Đurić: Ogoljeno nasilje nad srpskim narodom na KiM, Kurti poručio da ga ne interesuje ZSO

Novoizabrani ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić kaže da će mu u prvim nedeljama mandata, najakutniji spoljnopolitički cilj biti borba protiv nastojanja da se Srbija i srpski narod, pitanjem članstva Prištine u Savetu Evrope i rezolucijom o Srebrenici pred GS UN, na neki način ukore ili kazne zbog toga što vodimo specifičnu slobodarsku politiku. Ističe i da se nad srpskim narodom na Kosovu vrši ogoljeno nasilje, kao i Aljbin Kurti iz dana u dan otvoreno poručuje da ga ne interesuje Zajednica srpskih opština.

Đurić u intervjuu za Kurir, između ostalog, govori o nedavnoj poseti kineskog predsednika Si Đinpinga Srbiji, ali i o tome šta nas sve čeka u narednom periodu i možemo li da se izborimo sa svime, posebno kada je reč o rezoluciji o Srebrenici i pitanju članstva Prištine u Savetu Evrope.

Tokom nedavne posete predsednika Kine Si Đinpinga Srbiji poslata je poruka čeličnog prijateljstva dve zemlje i potpisan veliki broj međudržavnih sporazuma. Koji su po vama najveći benefiti ove posete za Srbiju? Šta kažete na pojedine ocene, pre svega iz Evrope, da je ovo guranje prsta u oko Evropi i Americi?

Srbija se zbog svoje slobodarske politike i kvalitetnih odnosa s važnim vanevropskim državama vratila na svetsku političku mapu. Ova poseta je u svakom smislu bila istorijska i predstavlja neku vrstu kamena međaša u geopolitičkom pozicioniranju naše zemlje. Dolaskom predsednika Sija svima je jasno stavljeno do znanja da Srbija nije ni mala ni beznačajna, niti bez prijatelja koji dobronamerno misle o njenom budućem razvoju i dobrobiti. Oni koji tvrde da jačanje odnosa s Kinom ugrožava naš evropski put ili negativno utiče na naše odnose s nekom drugom državom, svet doživljavaju na staromodan, manihejski način, nesvesni da u međunarodnim odnosima slika nikada nije crno-bela. Naši kvalitetni odnosi s Kinom, ali i mnogim drugim tradicionalnim prijateljima i partnerima van evropskog kontinenta, upravo su naša komparativna prednost i nešto što bi u nastavku našeg puta ka EU moglo da bude i zajednička vrednost. Videćete, neće proći mnogo vremena, a iz nekih od zemalja od kojih nam danas dolaze kritike zbog odnosa s Kinom investitori će pohrliti u Srbiju upravo zbog činjenice da s Kinom imamo najviši nivo odnosa.

Na mesto ministra spoljnih poslova dolazite u jednom od najkomplikovanijih momenata, imajući u vidu pritiske na Srbiju na više frontova. Šta nas sve čeka u narednim mesecima i možemo li da se izborimo sa svime?

Srbija nije svetska ili regionalna sila, ali nije ni šaka zobi koju svaka vrana može da pokljuca. Mi smo slobodoljubiv narod, naviknut da donosi samostalne odluke, i to ćemo nastaviti da činimo uzimajući u obzir svoje bliže i šire okruženje i sagledavajući mudro i bez strasti geopolitički kontekst. U prvim nedeljama mog mandata najakutniji spoljnopolitički cilj biće borba protiv nastojanja da se Srbija i srpski narod, pitanjem članstva Prištine u Savetu Evrope i rezolucijom o Srebrenici pred GS UN, na neki način ukore ili kazne zbog toga što vodimo specifičnu slobodarsku politiku. Biće u budućnosti i novih izazova, ali upravo ovih dana pokazujemo koliko uporno i snažno umemo da se borimo, a to će na kraju rezultirati i time da nas više poštuju i oni koji smatraju da je moguće odnositi se prema nama kao zemlji i narodu nižeg reda.

Prijem Kosova u Savet Evrope nije na agendi sednice Komiteta ministara spoljnih poslova koja se održava predstojeće nedelje. Šta se dešava na tom polju i je li članstvo Kosova u SE, kako neki ocenjuju, gotova stvar ili ima prostora da verujemo da to toga možda ipak neće doći?

Ne mogu iz opravdanih razloga da budem sasvim otvoren kada je reč o ovom pitanju. Međutim, svima je, mislim, jasno da ovde nismo suočeni s pitanjem poštovanja ljudskih prava ili demokratskih standarda na Kosovu i Metohiji, već sa pokušajem grupe zemalja da ovom temu zadovolje neki drugi geopolitički interes koji ponajmanje ima veze sa stvarima kojima se Savet Evrope bavi. Neko ima želju da na brz i neodgovoran način konsoliduje separatistički projekat na Kosovu i Metohiji da bi kaznio Srbiju zbog insistiranja na političkoj samostalnosti i vojnoj neutralnosti, a ta nervozna reakcija i inicijativa zapravo su posledica nelagode koju u njima ne budi Srbija, već neko drugi. Borićemo se da pitanje članstva tzv. države Kosovo u Savetu Evrope ne uđe u skorijem periodu u završnu fazu odlučivanja. Naša argumentacija tim povodom je dobro poznata i smatramo da je potpuno apsurdno to što neki u Evropi uopšte razmišljaju o članstvu u Savetu Evrope u trenutku kada se nad srpskim narodom na terenu vrši ovakvo ogoljeno nasilje i kada Aljbin Kurti iz dana u dan otvoreno poručuje da ga ne interesuje Zajednica srpskih opština.

Odloženo je i glasanje o rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN koje je trebalo da bude održano 2. maja. Imamo li ikakve šanse protiv najjačih svetskih sila koje tu rezoluciju guraju i sponzorišu? Ukoliko dođe do usvajanja te rezolucije, šta će to konkretno značiti? Koliko će promeniti položaj Srbije i RS u svetu?

Ne bih da kod građana Srbije podstičem nerealna očekivanja spekulišući o mogućnosti da pomenuta rezolucija, ukoliko se nađe na glasanju u Generalnoj skupštini UN, bude odbijena. U ovom trenutku mogu da sa sigurnošću kažem samo da će odlučna borba predsednika Aleksandra Vučića i Vlade Srbije uroditi plodom ukoliko do glasanja dođe i da će se pokazati da podršku ovoj politički motivisanoj rezoluciji ne daje većina zemalja sveta i veoma ubedljiv deo čovečanstva. Mnogi iskusni i ozbiljni ljudi u međunarodnim diplomatskim krugovima su mi rekli da smatraju nepristojnim mogućnost nadglasavanja o jednom pitanju koje uopšte ne bi smelo da bude predmet glasanja. Neke stvari se naprosto ne smeju politički zloupotrebljavati i koristiti u taktičkim političkim obračunima u međunarodnoj areni i takav stav postoji čak i kod nekih koji će možda pod pritiskom morati da podrže jednu ovakvu neukusnu rezoluciju.

Sva ova odlaganja i u SE i u UN usledila su nakon ozbiljne diplomatske ofanzive srpskog tima u Njujorku s predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu. I sami ste bili deo delegacije. Šta je bilo najteže i jeste li očekivali da može doći do pomaka? 

Pa nećemo valjda bez borbe da dozvolimo da nas neko nepravedno i neosnovano pred Ujedinjenim nacijama stavi u red genocidnih naroda. Sve i da niko u međunarodnoj zajednici ne stane na našu stranu, da smo sami protiv svih - a nismo - ne bismo smeli da pristanemo da svojevoljno ponesemo takvu stigmu. U diplomatiji borba uvek daje rezultate, ne uvek onako dobre kakvi se priželjkuju, ali potpuno je pogrešna pretpostavka da su širom sveta svi podrobno informisani o nama i našem regionu ili o našoj politici i stavovima. Posao svake države i njene diplomatije je da bude advokat politika i da neprestano pokušava da druge na valjan i kredibilan način informiše o sebi, svojim namerama i aspiracijama. Najteže je u tom napornom procesu ubeđivanja bilo to što neki uopšte i ne reaguju na argumentaciju, jer za njih je ovo pitanje, ne sučeljavanje drugačije doživljenih istina, već naprosto vid političkog disciplinovanja jedne po njihovim merilima previše slobodne zemlje i naroda.

Nedavno ste govorili na vanrednoj sednici Saveta bezbednosti UN na kojoj se raspravljalo o situaciji u BiH. Tada ste zatražili da se izradi nova rezolucija o Srebrenici koja će voditi ka pomirenju i imati isti stav prema svim žrtvama rata. Mislite li da je to moguće? Da ima želje i razumevanja za tako nešto?

Srbija i srpski narod ne negiraju stradanje hiljada ljudi u Srebrenici, niti imamo problem da iskažemo iskreno saučešće i saosećanje porodicama i potomcima žrtava. Ono što je za nas problematično je, pre svega, pravljenje hijerarhije među žrtvama. Može li se u zemlji, u kojoj su u građanskom ratu život izgubili pripadnici sva tri konstitutivna naroda, i to u mnogo većem broju od onog kojim se operiše kada se govori o Srebrenici, doći do pomirenja ukoliko se žrtve jednog naroda formalno učine strašnijim ili vrednijim od drugih? Nema nikog pametnog ko može da pomisli da unutrašnje pomirenje u jednoj državi može da bude građeno na takvim osnovama. Ali nema tu mnogo filozofije, jer neki politički predstavnici Bošnjaka u BiH otvoreno govore da im pomirenje uopšte i nije ni cilj, već poniženje i kažnjavanje Srbije i srpskog naroda. Uveren sam da je ovakvo zlonamerno etnonacionalističko okretanje prošlosti, kakvo primećujemo kod nekih u Sarajevu, i to gotovo tri decenije od završetka rata u BiH, nešto što ugrožava zajedničku budućnost.

Na aktuelnu funkciju došli ste s mesta ambasadora Srbije u SAD. Imajući u vidu to dugogodišnje iskustvo, kako vidite aktuelne prilike i diplomatske odnose Srbije i SAD?

Ponosan sam na činjenicu da sam doprineo tome da u proteklih nekoliko godina Srbija postane vidljivija i u američkoj političkoj zajednici i u tamošnjoj javnosti. Činjenica je da su kroz istoriju naših odnosa Srbija i SAD najčešće bili saveznici i na istoj strani istorije. Svi znaju koja su pitanja na koja gledamo različito, ali za Srbiju je od vitalnog značaja da u budućnosti ima što bolje i što iskrenije odnose sa SAD i verujem da su dobri koraci u tom smeru već učinjeni.

Koji bi konkretno trebalo da budu naši naredni diplomatski koraci, kako u SAD tako i u Srbiji, konkretno s vaše pozicije?

Moramo da nastavimo da aktivno radimo na unapređenju odnosa sa SAD kao ključnim međunarodnim političkim akterom. Reč je o društvu koje je demokratski stasalo u stalnom agonu, dakle konstantnom unutrašnjem takmičenju i sučeljavanju ideja, i američka politička zajednica očekuje od međunarodnih aktera da kredibilno i argumentovano brane svoja stanovišta. Ono što američki političari, bilo da su nam naklonjeni ili ne, ne razumeju i ne praštaju jeste pasivnost. Mi smo, nažalost, u prošlosti umeli da budemo i previše pasivni i previše kruti, polazeći od pretpostavke da je dovoljno to što je u nekim situacijama istina na našoj strani i da se ona sama po sebi podrazumeva. Donosioci političkih odluka u SAD danas su, čak i kada nisu saglasni s našim stavovima, spremi da nas čuju i saslušaju, kao što smo i mi spremni da čujemo i saslušamo njih, a to je nova vrednost u našim odnosima i dobar osnov za, nadam se, znatno bolju saradnju u budućnosti.

Hoćete li nam otkriti ko će vas naslediti na mestu ambasadora u SAD?

Naravno da to ne mogu da učinim. U diplomatiji se ne gleda blagonaklono na licitiranje imenima ambasadora pre nego što kandidat za ambasadora u nekoj zemlji dobije agreman i u prošlosti je ta vrsta indiskrecije znala da bude dovoljan razlog da se nekome čak i uskrati agreman. Zemlja prijema je ta koja svojim agremanom daje konačnu reč o kandidatima za ambasadore i to treba poštovati.

Izabrana je nova vlada. S kim od kolega u njoj imate najbolje odnose, a s kim verujete da ćete najbliže sarađivati?

Uveren sam da će Vlada predvođena premijerom Milošem Vučevićem biti jedna od najkompaktnijih i najdelotvornijih u novijoj istoriji, jer su legitimitet Srpske napredne stranke i njenih tradicionalnih partnera ubedljivo potvrđeni. Imamo i kadrovske potencijale i volju i znanje da u narednih nekoliko godina u Srbiji napravimo iskorak koji će nepovratno Srbiju povesti ka društvu najrazvijenijih zemalja, istovremeno učvršćujući i nadograđujući naš vrednosni sistem, i radeći sve to kao jedinstven tim i sinhronizovan aparat. Zato ne bih poimenice izdvajao nikog od kolega, iako, razume se, s nekima od njih imam i duže prijateljske odnose i tradiciju profesionalne saradnje.

Šta vam je najviše nedostajalo u Americi iz Srbije i šta ste prvo uradili po povratku u zemlju?

Kao ambasador Srbije u Vašingtonu sam takoreći bio na privremenom radu u inostranstvu i nijednog trenutka nisam zaboravio gde mi je dom i gde su ljudi koje volim. Iako sam povremeno u protekle tri i po godine dolazio u Srbiju, nisam imao vremena da vidim sve drage ljude s kojima bi trebalo da se sretnem i da budem iskren, s mnogima se još nisam video, jer od samog stupanja na mesto ministra spoljnih poslova ušao sam u veoma intenzivan radni ritam. Tako da nekog pravog diskontinuiteta u radu ili prilike za bilo kakvo opuštanje još nije bilo.