Objavljena tajna nemačka dokumenta o raspadu Jugoslavije

Od početka godine dokumenta nemačkog Ministarstva spoljnih poslova o procesu priznavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 1991. dostupna su javnosti piše u tekstu nemačkog novinara Mihael Martensa objavljenog istovremeno na portalu Dojče vele i Frankfurter algemajne cajtung u kome se autor pita da li ta dokumenta potvrđuju tezu o krivici Nemačke za raspad Jugoslavije.

Kako se navodi, ukoliko bi oni koji tvrde da li je da je Nemačka kriva za izbijanje najgorih ratova u Evropi do danas od 1945. godine, raspad jedne države, za višegodišnje krvoproliće s brojnim pokoljima, za više od 120.000 mrtvih i stotine hiljada proteranih i izbeglica to bi značilo da je Savezna Republika Nemačka "agresivna razbojnička država koja bezobzirno započinje ratove".

To otprilike tvrdi teza koja se širi već decenijama u raznim varijantama, ali u osnovi uvek govori kako je Nemačka 1991. godine "preuranjenim priznanjem Hrvatske i Slovenije" pokrenula krvavi raspad Jugoslavije. U zavisnosti od zagovornika, taj narativ proteže se sve do danas, pa se Berlin tako može delimično učiniti odgovornim i za aktuelne sporove na Balkanu.

Među onima koji zastupaju takve teze je i američki lingvista Noam Čomski koji kaže da je politika Bona 1991. bila "recept za građanski rat" u Jugoslaviji i koji godinama neuvijeno insinuira da su Helmut Kol i njegov ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer oživeli savez koji je Nemačka imala od 1941. do 1945. sa "zločinačkom i ubilačkom hrvatskom ustaškom državom". Nemačka je navodno želela rat na Balkanu kako bi na ruševinama multietničke socijalističke države povratila prevlast u jugoistočnoj Evropi, piše Martens.

Zagovornici teze o destruktivnoj nemačkoj posebnoj ulozi do sada su bili uskraćeni za jedan centralni izvor jer dosijei pohranjeni u političkom arhivu nemačkog Ministarstva spoljnih poslova nisu bili dostupni.

Ti dosijei su otvoreni tek od početka godine, nakon uobičajenog perioda blokiranja od 30 godina – i svako ko prouči materijal videće da nema nikakvih naznaka koje bi potkrepile tvrdnju da je Bon namerno doveo do razbijanja Jugoslavije 1991. godine. Baš suprotno: stotine izveštaja o stanju na terenu iz nemačke ambasade u Beogradu i generalnog konzulata u Zagrebu, beležaka, transkripata sastanaka u kabinetu ministra, zapisnika Kolovih i Genšerovih razgovora sa srpskim predsednikom Slobodanom Miloševićem, njegovim hrvatskim pandanom Franjom Tuđmanom i drugim akterima u Jugoslaviji, sugerišu da Bon dugo, predugo nije hteo da uvidi da se jugoslovenska država, decenijama cenjena kao nesvrstani faktor stabilnosti, nije mogla spasiti, već i zbog toga jer vlasti u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani iz različitih razloga uopšte nisu ni htele da je spasu.

Tačno je, međutim, da se nemačka pozicija promenila pod utiskom eskalacije sukoba. Stav koji se još uvek čvrsto branio početkom 1991, da se Jugoslavija mora sačuvati po svaku cenu, postupno je gubio podršku, iako se pre svih nemačka ambasada u Beogradu držala fikcije da se jugoslovenska država može nekako zakrpiti i protiv volje njenih najvećih naroda.

Budući da se to iz dana u dan pokazivalo kao sve iluzornije, u jesen 1991. prevladala je druga linija. Kol i Genšer došli su do zaključka da bi priznanje Slovenije i Hrvatske predstavljalo manje zlo u jugoslovenskoj dilemi. Nakon toga su bili spremni – i u toj tački je bajka o samostalnom nemačkom delovanju donekle tačna – da brane svoje stajalište od prigovora iz Vašingtona, Londona i Pariza.

Međutim, još početkom 1991. Bon je sledio jednu drugu liniju. Među mnogim dokumentima koji to dokazuju je beleška Ministarstva spoljnih poslova od 4. januara 1991, napravljena u okviru pripreme za predstojeće francusko-nemačke konsultacije, koje su trebale da uključuju i usaglašavanje stavova o Jugoslaviji. U njoj se navodi nemački stav: "U interesu evropske stabilnosti, interesi Zapada moraju i dalje da budu usmereni na očuvanje Jugoslavije". Tako je bilo i krajem meseca kada je nemački ambasador u Beogradu Hansjerg Ajf napisao izveštaj Bonu u kojem je sažeo pedesetominutni razgovor koji je vodio s Franjom Tuđmanom u Zagrebu.

Čak i kada su Slovenija i Hrvatska 25. juna 1991. proglasile nezavisnost, stav Bona ostao je negativan. Još istog dana su ambasador Ajf u Beogradu i generalni konzul Hans Julius Bolt u Zagrebu dobili iz Bona uputstva pod naslovom "Izjava za novinare", a na sva pitanja o nemačkom gledištu trebalo je odgovoriti "Nemačka savezna vlada, zajedno sa svojim partnerima u Evropskoj zajednici, uvek se zalagala za očuvanje jedinstva Jugoslavije na demokratskim osnovama i uz poštovanje ljudskih i manjinskih prava… Pitanje priznavanja samostalnosti Slovenije i Hrvatske trenutno se ne postavlja".

Za internu upotrebu u razgovorima s jugoslovenskim političarima, Bon diplomatama predlaže i sledeći argument: s obzirom na to da se ne može predvideti hoće li ostale jugoslovenske republike da prihvate odvajanje Hrvatske i Slovenije, "rano priznanje predstavljalo bi mešanje u unutrašnje stvari Jugoslavije. U svakom slučaju, ostvarivanje prava na samoopredeljenje ne može se posmatrati odvojeno od obaveze uzdržavanja od jednostranih radnji na štetu ostalih pripadnika multietničke države i nastojanja da se s njima nađe sporazumno rešenje". Dva dana kasnije, u izveštaju o situaciji stoji da su Genšer i italijanski ministar spoljnih poslova Đani de Mikelis telefonom uveravali jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Budimira Lončara da će "samo Jugoslavija biti priznata. Oba ministra podržavaju proces demokratizacije u Jugoslaviji i njenu teritorijalnu celovitost".

Ali, interno je već u to vreme unutar nemačkog Ministarstva počelo da dolazi do promene u razmišljanju. Potvrda za to je tekst pod naslovom "Raspad i ponovno uspostavljanje Jugoslavije. Teze i antiteze", koji ima 13 stranica i klasifikovan je kao "Tajno. Samo za službenu upotrebu". Taj dokument, što je sasvim neuobičajeno, nije ni datiran, ni potpisan, niti je zabeleženo iz kog odeljenja dolazi. Osim toga, ne postoji ni spisak osoba koji bi upućivao na to koliko je širok krug ljudi koji ga je dobio. No, s obzirom na to kako je dokument arhiviran, može se pretpostaviti da je bio napisan u junu i da je došao iz Štaba za planiranje.

Protiv priznanja raspada Jugoslavije, odnosno zalaganja za neku "obnovu" Jugoslavije, govori procena da u tom slučaju preti rat jer mora da se obezbedi da Hrvati i Srbi "ponovo ne podlegnu iskušenju i pokušaju da anektiraju Bosnu i Hercegovinu, uključujući i muslimane koji tamo žive", navodi se.

U mesecima koji su usledili, međutim, u Bonu su sve više na težini dobili oni argumenti izloženi u dokumentu, prema kojima bi priznanje Hrvatske i Slovenije bilo manje zlo. Između ostalog, tu se ukazivalo na drastičan pad autoriteta jugoslovenske vlade, koja gotovo da više i nema nikakvog uticaja na republike. Pritom su anonimni autori sve samo ne oduševljeni krajem Jugoslavije koji je bio na pomolu: "Svakako je jasno da bi međunarodnoj zajednici, a posebno Evropskoj zajednici, bilo lakše da imaju posla s jednom jugoslovenskom državom, nego s nizom manjih, nužno nestabilnih i u nekim slučajevima (Bosna i Hercegovina, Makedonija) jedva održivih država-naslednica", navodi se.

Ali potom se u tekstu dodaje: "Ako ovo bude vodeće načelo našeg ponašanja prema pojedinim jugoslovenskim narodima, a da pritom ne pokažemo barem razumevanje za brige i želje nesrpskih naroda, mogli bismo se naći pod sumnjom da cinično stajemo na stranu jačeg, dakle Srbije".

Jedna od posledica postupne promene kursa u Bonu bilo je i to da Tuđmanovi pokušaji da se sretne s Kolom i Genšerom više nisu bili glatko odbijani. Posle razgovora u Beču, Budimpešti i Londonu, te nakon što su ga u Italiji primili i predsednik Frančesko Kosiga i premijer Đulio Andreoti, Tuđman je 18. jula mogao da dođe na razgovore i u Bon. Ali pritom se htelo da se osigura da on to ne može da shvati kao potvrdu nemačke spremnosti da prizna hrvatsku želju za samostalnošću.

Dokumenta iz nedelja koje su usledile jasno pokazuju kako se stav Bona, s obzirom na poplavu vesti o krvavim sukobima, akcijama vojske protiv hrvatskih i slovenačkih civila, teroru srpskih i hrvatskih dobrovoljaca, nepoštovanju dogovora o prekidima vatre i neuspehu različitih rundi pregovora, od kasnog leta 1991, sve više okretao u pravcu priznanja. To je bilo povezano i s efektom koji je krvoproliće na Balkanu imalo na medijsko izveštavanje, javno mnjenje, te raspoloženje u strankama, uključujući i veći deo opozicije. Naročito je zamenik predsednika poslaničke grupe Socijaldemokrata (SPD), Norbert Ganzel, vodio kampanju i u javnosti i iza kulisa o tome kako je neophodno prestati da se poriče neminovnost raspada Jugoslavije.

S obzirom na to da je Bon u međuvremenu zaista postao glavni zagovornik hrvatske težnje za samostalnom državnošću, Genšerova ponuda je bila takva da je nije bilo mudro odbiti. Berlinski stručnjak za međunarodno pravo Kristijan Tomušat poslat je u Zagreb s prevodiocem da ispita hrvatski nacrt zakona i, ako je potrebno, da zatraži izmene i dopune. Kao primer kojem bi trebalo težiti služio je model Južnog Tirola.

Kako se navodi, podrazumeva se da arhiv nemačkog Ministarstva spoljnih poslova ne može biti jedini ključ za razumevanje nemačke uloge u raspadu Jugoslavije i dodaje da bi ostavština Helmuta Kola, arhive političkih fondacija, Ke Dorse, Forin ofis ili Ministarstvo spoljnih poslova Srbije mogli da pruže dodatne informacije, što sugeriše jedan izveštaj Volfganga Išingera od 14. maja 1991.

Išinger, tadašnji nemački ambasador u Parizu, izvestio je o razgovoru s Miteranovim savetnikom Pjerom Morelom, koji je zamerio da "u delovima nemačke štampe postoje simpatije za napore Hrvata i Slovenaca", isto kao što su i u Beču na delu snage "kojima nedostaje potrebna uzdržanost". Pariz se očigledno boji prejakog nemačkog uticaja na jugoistoku, izvestio je ambasador Išinger.

Međutim, kao što se i očekivalo, nakon procene više od 2.500 stranica dosijea, u arhivi nemačkog Ministarstva spoljnih poslova nema nikakvih naznaka u prilog tvrdnji da je Nemačka 1991. sprovodila sistematsku politiku uništavanja Jugoslavije, nastavljajući time neku raniju nemačku velikodržavnu politiku. Činjenice govore drugačije: u Bonu je 1991, tek nakon višemesečnog oklevanja, prevladalo uverenje da Jugoslavija nema budućnosti – isto kao ni Sovjetski Savez, koji se već raspadao.