Džihić: Još ne postoji atmosfera za konkretan razgovor Kosova i Srbije

Tokom ove godine moraće da se dođe do neke vrste dogovora između Beograda i Prištine, iako to neće biti finalni sporazum, kaže u intervjuu za Kosovo onlajn Vedran Džihić iz Austrijskog instituta za spoljne poslove, i navodi da će još "mnogo vode Ibrom da proteče“ dok se uspostave održivi odnosa Srbije i Kosova.

Neko rešenje se, ističe Džihić, mora pronaći jer je alternativa dalja destabilizacija, koja nikome ne odgovora, dodajući da je francusko-nemački predlog dobra osnova za razgovore.

Nesumnjivo, kaže, pritisci postoje na obe strane, ali ocenjuje i da je potrebna racionalizacija u srpskom pristupu, kao i mnogo više pragmatizma sa kosovske strane, po nekim konkretnim pitanjima, kako bi iz faze "ćutanja", ušli u fazu konkretnih razgovora.

Šta očekujete od naredne runde dijaloga predsednika Srbije Aleksandra Vučića i kosovskog premijera Aljbina Kurtija u Briselu, najavljenog za 27. februar?

Teško je govoriti o očekivanjima, imajući u vidu da dijalog već dugi niz godina uopšte ne funkcioniše. Više i nije dijalog, oni na neki način ćute dok sede za istim stolom, odnosno komuniciraju iste poruke koje svi znamo. Imajući u vidu pritisak koji je nastao poslednjih meseci i nedelja, ubeđenost zapadnih aktera da moraju nešto da učine, očigledno je da će morati da počnu da razgovaraju. Ali, iako neki najavljuju da će se veoma brzo ići prema okvirnom sporazumu, u roku od par dana ili sedmica, ja ne vidim pretpostavke za to ni na jednoj strani. Sa srpske strane, Vučić se "zakopao u rov“ iz kojeg je teško izaći, a izlaz traži kroz Zajednicu srpskih opština, dok sa druge strane imamo jasnu poziciju Aljbina Kurtija koji je prihvatio da razgovara o ZSO, ali je njegova zamisao Zajednice potpuno drugačija od onoga što Vučić zamišlja. Tako da ne vidim način da se to skloni sa stola, kako bi se otvorila neka druga pitanja. Očekujem neku vrstu opipavanja terena i videćemo koliko će zaista Zapad, Amerikanci, Francuzi, Nemci, biti odlučni i koliko će jak biti taj pritisak. A, onda tek u nekoj sledećoj rundi, očekujem da se magla razbistri i da počne konkretno da se razgovara, jer još nije atmosfera u kojoj bi se zaista konkretno razgovaralo.

Može li francusko-nemački predlog da dovede do rešenja kosovskog pitanja?

Svakako se moramo pomeriti sa mrtve tačke, pa je svaki plan koji ima dovoljno „kritičnu masu“ velikih zemalja EU i SAD - plan koji je vredan, ne samo da se o njemu ozbiljno razmišlja, već da se na njemu ozbiljno radi, pošto smo u srpsko-kosovskim odnosima ušli u veliki ćorsokak, miljama se udaljili od onoga što je bilo 2013, 2014, 2015. godine. Nalazimo se na brisanom prostoru sa mnogo animoziteta, produbljuje se nepoverenje rapidno iz dana u dan, u prostoru gde je kvalitet života srpskog stanovništva na Kosovu lošiji nego što je bio, kao rezultat svih animoziteta i produkcije mržnje i straha. To je put bez povratka i put u totalnu izolaciju i totalnu blokadu svih odnosa. Ali, komšije moraju da žive na neki način zajedno i srpskoj zajednici, Srbiji, a i Kosovu treba rešenje, pošto je „status kvo“ uvek opasan i predstavlja hodanje na ivici ruba.

Posmatrajući predlog iz te perspektive, mislim da je predlog važan, potreban, ali da u njemu u samoj suštini stoji nešto što, možda, kosovska strana ne bi htela da vidi, jer bi za njih bilo važnije da se krene direktnije u pravcu međusobnog priznanja, što nije predviđeno direktno ovim sporazumom. Za Beograd i srpsku stranu, postoje momenti koji će iz perspektive nacionalističke, desničarske, konzervativne javnosti uvek biti posmatrane kao poraz. Ali, na neki način se mora prelomiti momenat i ovo je dobar početak, ali ipak početak, jer prvo moramo da vidimo kako bi se pojedine stavke francusko-nemačkog predloga implementirale, kako bi se ostali elementi iz sporazuma 2013. implementirali. Mnoštvo je mehanizama koji treba da se razrade, preciziraju, tako da će dosta vode proteći kroz Ibar, dok zaista dođemo do nekog održivog odnosa između Srbije i Kosova.

Aljbin Kurti uporno odbija da formira Zajednicu srpskih opština, dogovorenu Briselskim sporazumom. Da li će na kraju ipak morati da ispuni tu obavezu?

To su sada detalji, taktika, postavljanje strategije, opipavanje terena. Očigledno je da je pritisak na Kurtija bio ogroman kada je uopšte došao do koraka da kaže da ipak mora da se krene u implementaciju i razrađivanje ideje o ZSO, dok se istovremeno, za unutrašnju, kosovsku javnost, krije iza kosovskog ustava, i stava da neće da deli Kosovo po etničkim principima. I sad je to zaista pitanje dinamike i taktike u pregovorima, koliko će biti jak pritisak i koji će korak prvi da se desi. Ako Kurti uspe da po pitanju nekog ’međurešenja’ koje vodi ka priznanju napravi neki iskorak, dobije bar neko „da“ iz Srbije, Brisela i Amerike, onda će morati da krene u implementaciju ZSO, sa elementima koji će mu ostaviti dovoljno prostora da to ipak ne bude kopija Republike Srpske.

Sa druge strane, za srpsku stranu nemoguće je ići maksimalistički u pregovore. Vučić je koristio kosovsko pitanje zadnjih godina za mobilizaciju unutrašnjopolitičke javnosti i tu suštinski nije bilo želje da se nešto reši. Imajući u vidu geopolitičku situaciju i rat u Ukrajini, te pritisak na Beograd da se konačno opredeli, Vučić će morati da shvati da to ne može ići u nedogled. A, to znači da se mora videti šta su konkretni predlozi za ZSO, kako zaustaviti proces blokiranja kosovske nezavisnosti, šta znači kada Kosovo zakuca na vrata neke međunarodne organizacije. Ima tu velikih pitanja, biće opipavanja i ne verujem da se to sada može previti preko kolena za nekoliko dana ili sedmica. Previše je to ozbiljna stvar, previše je i emocija i činjenica i mislim da se cele ove godine mora intenzivno raditi na tom pitanju da bi se došlo do rešenja.

Da li je rešenje moguće ove godine?

Neka vrsta rešenja, ne finalnog, moraće da se pronađe ove godine, jer je alternativa dalja eksalacija odnosa, koja ne ide u prilog ni Beogradu ni Prištini, jer tu nema šta da se dobije – niti Srbija može da započne novi rat, niti može da uđe na Kosovo, niti Kosovo ima snage da se bori sa Srbijom. Obe strane treba da imaju racionalan ineters. Potrebna je racionalizacija srpskog pristupa, ali i mnogo više pragmatičnosti sa kosovske strane po nekim konkretnim pitanjima. Kosovo je nezavisna zemlja, tu nema povratka i nema šanse da Srbija povrati suverenitet nad Kosovom. Pitanje je na koji način napraviti prvi korak, da li je to nemačko- nemački model trpljena, da se otvori prostor da se van svih tenzija počne graditi dijalog, ekonomski i međuljudski odnosi, da se poboljša kvalitet života i za srpsku zajednicu na Kosovu, i za albansko stanovništvo i u delovima Srbije. Potreban je prostor koji se mora iskoristiti i mislim da će zapad istrajati da se to desi.

Da li je primer Južnog Tirola moguće rešenje za prava manjina, odnosno Srba na Kosovu?

Bilo bi loše da se napravi struktura koja bi išla u pravcu Republike Srpske, jer je svaka vrsta daljeg etno-teritorijaliziranja na području Zapadnog Balkana kobna i otvara nove porbleme. Treba pristupiti kreativnije. Južni Tirol je jedan mogući primer, gde postoje elementi koji bi se ovde mogli ugraditi i koji bi mogli biti svrsishodni, ali ima i drugih primera autonomije. Ovde se zaista mora ući u ozbiljan proces sa stručnjacima, koji se bave manjinama, ali za kreativnost je pre svega potrebna politička volja, koje nije bilo do sada. To je prvi korak i zbog toga nam treba neki prvi sveobuhvatni sporazum koji bi otvorio prostor za ekspertske grupe koje bi razradile ozbiljan plan za prava srpske zajedinice i autonomiju srpske zajednice na Kosovu.

Kakva je pozicija Aljbina Kurtija, s obzirom da su se od zvaničnika SAD čule poruke da će „ZSO biti formrirana, sa Kurtijem ili bez njega“?

Pritisak na Kurtija je ogroman, a Kosovu je primetna mnogo pluralnija politička scena, nego u Srbiji, gde je na delu jednoumlje. Na Kosovu se vidi napredak po pitanju demokratskog razvoja, pluralzma medija i javnosti, uz politički pritisak opozcije koja koristi svaku priliku da pokuša da braem ugrozi većinu Aljbina Kurtija. Kurti je profitirao od događaja nekoliko poslednjih sedmica ili meseci, pošto u takvim momentima uvek imamo efekat skupljanja oko lidera. Ali, već u sledećem periodu biće dosta pritiska, ne samo po ovom nego i po drugim pitanjima, borbe protiv korupcije, obećanja mladima,  socijalne pravde, obrazovanja... Očekujem da i opozicija bude mnogo kritičnija u narednom periodu.

Da li EU ima nešto da ponudi Srbiji i Kosovu, neku „šargarepu“, da bi se pitanje normalizacije odnosa rešilo što pre?

Šargarepa je veoma mala, oslabila je jako. Pre početka rata u Ukrajini, nije je više ni bilo, u Srbiji je, po istraživanjima, želja za EU mala, na Kosovu nešto veća. A, i to je suštinsko pitanje šta EU koja nije dobro vodila ovaj proces poslednjih šest, sedam ili osam godina može da ponudi. To mora da bude neki drugačiji proces proširenja, konkretan integracioni korak, da li kao zajednička ekonomska unija, sektoralna integracija. Ali, to mora biti što pre na stolu, da bi se probudio evropski duh i da bi se na toj osnovi vodile političke debate i dobijati izbori.

Ako se, hipotetički, Srbija i Kosovo dogovore, i Kosovo dobije zeleno svetslo da postane član UN, da li bi Rusija u ovom trenutku za tako nešto dala svoj pristanak?

U ovoj situaciji je nemoguće dobiti pristanak Rusije za bilo šta i to nije pitanje koje se sada postavlja, ali u nekom momentu, postaviće se pitanje kako će UN da funkcionišu posle ovog globalnog konflikta i da li će doći do rekonfiguracije. Možda se i Kosovo nađe kao deo većeg paketa, i u momentu kada Srbije prestane ofanzivno da se bori protiv tog članstva, možda se otvara perspektiva za neki politički kompromis u kojem bi „neka druga Moskva“ mogla konačno da kaže da.