Dimić: Albanska elita na Kosovu stvara izmišljeni identitet, to društvo jede samo sebe

Akademik i istoričar Ljubodrag Dimić smatra da su vrata Saveta Evrope otvorena za Kosovo pre svega jer je reč o političkoj organizaciji, ali naglašava da Srbija sada ima mogućnost da iskoristi sva svoja sredstva, pravna, politička i propagandna, kako bi predočila evropskoj javnosti šta je to Kosovo, kako je došlo do samoproglašene nezavisnosti, da su tom prilikom kršene sve međunarodne konvencije i da je reč o prostoru na kojem caruje anarhija. 

"Ako je demokratija isto što i anarhija onda je Aljbin Kurti u pravu kada kaže da je Kosovo najdemokratskije u regionu", poručio je Dimić u intervjuu za Kosovo onlajn.  

Ali, kako navodi, ako su to dva različita pojma, onda je to što se dešava na Kosovu nedopustivo.

Dimić je siguran da će Zapad i Engleska, iz čije kuhinje potiču sve ideje na ovom prostoru, jednog dana naplatiti ceh Albancima, kao što naplaćuju i Srbima.

Zašto to mislite, većina smatra da su Albanci miljenici Zapada? 

U pitanju je ponašanje velikih sila na koje mi ne možemo da utičemo. Oni sada procenjuju da im je Kosovo neophodno, u trenutku sukoba Istoka i Zapada, u trenutku kada se spušta nova gvozdena zavesa od baltičkih država do Crnog mora i kada se svet deli na svet "slobodne" i "neslobodne". Zapadne države u Kosovu vide pojačanje u osvajanju našeg prostora. 
Kroz istoriju se ovde Rusija dokazivala kao velika sila, a Zapad je pokušavao da je potisne. Sudbinu ovog prostora dele narodi koji tu žive.

Ukoliko se to posmatra na vertikali dužoj od veka, u poslednjim godinama 18. veka balkanski narodi su se suočili sa slabošću Otomanskog carstva i morali su da izaberu budućnost. Na toj raskrsnici, sličnoj današnjoj, Albanci su izabrali da podrže Otomansko cartvo i oni će biti poslednja odbrana Turske na Balkanu. Nasuprot tome, Srbi su izabrali da dižu ustanke i da grade sopstvenu državnost. Kroz 19. vek formirali su državu i ona je formirana posle velike istočne krize na Berliskom kongresu. Bizmark je tada poručio: "Nema Albanaca, pa nema ni njihove države".

Da li je to bila zaista iskrena poruka?

Pitanje albanske države nije raspravljano na Kongresu, ali u predvečerje skupa, albanska politička elita je difinisala prostor četiri vilajeta koji su obuhvatali Janjinu u Grčkoj, prostor oko Skadra, bitoljski vilajet u kojem je bilo i Skoplje, kao i vilajet koji se prostirao na teritoriji Kosova i Metohije, ali je obuhvatao i Preševo, Novi Pazar i Sjenicu, tačnije zadirao je u teritoriju Srbije. Tu vilajetsku Albaniju su protežirale Prizrenska i Pećka liga, a u predvečerje balkanskih ratova će je protežirati albanske elite koje će se opredeliti da brane Tursku na Balkanu, a ne da se bore za slobodu. Isti taj prostor će, tokom Drugog svetskog rata, braniti Druga prizrenska liga, a 1962. godine zločinac Džafer Deva, koji je tada živeo u SAD, formirao je Treću prizrensku ligu koja je imala isti teritorijalni opseg.

Međutim, u trenutku kada Prizrenska liga artikuliše taj prostor kao albanski na njemu je živelo 44 odsto Albanaca, a danas je 90 odsto tamnošnjeg stanovništva albanske nacionalnosti. Ovi drugi koji tu žive, nemaju nikakva prava, pogotovo Srbi. 

Zar Vam se ne čini onda da je taj plan ispunjen? 

Pitanje albanske države je skinuto sa dnevnog reda na Berlinskom kongresu, ali samo navodno. Gotovo istovremeno u Beču počinje da se artikuliše albanska nacija. Austrougarska je ta koja počinje da pravi albansku naciju sa ključnim simbolima, da reformiše jezik. U to se uključuje Velika Britanija koja ne želi da Rusija, preko Srbije, bude  prisutna na Balkanu. Zajedno sa Habzburškom momarhijom 1912. godine stvaraju albansku državu iako ona nije imala prerogative da nastane. 

Kako Vam danas zvuče tvrdnje da Zapad ne podržava stvaranje "velike Albanije", dok jedan deo javnosti tvrdi da je proglašanje kosovske nezavisnosti bilo jedan od najvažnijih koraka ka tom cilju?

Ta "velika Albanija" će se sigurno ostvariti. Kada je Zapad podržao nastanak nezavisnog Kosova i priznao ga, dali su mu za pravo, na sličnom principu, da se ujedini sa Albanijom. Tu, međutim moramo da se zapitamo da li će to Albanija želeti jer će biti postavljeno pitanje šta će biti glava, a šta rep te eventualne države. Kosovski Albanci svakako smatraju da bi oni trebalo da vode glavnu reč, ali to neće hteti mediteranski svet. Albanija je u verskom, kulturnom i civilzacijom smislu drugačija. Oni imaju tri vere, dok na prostoru Kosova nema drugih vera osim islama. Pravoslavlje i katoličanstvo su zatrti i ostao je islam koji je dobio jedan radikalan oblik i nema mnogo dodornih tačaka sa evropskim islamom.  

Tu bi mogao da nastane problem, a ne treba da se pitamo da li će Zapad to dopustiti. U jednom trenutku će nastati ta velikoalbanska država koja će imati i značajno strategijsko zaleđe i predstavljaće ozbiljnog i uticajnog političkog igrača.

Danas imamo i tri albanska premijera u regionu, kako to Vama izgleda? Da li je istorija zabeležila nešto slično?

To se nije dešavalo do sada, pogotovo ne u Crnoj Gori. Kada se gleda taj prostor "velike Albanije" on zahvata i deo Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije. To je prostor koji bi, u slučaju ostvarenja plana, na granicama imao dosta neprijateljski raspoloženih naroda. On ne bi nastao kulturnim i ekonomskim integrisanjem, već odlukom velikih sila koje bi taj prostor uredile isključivo kako njima odgovara, a ne kako odgovara Albancima, Srbima, Grcima ili Makedoncima. Karakteristično je da te velike sile takva pitanja nikada ne reše do kraja već ih ostavljaju otvorenim kako bi u drugim, povoljnijim istorijskim  situacijama, to rešile u svoju korist. 

Da li mislite da i nama, trenutno, odgovara da kosovsko pitanje ostane otvoreno?

Nama bi odgovaralo da se to pitanje reši, ali isključivo u skladu sa međunarodnim pravom. Međutim, danas je to pravo na margini jer se koristi sila. Primoravanje nekoga da prizna nešto što se desilo suprotno međunarodnom pravu predstavlja dodatak tom nasilju.

Ukoliko gledate prostor Kosova i Metohije, primetićete da 1918. godine u toj oblasti imamo puno nasilja, tu imate četiri puta više ubistava nego u drugim delovima te novonastale jugoslovenske države. Čak 78 odsto žrtava su Albanci, ali 79 odsto počinioca zločina su Albanci. To je društvo koje jede samo sebe, nema mnogo dodira sa zakonima, što ni jugoslavenska država to nije uspela da promeni. Da li će to uspeti Evropa? Sumnjam, gledajući ponašanje albanske emigracije u Nemačkoj ili Švajcarskoj. Tu se nesumnjivo pojavljuje sprega te ideje o "velikoj Albaniji" sa mafijom koja je, kada je rušena Jugoslavija, ubrizgala 900 miliona dolara u rušenje te države. To je novac nastao prodajom droge u Evropi i SAD.

Nedavno je kosovski ambasador u Nemačkoj Faruk Ajeti izjavio da su srpske crkve na Kosovu zapravo nekadašnje albanske katoličke crkve i da su Albanci mnogo pre Srba živeli na tim prostorima. Koliko je opasna ova stalna revizija istorije i kako se boriti protiv nje?

Ta politička revizija prošlosti nema veze sa naukom i kada završi svoju propagandnu misiju ona će biti poražena od strane nauke. I nju neće pobijati samo srpski istoričari, već britanski, američki i albanski, svi oni koji su odani profesiji. Ali, ona je izuzetno opasna jer razobličuje svest, menja identet i činjenice. Ako se gleda ponašanje albanskih političkih elita u 20. veku vrlo je prisutno da mitologizuju određene događaje. Oni stvaraju svoj identitet na izmišljenoj slici. U tom procesu prvo se dokumenti svode na najmanji mogući broj, a kritičkog mišljenja nema. Onda se ta novoformirana slika medijski plasira i postaje opštepriznata. Ne amnestiram Srbe kada pričam o ovome niti optužujem Albance, to je univerzalni trend. To se permanentno dešava pogotovo u trenucima kada se ljulja svetski poredak i kada je budućnost neizvesna. 

Aljbin Kurti je prošle godine govorio o tri genocida koji su počinjeni nad Albancima od strane Srba, gotovo svakodnevno kosovski političari odaju počast žrtvama zločina. Kolika su stradanja albanskog naroda kroz istoriju i da li je moguće uspostaviti mir ukoliko se stalno mere žrtve sa jedne i druge strane?

Mir se može uspostaviti ukoliko se mere žrtve aršinima nauke i ukoliko se racionalno sagledaju. Jedno je racionalno sagledavati, a drugo je politički neodgovorno menjati sliku prošlosti i to koristiti u skladu sa vlastitim političkim ciljevima, što radi Aljbin Kurti. Kada se posmatra Kraljevina Jugoslavija srpska dominacija na prostoru Kosova i Metohije ne postoji pre 1912/ 13 godine. Po početku Prvog svetskog rata taj prostor je opet okupiran od strane Habzburške monarhije. Od 1918. godine vojska ima direktive da štedi stanovništvo, ali to je u suprotnosti sa težnjom Albanaca da naprave svoju veliku državu u tom periodu.

Onog trenutku kada srpska vojska stupa na prostor Kosova počinje pobuna stanovništva albanske nacionalnosti. Počinju da žive odmetničkim životom, pojavljuju se desetine hiljada kačaka koji napadaju granicu koja se brani albanskim bataganima koje država plaća. Koliko ih plaća oni toliko vrše svoju dužnost, a kada ih ne plaća okreću se ubistvima, švercu, kriminalu. Otuda te brojke o stradanju. Nesumnjivo da je u Kraljevini Jugoslaviji položaj Albanaca bio lošiji od položaja drugih manjina, ali to je opet posledica prošlosti.

A kakav je bio taj položaj nakon Drugog svetskog rata?

Kada ulazimo u Drugi svetski rat albanski političari odlučuju da se priklone Trećem rajhu i tu nastaje država koja je priprojena "velikoj Albaniji". Dolazi do totalne anarhije i terora, stradanja naroda, a desetak hiljada Srba napušta prostor Kosova i Metohije. Kasnije Srbi nastavljaju da napuštaju Kosovo, a jugoslovenska vlast nikada nije dopustila da se vrate. Josip Broz Tito je primio samo albansku delegaciju pod oružjem. I taj odnos sa njima, do 1948. godine, predstavlja jedan pokušaj da se napravi nešto što će biti i Federacija koja će okupiti i Albance i Srbe pod krovom zajedničke države. Josip Broz Tito je bio taj koji nije želeo da da Kosovo Albancima jer je smatrao da oni treba da učestvuju u borbi i onda bi to moglo da se razmatra. Ako gledate od 1945. do devedesetih godina imamo mnoge pobune Albanaca. Ali najvažnija je ta od 1981. godine kada se pravi bilans i uviđa se da je za tih 35 godina, sa prostora Kosova i Metohije otišlo više od 50.000 ljudi.

Ispada da je taj prostor osvojen od strane Albanaca i tom trenutku 95 odsto radnih mesta drže Albanci, a 92 odsto studenata Univerziteta u Prištini je albanske nacionalnosti.
Jugoslovenska država je zapravo dala slobodu toj nacionalnoj manjini koju u Evropi niko nije uživao. Naravno, to nezadovoljstvo je nastavila da tinja, a bilo je tu i represije države i hapšenja. 
Kasnije, 1986. godine pratimo formiranje oružanih formacija na Kosovu, to je takozvani FAH, prethodnik OVK. Imali su 25.000 ljudi koji su biloi obučeni za sudar sa srpskim snagama, a formiraju se i tajne političke formacije čiji će lideri biti prepoznati kao političke vođe. Sada su neki od njih u Hagu. Nameće se, pre svega uz pomoć Nemačke, jedna politička organizacija koja se nudi kao rešenje na Kosovu i Metohiji. 

Poručili ste jednom prilikom da je Srbija, kroz istoriju uvek tražila jake saveznike, šta sada da radimo?

Na početku razgovora rekoh da na svakoj istorijskoj raskrsnici, narodi imaju priliku da biraju, da odrede kakvu će sudbinu imati. Izborom da budu na strani Otomanske imperije, pre dva veka, Albanci su promašili u izboru i to ih je koštalo, izgubljenog 19. veka. Koštalo ih je velikih nesporazuma sa okruženjem u želji da naprave "veliku Albaniju". Ne samo sa Srbima, već i sa Grcima i sa Makedoncima i sa Crnogorcima u 20. veka. Na kraju 20. veka pokazalo se da je Srbija na istorijskom raskršću izabrala put koji se protivio zapadnim silama u jednom unipolarnom svetu. Tada srpski političari možda nisu prepoznali moguću budućnost. A taj izbor koštao je srpski narod mnogo i sučelio ih je sa ostatkom sveta. Ne govorimo o tome da li je to bila moralna odluka. 
Velike sile uvek sede na stolovima koje imaju mnogo fioka, oni su već otvorili fijoku o Srbiji i naći će planove o Srbima i Albancima u poslednja dva veka i prilagodiće te planove ovom vremenu. Upravo to se sada dešava. 

Kako može izgledati ta budućnost, ukoliko nastavimo da se protivimo uvođenju sankcija Rusiji?

Krajem 20. veka krenuli smo jednim putem, međutim udarili smo glavom u zid ili su nas udarili u pokušaju da nas uvere u njihovu istinu, pravdu i budućnost. Ne znam kakva će nam biti budućnost ali je nesumnjivo da će naše sadašnje opredeljenje uticati na naš put u narednih nekoliko decenija.

Kada se spusti ta gvozdena zavesa do Crnog mora mi ćemo ostati u ovom delu Evrope. Težnjom za usitnjavanjem srpskog prostora, genetskim inžinjeringom srpskog naroda, revizijom istorije pokušaće da pobede naučnu sliku prošlosti. Sve to nas čeka.  Ali, moramo biti svesni da je od trenutka kada je osimišljena "velika Albanija", do trenutka kada pokušavaju da je realiziju prošlo je 150 godina upornosti albanske političke elite. To znači da srpska elita, naučna, ekonomska i politička, mora da se spremi da u jednom procesu, uz puno žrtava, stradanja i nepravdi, na sto svetskih političkih elita iznosi istinu, a najbolje je da ta naša istina bude bliska naučnoj istini. 

Možda je to naša šansa za budućnost.