Zečević: Za Srbiju realnije kiparsko rešenje

Saradnik Instituta za evropske studije Slobodan Zečević rekao je da bi za Srbiju bilo lakše ukoliko bi se na jesen situacija u Ukrajini razrešila, jer bi onda Srbiji bio olakšan put u EU, budući da se ne bi suočavala sa pritiskom da uvede sankcije Rusiji, uz pritiske da prizna nezavisnost Kosova, prenose Večernje novosti.

Zečević je naveo da je geopolitički element postao presudni faktor.

"Ipak, to što je Ukrajina dobila status kandidata, ne znači i da će vrlo brzo biti primljena u EU. Ipak, ona je preskočila mnogo etapa i nije ispunila suštinske kriterijume za dobijanje statusa kandidata. Što se nas tiče, najviše komplikuje činjenica da se od nas traži da priznamo nezavisnost Kosova, a da srpski narod, bez obzira na to, treba da izađe i na referendumu se izjasni o EU. Realnije bi bilo kiparsko rešenje, da se pregovori o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine nastave, a da mi u međuvremenu budemo primljeni u EU, nego činjenica da nas neko uslovljava priznanjem Kosova, jer, šta će naš narod na to da kaže", rekao je on.

I poslednja istraživanja pokazala su da velika većina građana ne bi priznala Kosovo u zamenu za EU, kao i da je podrška evrointegracijama značajno opala.

"Podrška je opala jer ljudi taj proces vide kao nerealan, da nema nikakav pozitivan ishod. Da predugo traje, a da nam se stalno postavljaju novi uslovi koje mi ne možemo da ispunimo. Građani smatraju da je to jedno zavaravanje, ali ipak treba imati u vidu da mi pripadamo evropskoj civilizaciji, da bi dobrobiti za nas bile mnoge, s tim što ljudi to ne doživaljaju na prvu loptu tako, jer samo vide uslovljavanja", istakao je on

Istraživanja javnog mnjenja iz maja pokazala su da je čvrsto za ulazak u EU opredeljeno samo 20 odsto građana Srbije. Od anketiranih, 30 odsto se jasno protivi ulasku, dok se ostali kolebaju.

Evropski parlament imenovao je hrvatskog poslanika Tonina Piculu za izradu nove strategije proširenja Evropske unije.

"Ono je važno i za Hrvatsku, jer dok god na svim svojim granicama ne budemo imali druge članice EU, nećemo moći u potpunosti da koristimo sve mogućnosti našeg članstva. Nužno je da članice EU počnu da ispunjavaju svoje obaveze prema kandidatima koji ispunjavaju uslove koji su pred njima postavljeni", rekao je Picula.

Nije istina da Ukrajina i Moldavija ne idu preko reda u evropskim integracijama. Započinjanje ovog procesa, kao i sam proces, takođe je jasno utvrđen pravilima koja su, u ovom slučaju, blago rečeno, prekršena. Ispada da ulaznicu preko reda predstavlja rat, koji je sam po sebi užasna stvar, ali nije preduslov niti zalog da integracije mogu da se ubrzaju.

To što iz Brisela, Pariza i Berlina poručuju da kandidatura nema neku ulogu, jer ima još mnogo puta da se pređe, ne znači mnogo samo po sebi, bar iz dva razloga. Prvi je - da su i nama tako gledali kroz prste, započeli bismo ranije pregovore, pa bismo, možda, već bili i članica.

Drugi - ko garantuje da se Ukrajini neće ubrzavati proces, isto tako kao što je ubrzan i njegov početak?

Još na samitu u Solunu 2003. godine o Zapadnom Balkanu je potvrđena evropska perspektiva. To "potvrđivanje" i dalje traje. Srbija je, konkretno, sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisala 2008, dok je Evropska komisija pozitivno mišljenje dala u oktobru 2011. Bilo je potrebno čekati do marta 2012, da ga prihvati Evropski savet. Dakle pet meseci. U slučaju Ukrajine taj rok je trajao pet dana. Od ideje da bi Ukrajina i Moldavija mogle da budu kandidati, prošlo je pet meseci. Za Srbiju, to je trajalo devet godina.

Krenulo je, zatim, poznato otvaranje poglavlja, a tu ima posla bar do 2035. godine, kako procenjuju neki obavešteni analitičari. Ako Kijev bude ovako brzinski trčao kao i u prethodnim etapama, stići će do EU daleko pre nas.

Šta tek reći u slučaju Severne Makedonije. Oni su status kandidata dobili još 2004, a pregovore još nisu ni započeli! Kočili su ih Grčka, Bugarska, što zbog imena, što zbog istorije. Kad je neko, poput zemalja Beneluksa ili Danske, hteo da ukoči Ukrajinu, lideri Francuske, Nemačke i Italije odmah su otišli u Kijev da bi ih simbolično naveli na to da promene mišljenje. U Skoplje u vreme raznih sporova tako nisu putovali.

Neminovno se nameće pitanje zašto, kad su mogle Ukrajina i Moldavija, i Bosna i Hercegovina nije dobila status kandidata, šest dugih godina posle aplikacije, naspram ukrajinska četiri meseca? I u njoj je bio rat.

Teško je zamisliti da su stanje ljudskih prava i ostali evropski normativi više odmakli u Moldaviji nego u Bosni koja, ako ništa drugo, ima bar teritorijalnu celovitost.