na Balkanu i ono je u različitim vremenina, na različite načine rešavano ali, dodaje, postoji i srpsko pitanje.

Navodi da je danas pitanje i Albanaca i Srba teritorijalizovano samo na prostor Kosova, a da smo svedoci krize u koju je zdušno umešan Zapad od kraja devedesetih godina.

„Sada Zapad muku muči kako da opravda svoju akciju i kako da obezbedi nezavisnost Kosovu i to na način da ponizi Srbiju i da se Srbija saglasi sa tim da Kosovo dobije nezavisnost, a da to ne bude posledica agresije, već realnosti.

Istorijske realnosti nastaju i nestaju različitim akcijama, što akterima Srba i Albanaca, ali i dešavanjima na međunarodnom planu.

Dakle, sukob u Ukrajini je dodatno ojačao argumentaciju Srbije da brani svoj teritorijalni integritet i suverenitet, da agresivni napadi ne mogu da utiču na teritorijalne promene…“, naveo je.

Pavlović pojašnjava da je velika Srbija produkt austrougarske propagande i da se to provlači od kraja 18. i u čitavom 19. veku.

Navodi da bi u sadašnjem okolnostima velika Srbija ugrozila teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i drugih otcepljenih jugoslovenskih republika a, kako primećuje, s druge strane srpsko pitanje nije rešeno na celovit i jedinstven način.

„Albance podržavaju i podbunjuju da stvore nezavisnu državu, a s druge strane Srbe u Bosni, kojih je toliko po broju koliko i Albanaca na Kosovu, uporno gurate u mini Jugoslaviju, u nekakvu federaciju, a oni uporno izražavaju neke svoje težnje za samostalnim razvojem i životom“, dodaje.

S druge strane, Pavlović primećuje da ta dva pitanja – kosovsko i srpsko pitanje u Bosni nikako da se preklope, da se kaže postoji albansko pitanje, postoji srpsko pitanje, možemo li to da u skladu sa međunarodnim pravilima preklopimo i da vidimo koje su tačke spajanja, a koje razdvajanja.

Ako bi se krenulo u rešavaje srpskog pitanja na osnovu velike Srbije, Pavlović kaže da bi došli u situaciju da se destabilizuju okolne države i nastao bi veliki problem.

„Da bi se to sprečilo samo šire integracije ukupnog jugoslovenskog prostora, ne zaboravite ti je jedinstven prostopr pomešanih naroda i standarda, samo širi okvir državni, međunarodni, pacifikuje taj prostor.

Jedina tačka slaganja Srba i Albanaca su evropske integracije ma šta pod tim podrazumevali, zašto upravo ti evropski mirotvorci, posrednici, ne krenu od te tačke da prostor tih jugoslovenskih državica plus Albanija se integrišu u EU, pa onda da Unija diktira standarde svoje preko politike, ekonomije, kulture… i to u smislu da nema granica, zagarantovana imovinska, lična, verska, kulturna i sva druga prava, da ljudi slobodno trguju, slobodno putuju“, smatra Pavlović.

Prema njegovom mišljenju, to bi relaksiralo odnose na čitavom Balkanu, a posebno na prostoru bivše Jugoslavije jer ti narodi su, kako dodaje, onoliko koliko su živeli odvojeno, toliko živeli i zajedno pod različitim državnim okvirima, bilo to u sklopu osmanskog, austrougarskog carstva ili jugoslovenske države od 1918. do devedesetih godina.

O težnjama za stvaranje velike Albanije, Pavlović kaže da su prirodna prava, kao i da se ta težnja ne može poreknuti ni Srbima, ni Albancima, ni Bugarima, Grcima.

„To je prirodna težnja, međutim kada tu prirodnu težnju stavite u istorijski kontekst, da li je to ratni sukob iz 1914. ili pre toga sukob Rusije i Osmanskog carstva 1886, 1887. i 1888, onda Drugi svetski rat…, imate problem da te težnje realizujete“, dodaje.

Pavlović podseća i da su jugoslovenski komunisti razmišlljali 1945. i 1946, naročito pre donošenja ustava da se, kako su oni govorili, „prostori Kosova i Metohije“, pripoje Albaniji, ali uz uslov da Albanija uđe u balkansku federaciju.

„Bilo je tu različitih opcija, različitih ideja, međutim realnost, mešanje stranih sila koje više destabilizuju nego što stabilizuju ove prostore, utiču na to da se te težnje na jedan ili drugi način suzbijaju, a da se onda u propagandi ističu kao razorne, ratnohuškačke, zavisno od pobednika i poraženih u ratu“, kazao je Pavlović.

Dodaje da ti ratovi po pravilu nisu izazvani od samih balkanskih naroda, nego su političke težnje, tenzije uvek potpomagane sa strane, a u tim sukobima, ukrštenim interesima, dolazilo je do međusobne zavade, omraze, zločina, akcije, reakcije.

„Svaki zločin tražio je osvetu i to je jedan lanac u kojem se mi krećemo od 19. veka do danas“, zaključuje Pavlović.

Politikolog Nenad Kecmanović kaže da je ideja o uvećanoj Albaniji za Kosovo i velikoj Srbiji koja bi bila uvećana za Republiku Srpsku stara ideja koja bez sumnje ima neku racionalnu trgovačku osnovu.

Međutim, kako kaže, iako bi Srbija u toj razmeni dobila više ljudi i teritorije, nego Albanija, Kosovo je izvor srpske duhovnosti i državnosti i nije za profanu trgovinu.

„Nacionalni i duhovni simboli i mitovi nisu vrednosti za razmenu i zbog tog višeg smisla ne verujem da bi ih se iko odrekao po bilo kojoj ceni. Ipak, paralelu Kosovo – Srpska nije loše spominjati kolektivnom Zapadu kao ilustraciju njihovih dvostrukih standarda“, navodi Kecmanović.

Pojašnjavajući dvostruke standarde, Kecmanović ukazuje da Zapad smatra da Kosovo mora da ode iz Srbije, a Republika Srpska mora da ostane u BiH.

Možda je na njihov dvostruki standard, kako ističe, pravi odgovor naš dvostruki standard: KiM mora ostati u Srbiji, a Republika Srpska može otići iz BiH.

Ipak, Kecmanović smatra da Kosovo i Republika Srpska nisu za poređenje jer dok su Srbi u BiH konstitutivni narod, Albanci na Kosovu su nacionalna manjina.

„Možda je najbolji odgovor svojevremeno dao Milorad Dodik – ’ukoliko Kosovo ostaje u Srbiji, Republika Srpska je spremna da ostane u Dejtonskoj BiH. Ako Kosovo ode iz Srbije, ode i Srpska iz BiH’“, zaključio je Kecmanović.