Crkveni hor „Branislav Nušić“ - tri decenije postojanja

Crkveni hor „Branislav Nušić“ pri hramu Svetog Velikomučenika Dimitrija u Severnoj Mitrovici 52 puta godišnje slavopoje Gospodu i peva narodu već tri decenije. O osnivanju, trajanju i radu ovog hora za Kosovo Onlajn govori dirigent Petar Rakić, koga je za naročite zasluge Srpska pravoslavna crkva odlikovala ordenom Svetog Save drugog reda.

Rakić u intervjuu za Kosovo Onlajn kaže da se ideja o osnivanju hora rodila u hramu Svetog Save u južnom delu Mitrovice.

"Ja i čika Aca Despotović (Aleksandar Aca Despotović, pesnik (1933 – 2009) i otac Spasa, smo krenuli u ostvarivanje, ali je odmah na početku bilo problema, gde, šta, kako vežbati, da li to treba da se plaća, odmah sam rekao, meni to ne treba da se plati, ja ću to da radim, to je moja vera, ja to volim da radim. Nabavili smo note, materijale i tako smo počeli da radimo, problem su bili članovi, dovijao sam se nekako, išao sam po diskotekama da jurim članove, čak je bila ideja da oformimo muški hor, međutim počele su da se javljaju ženski članovi. Počeli smo sa 10 članova, angažovao sam i decu koja su se igrala u porti hrama. Pokojna Jovanka Pantić je imala horsku grupu koju mi je dala i rekla – Pero radi ti sa njima,  kada sam počeo da radim u Gimnaziji kao nastavnik  muzičke kulture sa članovima nisam imao problema. Hor je od osnivanja u punom sastavu 40 do 45  aktivnih članova do dana današnjeg, inače hor broji preko 50 članova, za ovih 30 godina prošlo ih je nebrojeno. Lakše je za ženske glasove jer su to devojčice uzrasta od petog razreda, a muške treba čekati do srednje škole, dok im se razvije glas, mnogo je teže stvoriti jednog tenora ili jednog basa. Stvorili smo jednu finu generaciju i muških i ženskih glasova“, kaže Rakić.

Vi ste osnovanjem nove pevačke grupe, zapravo nastavili tradiciju, pri hramu Sv Save je i ranije postajao hor pod istim imenom. Zašto „Branislav Nušić“?

Bilio je u početku problem, pošto je hor postojao kao „Branislav Nušić“, hoćemo li da obnovimo ili da se zovemo „Sv. Sava“, rekao sam nastavljamo tradiciju, ali sam pitao zbog čega Branislav Nušić, pa su mi rekli, kada je Branislav Nušić dok je bio konzul u Prištini, posetio Mitrovicu, kad je video mesto, rekao je - ovde će da se sagradi najveći hram na KiM. Počeo je da se gradi hram i sveštenstvo je u znak zahvalnosti konzulu dalo njegovo ime crkvenom horu, ja to nisam hteo da menjam.

Da li imate stil koji negujete, da li je osnova duhovna muzika ili u interpretacijama i aranžmanima ima mesta za inovacije, moderne tendencije?

Pojali smo u hramu Svetog Save, ima jedan dirljiv detalj, kada smo prvu put učestvovali kao hor u liturgiji, nismo još znali da pevamo liturgiju, samo smo odgovarali za pevnicom u galeriji - Amin, Gospodi pomiluj. Kada se završila liturgija, otac Spasa je izašao iz oltara sa suzama u očima i rekao - e sad mogu da umrem jer sam doživeo da je ponovo zapevao crkveni hor. Dolazili su sveštenici počeli smo jednu po jednu pesmu, prošlo je tri godine dok smo savladali liturgiju to je bilo osnovno oko bogosluženja, onda smo počeli da radimo i svetovni repertoar, rukoveti, jedno vreme smo zbog štimovanja radili Baha, pa smo išli na neka takmičenja, tako da hor nije bio ograničen samo na duhovnu muziku, raširili smo se, sad smo se opet vratili, fokusirali na duhovnu muziku, ali i na neke druge autore koji su veoma zahtevni, Rahmanjinov - Svenoćno bdenije, Bogorodice djevo, Česnokov - Tebe pojem, na repertoaru imamo sve srpske kompozitore, Mokranjca, Isidora Bajića, Marka Tajčevića, Vojislava Ilića, Josifa Marinkovića, Kornelija Stankovića, ceo taj opus srpskih kompozitora je na repertoaru.

Pri horu imate i pevačku grupu?

U početku sam neke članova hora izdvajao i pevali smo naše narodne pesme, krenuli smo sa Markom Tajčevićem - 20 srpskih narodnih pesama, oni su počeli nešto sami da kombinuju i ja sam ih podržao i tako se stvorila spontano ta grupa, neko je zove grupa pri crkvenom horu Nušić, neko Kosovski Božur a ustvari su samoinicijativno radili uz moju podršku i sugestije Sanja Jakovljević, Mirjana Bogosavljević, stvorila se tako jedna grupa solista u horu.

Negovanje mladih generacija je velika odgovornost, jednom prilikom ste izjavili „ono što utiče na duh mladog čoveka odražava se na vaspitanje i ličnost“ i da hor funkcioniše kao jedna velika porodica. Kažu da ste strogi ali i pravedni, vole vas i poštuju, možda je ovo prilika da nam kažete nešto o vašim kako ih zovete „horskim lepotama“?

Nije lako pevati u crkvenom horu, mi smo pod nekom vrstom poslušanja, moramo da dođemo na prvo Amin i budemo na zadnjem Amin na Bogosluženju, svaki član hora i ja kao dirigent. Moram da podelim besprekornu intonaciju, oni da pokupe tu intonaciju, moraju da imaju koncentraciju, memoriju, da budu principijelni, moraju da budu tačni, ako kaže da će doći, ne može da ne dođe, ne možeš da dođeš samo sa temperaturom 38 sa 9, moraš da dođeš sa temperaturom i da pevaš, grupa se uvek smenjuje nema nas uvek 40 za pevnicom. Sve što sam nabrojao utiče na vaspitanje jedne ličnosti. Mladi su danas izloženi porocima, o svemu mora da se vodi računa, jednom godišnje idemo na more, pa su tu žurke, izlasci, sve držim pod kontrolom, da deca ne odu stranputicom.

Za rad i trud nisu izostale nagrade, mnogobrojna priznanja?

Kad smo dobili poziv za Hajnovku (Međunarodni festival pravoslavnih horova, Poljska) da idemo na takmičenje pravoslavnih horova, u svojoj kategoriji, rekli su mi da uzmem neke glasove iz Beograda, rekao sam ne, ja idem sa mojim članovima hora koji redovno dolaze, ja ću to da uvežbam sa njima, idem sa našim snagama, to što smo uradili, uradili smo i osvojili smo drugo mesto u kategoriji crkvenih horova u Evropi, prvo mesto je osvojio hor iz Belorusije, veoma smo ponosni na tu nagradu, bila je velika konkurencija, u Kragujevcu smo bili laureati za izvođenje duhovne muzike sa 100 poena, to nam je veoma draga nagrada, pevali smo u Mađarskoj dva puta, sve što smo radili prvenstveno je bilo podređeno tome da pevamo u hramu, a onda dođe neko pa mi kaže - a Boga ti Pero jeste vi pevali i negde ovako, neki koncert, a ja kažem - pa ja imam koncerte svake nedelje, samo ga ja ne zovem koncert - to je liturgija, sat i po na galeriji pevamo, kad se završi liturgija, pevajući silazimo sa galerije da uzmemo naforu, liturgija nije završena dok se ne podeli nafora. Prvo je stigla Gramata koju nam je dodelio vladika Teodosije, a godinu dana posle toga orden Svetog Save, koji sam ja kao dirigent dobio, to je isto njihova nagrada i ja sam kao jedinka član hora, to je naša nagrada. Veoma sam ponosan na to priznanje i u životu mi mnogo znači, to je jedna satisfakcija za rad sa horom, hora sa mnom, veoma sam ponosan.

Najavili ste da ćete jubilej obeležiti koncertom u kripti hrama Svetog Save u Beogradu, a na Sajmu knjiga u Beogradu ćete promovisati monografiju istim povodom?

Vreme prolazi, evo slavimo 800 godina autokefalnosti SPC, veoma bitan događaj, planirali smo koncert i on će biti proslava našeg jubileja – 30 godina postojanja i rada crkvenog hora Nušić, reče je o izuzetnoj monografiji, ljudi koji su to radili Aleksandar i Miljana Dunđerin i svi ostali koji su pisali u monografiji od akademika Dimitrija Stefanovića, preko Tamare Petijević, doajeni duhovne muzike, koji me vode kroz duhovni život. Počastvovani smo što će koncert biti u kripti hrama Svetog Save, ispunila nam se želja koju smo pevajući o vaskršnjim koncertima maštali da jubilej proslavimo tu u hramu Svetog Save, naše najveće svetinje, želja nam se ispunila, 25. oktobra u 19 časova pevamo svečani jubilarni koncert povodom 800 godina autokefalnosti SPC i 30 godina postojanja i rada hora, a sutradan, 26. u 14 časova je promocija naše monografije na Beogradskom sajmu knjiga. Sve što će se desiti u Beogradu ponovićemo u Mitrovici, pa onda turneja širom KiM da otpevamo naš jubilarni koncert.

Tokom tri decenije trajanja – postojanja i rada, crkveni hor „Branislav Nušić“, od  osnivanja 1991. god pevao je pri hramu Svetog Save sagrađenom u 19. veku, od 1999. godine deli sudbinu svojih sugrađana i povlači se u severni deo podeljenog grada.

U martovskom pogromu 2004. godine crkva u južnoj Mitrovici je spaljena, sada je delimično obnovljena, o hramovnoj slavi i Savindanu hor odlazi u južni deo i slavopoje. Naš sagovornik o prvom odlasku hora na zgarište spaljenog hrama nije imao snage da govori ni petnaest godina posle.