Tačijev "službeni put" u Hag, karta u jednom pravcu ili ipak ne

tači 3
Izvor: Ruptly

Stara nemačka izreka kaže: „Ne veruj čoveku koji mnogo sa mnogima priča“. Ako ovu misao primenimo na ono što se ovih dana dešava u Hagu, gde kosovski predsednik i bivši vođa OVK Hašim Tači već četvrti dan zaredom razgovara po više od šest sati sa tužiocima za ratne zločine, zaključak se nameće sam od sebe i nije nikako povoljan za nekada najmoćnijeg čoveka u Prištini.

Tači je u Hag došao kao predsednik, ali izgleda da tužioci nemaju preveliki respekt prema toj činjenici.

Od momenta kada je u ponedeljak stigao ispred tužilačke centrale u haškoj ulici Ramveg, kod broja 47, videlo se da bivši lider kosovskih Albanaca u ratu protiv Srba, a zatim čovek koji već 20 godina presudno odlučuje o životima svih na Kosovu, ima tovar briga na leđima. Makar kurtoazan osmeh Tačiju nisu uspeli da izmame ni onih desetak organizovanih holandskih Albanaca, koji su izašli s posla kako bi transparentima i skandiranjem ispratili njegov ulazak na ispitivanje. Knedla u Tačijevom grlu bila je prevelika, a utisak da se zlatno vreme njegove moći neumitno bliži kraju sve opipljiviji.

"Hašim Tači je pozvan na saslušanje u Hag kao predsednik Kosova. U njegovom je interesu da podnese ostavku, ne prejudiciram ništa, jer nije pošteno i nismo u njegovoj koži. Neka on odluči kako je najbolje. Želeo bih da imamo takvog predsednika koji nikada ne bi stavio svoj lični interes iznad interesa Kosova", rekao je poslanik DSK Faton Bisljimi.

U toj izjavi kao i u mnogim drugim koje se ovih dana mogu čuti među Albancima na Kosovu, krije se ustvari jasna poruka, da je Tačijeva moć na zalasku. Njega se na Kosovu više niko ne plaši, i sve više glasova ukazuje na to da je vreme da se skloni. U svoju luksuznu kuću u Čaglavici, u biznis koji je razvijao sve ove godine ili u hašku ćeliju za ratne zločine, čini se da je velikom broju kosovskih građana svejedno gde će.

Ono što, međutim, Tačija verovatno mnogo više zanima od mišljenja njegovih Kosovara je to šta o svemu ovome što ga je snašlo misle njegovi međunarodni mentori, posebno oni u Vašingtonu i okolini. A kako tu stvari stoje, ni oni nisu preterano zabrinuti za njegovu dalju sudbinu. Sa izuzetkom, svakako, gospođe Olbrajt, u čiju netaknutu naklonost Tači sigurno ne treba da sumnja.

Proteklo je dosta vode Ibrom, u međuvremenu, pa se pojavilo i mnogo novih likova na čiju kartu može da se dalje vrti „kosovski rulet“. Evo ga Hoti u Briselu, Kurti jedva čeka da uskoči, Vjosa Osmani se preporučuje svakog dana. Njihova harizma i „specifična težina“ doduše ne mogu da se mere sa onom aktuelnog kosovskog predsednika, ali možda je procena onih koji odlučuju da je Kosovu upravo to sada potrebno. Da se iz istorijskog prevede u fazu realnog doba.

Ipak, da ne pravimo račun bez krčmara. Nije nemoguće, iako je sada samo u domenu teorije, ni da se Tači vrati „u život“ iz ovog nokauta u kome je trenutno. Ukoliko sud na kraju haške balade ne prihvati teze tužilaštva i omogući Tačiju da odbaci „staru kožu“ sa krvavim tetovažama UČK, eto njega „nevinog“ i možda jačeg nego ikad opet u Prištini. Uostalom nije mu nadimak Zmija pripao bez razloga.