Čehova: Bilo me je sramota da džipom dolazim u kosovska sela

Čehinja Blanka Čehova objavila je roman "Total Balkan", u kom je opisala svoj boravak u misiji na Kosovu. Svoje utiske i detalje o knjizi predstavila je i beogradskoj publici, a u intervjuu za Politiku otkrila je i kako je to raditi u jednoj međunarodnoj misiji na Kosovu.

"Raditi u misiji znači ostati nepristrasan, ne družiti se ni sa kim, voziti svoje džipove i sedeti u kancelarijama od stakla. To je prva stvar koja mi se uopšte nije svidela i radila sam sve suprotno", kaže Čehova.

Mlada Čehinja u okviru jedne od misija dolazi na Kosovo. Na kraju svega ona daje završnu ocenu delovanja u misiji. Upitana kako organizaciju i njene pripadnike vidi lokalno stanovništvo dveju etničkih grupa, ona daje odgovor:

"Kao vanzemaljce koji su od Kosova napravili peščano igralište za trening vladavine prava..."

I tako dalje nastavlja se pripovest sa terena u romanu "Total Balkan" Blanke Čehove, kod nas objavljenog u izdanju "Klija" i u prevodu sa češkog Zorana Dukića. Ova mlada Čehinja je na osnovu sličnog sopstvenog iskustva uobličila fikciju koja pobuđuje na ozbiljno razmišljanje, ali i na osmeh.

Posle boravka na Kosovu, od 2007. do 2008. godine, ovu knjigu posvetila je Agimu iz Bošnjačke mahale, Bratislavu iz enklave, kao i svim običnim i poštenim ljudima na Kosovu. Ona je ove nedelje bila gošća svog srpskog izdavača, a došla je u Beograd vozeći auto iz Praga do Beograda, sa troje male dece, čime je pokazala srčanost sličnu svojoj proznoj junakinji.

Kako je došlo do te misije u trajanju od godinu dana na Kosovu?

Tamo sam došla posle razočaranja u strazburškom sudu za ljudska prava, gde sam dve godine radila kao pravnica. Sa 25 godina ušla sam u elegantni svet međunarodnog prava, udaljen od stvarnog života ljudi, ali koji na njega ipak ima veliki uticaj. Želela sam da se uputim negde na teren, gde bih mogla da se približim realnim problemima. I drugi put sam se razočarala. A Kosovo sam izabrala zbog toga jer sam više godina dolazila u Hrvatsku, govorila sam srpsko-hrvatski, a i profesionalno sam pratila situaciju počev od rata na Kosovu.

Da li je tokom vašeg tamošnjeg boravka dolazilo do kolizije između vrednosti koje su vam tokom misije bile zadate i onih koje ste primenjivali, viđajući ljude na terenu svakodnevno?

Naravno. Nije vaš posao da budete u kontaktu sa lokalnim ljudima, što je prva greška organizacije svih sličnih misija. Upravo je suprotno, morate biti u kontaktu sa narodom, jer zbog njih ste i došli. Logično. Shvatila sam da je u svim mirovnim misijama, nakon multietničkih sukoba, najvažnije ne biti na jednoj ili na drugoj strani. Uvek sam vozila svoj privatni auto koji sam dovezla iz Praga i družila sam se sa ljudima u Vučitrnu. Sprijateljila sam se sa nekoliko srpskih porodica, kao i sa Albancima iz Mitrovice. Imala sam sreće i srela sam puno simpatičnog sveta sa obe strane. To su ostala trajna prijateljstva i sa tim ljudima sam u kontaktu i dan-danas.

O čemu ste razgovarali?

Nismo pričali o politici. Jedan od zadataka koje imate kao zaposleni u misiji jeste da pratite napredak nekih projekata. Recimo, neka veća organizacija dala je novac da se asfaltira put. Onda morate da idete u to selo i da se sastanete sa predsednikom opštine. To je oficijelni deo. Ali, sa tim ljudima treba sesti i popiti piće i tako saznati šta ih stvarno muči i zbog čega pate. Drugačije se ništa i ne zna. I Srbi i Albanci razočarani su tim dugotrajnim misijama. U početku su bili distancirani ako dođete džipom, sa „širokim ramenima” i prevodiocem. Takav nastup napustila sam jednostavno zbog toga što me je bilo sramota da dođem u jedno selo u džipu i da dignem prašinu.

Može li išta da se reši na tom području ukoliko više "instance" ne uključe glasove tih ljudi o čijim se životima odlučuje?

Ljudi vide da situacija stagnira, na obe strane. Puno zgrada bilo je izgrađeno u albanskom delu, a napredovao je na neki način i onaj srpski deo Kosovske Mitrovice. Ali, koliko čujem od prijatelja i bivših kolega koji su se ponovo tamo zaposlili, ipak sve stagnira.

Jeste li nailazili na otvorena neprijateljstva između dve etničke zajednice?

Možda sam imala veliku sreću što nisam videla nikakve sukobe, ali bilo je momenata u kojima sam osećala napetost. Opisala sam sve u knjizi, ali u većini slučajeva to su bili neki neopravdani strahovi. Većina ljudi ne želi da živi u konfliktima, ne želi da puca na druge. To rade samo pojedinci. Jedna od mojih uloga bila je da sedim na sastancima opštine i da pratim glasanje i mislim da prisustvo međunarodnih organizacija na tamošnjim glasanjima ima veliki smisao.

Imali ste očigledno jedan ljudski pristup tamo gde je trebalo da zauzmete politički. Da li je moguće da bude više ljudskog u političkom pristupu u problemu Kosovu?

Možda treba napustiti one okvire mandata da ne smete biti ni na jednoj ni na drugoj strani, da se sve malo pojednostavi. Idi u selo, popričaj sa ljudima, slušaj, gledaj, ne budi bahat. Ti imaš 25 godina, to su ljudi od 60 koji su prošli rat, ne znaš ni srpski, ni albanski, ni o čemu nećeš imati pojma posle dve do tri godine. Mislim da je vrlo loše to što su ljudi u tim misijama toliko dobro plaćeni i što imaju toliko povlastica, imaju status, pa to izgleda kao jedan „seksi” posao. Mnogi se zapravo samo zbog toga i prijavljuju u misije. To svakako ne bi trebalo da bude tako. Smatram da bi velike organizacije, kao što je UN, trebalo da rade slično onim nevladinim, koje su često mnogo bolje organizovane, bez tolikog novca, a moraju efikasno da se snalaze. Inače, ja sam imala svoj projekat „Adaptiraj škole na Kosovu”. Vozeći se mnogo autom, našla sam mesta na kojima je bila nezamisliva beda i gde su albanska deca išla bosa u školu, na samo deset sati vožnje do Praga. To me je prepalo. U srpskim školama nedostajale su neke stvari koje bi bilo lako nabaviti negde u Češkoj ili Engleskoj. Tako da sam napravila listu škola u Češkoj i u Engleskoj i sa njihovim predavačima dogovorila pakete pomoći za kosovske škole. To je humanitarni projekat u kojem ništa nije bilo izgubljeno, deca u Češkoj videla su sa fotografija gde je tačno stigla njihova pomoć. To da se usput ništa ne izgubi, tako treba raditi. Nemojte da šaljete pare na račun neke organizacije, ne znate gde će to završiti, jedino šaljite na neki transparentni račun, da vidite tačno gde je to došlo. Tako nešto svemu daje smisao, ne mogu se sipati pare u neku crnu rupu. Mislim da je sve bilo poučno za decu. Zamislite, taj sam svoj projekat nudila organizaciji za koju sam radila (mislila sam da se tu kao dobrovoljac trudim, ubijam boga u sebi da sve sprovedem), a oni su pored svih sredstava kojima su raspolagali zaključili da nisu u mogućnosti da ga prihvate. Tu nešto ne valja, jer ovo je jednostavna stvar.

Ovom knjigom želela sam da čitavoj toj misiji dam neki smisao, u debati, u kritičkom stavu prema svim sličnim misijama. Mislim da sam to uspela da pokrenem u Češkoj.