Može li „šatl“ diplomatija da reši pitanje Kosova? Ključ ipak uvek u Vašingtonu

Jučerašnja poseta specijalnog predstavnika Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine Miroslava Lajčaka šesti je dolazak evropskog diplomate za samo četiri meseca. Nekada sam, a nekada sa specijalnim izaslanikom SAD za Zapadni Balkan Garbijelom Eskobarom, Lajčak u ime EU pokušava da spusti tenzije između Beograda i Prištine i pokrene razgovore sa „mrtve tačke“.

Sa učestalim posetama Lajčak i Eskobar počeli su, pre svega, nakon što je na Kosovu „podignuta temperatura“, zbog odluke Prištine o registarskim tablicama, posle čega su Srbi na Kosovu napustili institucije, a zatim, zbog hapšenja nekoliko svojih sunarodnika, na nepravdu ukazali i podizanjem barikada.

Evropsko-američki dvojac je pokušao da spreči eksalaciju situacije i tenzije spusti na nivo koji bi ponovo omogućio razgovor dve strane.

Deo te „šatl“ diplomatije je i francusko-nemački plan za normalizaciju odnosa, koji je stranama predat još u septembru, kako bi se ubrzao proces pronalaženja rešenja, jer se Zapadu žuri da se problem reši, ili bar da ne dolazi do kriza koje su mogle da se pretvore u otvoreni sukob.

Beograd i Prištinu 12. januara posetio je i specijalni savetnik državnog sekretara SAD Derek Šole, a onda je osam dana kasnije stigla „velika petorka“ – Lajčak, Eskobar i izaslanici Francuske, Nemačke i Italije, Emanuel Bon, Jens Pletner i Mario Talo, kada je jasno predočeno da je francusko-nemački „non pejper“ postao – evropski predlog.

Delovi su procureli u javnost, a Evropska unija sada pokušava da privoli strane da plan prihvate kao osnov za dalje pregovore.

Nakon jučerašnjih razgovora, kosovski premijer Aljbin Kurti rekao je da Kosovo prihvata evropski predlog za normalizaciju odnosa, smatrajući ga „dobrom osnovom za dalju diskusiju i solidnom platformom za napredovanje", ali bez reči o Zajednici srpskih opština, dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da je imao otvoren i prijateljski razgovor sa Lajčakom, ne navodeći detalje susreta. Usledila je i objava Miroslava Lajčaka – da će se razgovori nastaviti na visokom niovu.

Može li „šatl“ diplomatija Miroslava Lajčaka da ubrza rešenje pitanja Kosova, na čemu Zapad insistira, pre svega zbog rata u Ukrajini, ili će, ipak, biti potrebna neka nova međunarodna konferencija i postoji li uopšte rešenje koje može da bude na korist obe strane? Hoće li evropski specijalni predstavnik uspeti da obezbedi podršku francusko-nemačkom, odnosno evropskom predlogu?

Karijerni diplomata Zoran Milivojević kaže za Kosovo onlajn da nijedna diplomatija ne može da reši pitanje Kosova, ukoliko Vašington ne bude efikasan prema aktuelnoj vlasti u Prištini i prema Aljbinu Kurtiju.

„Nikakva diplomatija ne može tu da stvori ozbiljan prostor“, smatra Milivojević.

Sa druge strane, naglašava da Srbija nema nikakvu odgovornost za stanje u dijalogu, niti u ovom trentuku za bilo šta ima potrebu da se izjašnjava.

„Srpski stav je potpuno jasan – Zajednica srpskih opština mora da se formira i to na način kako je definisano u sporazumu iz 2013. godine i u skladu sa principima definisanim 2015. godine. Tamo je sve rečeno i sve to mora da se primeni. Taj sporazum je stariji od svakog drugog unutrašnjeg akta i mora da se primeni takav kakav je“, jasan je Milivojević.

Ukazuje da „šatl“ diplomatija nije ništa novo a, kada je reč o EU, to, ističe, traje više od 10 godina, ali ne proizvodi nikakve rezultate.

„Nisam siguran da će i u ovom slučaju da proizvede neki rezultat. Lajčak je juče bio u Prištini, pa nismo čuli da li je Priština promenila stav, jer je ZSO prethodno pitanje. Dakle, nema nikakvih daljih razgovora o normalizaciji, o evropskom planu, o bilo čemu, dok se taj uslov ne ispuni i dok se ono što je precizirano Briselskim sporazumom ne zaokurži“, rekao je Milivojević.

Samo to bi, napominje, stvorilo uslove za sprski narod na Kosovu, da se vrate u institucije, da preuzmu svoje nadležnosti na severu i šest opština na jugu, a to bi dalje obezbedilo uslove koji bi garantovali opstanak sprskog naroda i mogućnost da politički deluje i živi tamo.

Sa te pozicije onda može da se razgovara o novom evropskom predlogu, da se nastavi dijalog o normalizaciji.

Milivojević ističe i da nema potrebe za bilo kakvu međunarodnu konferenciju, poput Rambujea, jer je Kosovo protektorat pod mandatom Ujedinjenih nacija i međunarodno pravno gledano, status Kosova je u ovom trenutku definisan Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244, u kojoj stoji da je „Kosovo i Metohija u sastavu Srbije“ i da je Savet bezbednosti nadležan za rešavanje njegovog konačnog statusa.

„Mi smo u dijalogu u kojem posreduje EU, imamo Briselski sporazum koji treba da se primeni, i spremni smo da razgovaramo u okviru tog posredovanja. Međutim, Kosovo i Metohija je, konačno, u nadležnosti Saveta bezbednosti UN. Ako EU ne bude uspešna u svom posredovanju, onda je Kosovo i Metohija na dnevnom redu Saveta bezbednosti UN“, objašnjava Milivojević koji zato ne vidi potrebu za bilo kakvom konferencijom o Kosovu, odnosno evropskom predlogu.

Inače, sam Kisindžer je za sporazum u Rambujeu svojevremeno rekao – da je to čista provokacija i da ga u toj formi ne bi prihvatio nijedan Srbin.

Čini se da evropski predlog, na osnovu izjava srpskih zvaničnika, predstavlja, kao i onaj u Rambujeu, novu provokaciju, samo što za razliku od kraja 90-ih, ne sadrži otvorenu pretnju agresijom.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u više navrata je rekao da je evropski predlog težak za Beograd i da Srbija mora da nastavi da razgovara, zbog eventualnih negativnih posledica koje bi se, pre svega, odrazile na ekonomski razvoj zemlje i standard građana.

Čini se da „šatl“ diplomatija Evropske unije bez Amerike nema mnogo smisla, pošto se do sada pokazalo da Priština reaguje samo na kritike i pritiske sa druge strane Atlantika.

Izgleda da Lajčak sam ne može dijalog i rešavanje krize da pomeri sa te „mrtve tačke“ jer je Evropska unija svojom nedoslednošću, u insistiranju na sprovođenju postignutih sporazuma, a bez sankcije za stranu koja to ne čini, izgubila posredničku i pregovaračku moć. Samo obećanje članstva u EU zemljama regiona, u nekoj dalekoj budućnosti, odavno više ne funkcioniše na Balkanu kao sredstvo za vršenje pozitivnog pritiska.

„Šatl“ diplomatija u međunarodnim odnosima predstavlja akciju koju preduzima treća strana, kao posrednik između dve strane u sporu, koje nemaju neposredan kontakt, i podrazumeva uzastopne posete posrednika jednoj i drugoj strani.

„Rodonačelnik“ tog vida diplomatije je nekadašnji državni sekretar SAD Henri Kisinžer, koji je značajno doprineo da se smanje tenzije u odnosima SAD i Rusije i SAD i Kine, 1970-ih godina, ali i u odnosima Izraela i njegovih arapskih suseda.

Pa, ipak, istorija pokazuje da „šatl“ diplomatija ima „ograničene domete“ i da može da dovede do popuštanja zategnutosti u odnosima suprotstavljenih strana u nekom periodu, ali nijedan od tih „sporova“ nije konačno rešen ni do danas – odnosi SAD i Rusije, odnosno SAD i Kine danas su na kritičnom niovu, a Izrael i arapske zemlje nikad nisu pronašle zajednički jezik za uspostavljanje mirnog suživota.

Za rešenje višedecenijskih sporova, očigledno, potrebno je i nešto više.