Episkop Teodosije: Crkva je uteha našem narodu, opstajemo ako smo svesni Kosovskog zaveta

Vladika Teodosije
Izvor: Kosovo Online

Episkop raško-prizrenski Teodosije, posvetio je svoj život Kosovu i Metohiji gradeći i obnavljajući svetinje svetske duhovne i umetničke vrednosti. Za praznični broj "Politike" govori o večno novoj tajni Vaskrsa, položaju i uloti crkve, kao i o pojedincu u doba pandemije.

"Crkva je uteha našem narodu. Mi opstajemo i ostajemo samo ako smo vezani za Hrista i ukoliko smo svesni značenja Kosovskog zaveta Svetog kneza Lazara", kaže episkop Teodosije u intervjuu za taj list.

Kakav je značaj Vaskrsa za svet, za novi pogled čoveka u svetu, za "najveću revoluciju" čovečanstva, kako Vaskrs vide i objašnjavaju neki savremeni pravoslavni teolozi i filozofi?

Vaskrsenje Hristovo je ključni dogođaj u istoriji čovečanstva i istovremenu pojava najdublje predvečne tajne Boga, koji je u svojoj ljubavi postao čovek da bi nas uveo u novi način postojanja. Vaskrsenje je zato i istorijski i nadistorijski događaj i zaista "najveća revolucija" čovečanstva. Gospod je došao da na svoja pleća uzme prirodu čoveka, postavši čovek po svemu, osim po grehu, da bi paloga čoveka iscelio i učinio pričasnikom večnog života. Kao što je Sv. Atanasije Veliki rekao, Bog je postao čovek da bismo mi postali bogovi po blagodati. Zato hrišćanstvo nije samo neka moralistička ideologija, niti je čak religija u klasičnom smislu, već je ono novi život, čiji učesnici postajemo sada i ovde kroz Crkvu kao Telo Hristovo.

U našem kontekstu, na kosovsko-metohijskom prostoru, praznik se vidi i u sjaju svetinja u kojima se proslavlja. Kako vi vidite tu osobenost?

Tajna hristova u našem narodu posebno je pojavljena na Kosovu i Metohiji u našim svetinjama koje sijaju kao duhovni svetionici, i u Kosovskom zavetu kao našem duhovnom savezu s Bogom. Tako je naš narod od jednog plamena postao kršten i zavetni narod Božiji. Zato je Kosovo i Metohija od velike važnosti, ne samo za pravoslavne Srbe, već i za sve pravoslavce u svetu. Naša kosovsko-metohijska tradicija nadilazi ono što je ograničeno i tako ima svoju duhovnu dimenziju.

U kakvom su stanju hramovi Kosova i Metohije, kako ih vi vidite ovog Vaskrsa, s obzirom na stalnu nesigurnost, napade, pljačke, uzurpaciju imovine?

Nakon rata 1998-1999, a posebno prvih posleratnih godina, više naših hramova i manastira bilo je oštećeno ili potpuno uništeno - ukupno 150 objekata. Samo deo, prvenstveno onih svetinja oštećenih u pogromu 2004. godine, obnovljen je u saradnji sa Savetom Evrope. Neke smo obnavljali uz pomoć Vlade Republike Srbije, međunarodnih donatrora ili zahvaljujući pomoći čjudi dobre volje. Ipak, još dosta ostaje da se uradi kako bi se obnovilo sve što je porušeno i oštećeno. U poslednje vreme, pored administrativnih pritisaka prištinskih vlasti, suočavamo se i sa čestim pljačkama naših crkava. Nedavno je opljačkan parohijski dom naše crkve u Velikom Ropotovu. Policija večinom ne rešava ove slučajeve. Istovremeno imamo problem i izurpacijom crkve zemlje, za šta će biti potrebno više vremena da se reši, posebno u uslovima kada lokalne institucije ne pokazuju spremnost da poštuju ni sopstvene zakone, ni odluke svojih sudova ako su donete u korist SPC. Iz perspektive vaskršnje radosti, na naš položaj i borbu gledamo s optimizmom koji proizilazi iz Hristovog groba iz kojeg je zasijao novi život. Tako je, i pored svih teškoća, naša Crkva očuvala svoju vitalnost i nadu koja dolazi upravo iz raspetog u vaskrslog Gospoda Hrista.

Uzimajući u obzir činjenicu da ste u hramovima Kosova i Metohije duhovno odrasli, od iskušenika do episkopa, kako se sličnost preobražava i menja u odnosu s ovdašnjim svetinjama?

S godinama čovek stiče i iskustvo. Naravno, skoro 19 godina, koje sam proveo kao iguman manastira Visoki Dečani, duhovno me je izgradilo i neraskidivo povezalo s tom svetinjom i bratijom manastira. Istovremeno, kao episkop, sada osećam duhovni poziv i dužnost da sve ono što sam naučio u Dečanima primenim širom naše eparhije, koje i jeste jedno veliko opštežiće u kojem bi svi trebalo da osećamo da smo deo celine i da radimo jedni za druge, služeći Bogu tako što služimo bližnjima. U hrišćanstvu, ličnost se stalno preobražava i predstavlja ono što apostol Pavle zove "uzrastanje čoveka u punoću mere rasta Hristovog".

Uloga Eparhije raško-prizrenske i vaša lično zasniva se na specifičnoj vezi s vernicima na Kosovu i Metohiji. U Mnogim slučajevim vi ste im jedina pomoć i uteha, kako se nosite s tim i kako to može da utiče na život jednog monaha?

Crkva na ovim prostorima vekovima ima ulogu da služi širenju blagovesti vaskrslog Gospoda. Svi mi kao njeni članovi pozvani smo da služimo toj tajni, svako na svom mestu i na svom polju rada. Prisustvo Crkve na Kosovu i Metohiji zato je velika uteha našem narodu, jer nezavisno od teških političkih i istorijsku realnost kroz koje naš verni narod vekovima prolazi, mi opstajemo i ostajemo samo ako smo vezani za Hrista i ukoliko smo svesni značenja Koosvskog zaveta Svetog kneza Lazara. Zaista je za malena ovo carstvo zemaljsko i promenjivo je, ali je nebesko uvek i doveka. Istinski smisao našeg života se ne ogleda samo u materijalnim postignućima, već u meri u kojoj smo se saobrazili Hristu i otvorili svoja srca da Bog kroz nas projavljuje svoju volju u ovom svetu. To je posebno važno za monahe koji su pozvani da se odreknu sebe i svega prolaznog u svetu i da celim svojim bićem posvete sebe služenju tajni Hristovoj. Osećamo zato posebnu odgovornost da ostanemo na braniku svoje vere, otačastva i svetosavskog predanja, jer znamo da samo svojim primerom i životom možemo biti uteha i ohrabrenje našem narodu.

Svet već dve godine izoluje pandemija virusa korona, da li su se Vaše aktivnosti promenile, brige povećale, odnos prema ljudima promenio?

Zasigurno, pandemija je promenila ritam našeg života. Mnogi nama dragi ljudi su otišli iz ovoga sveta, neki su prošli teške dane bolesti i gotovo da nema nikoga ko nije izgubio nekoga od bližnjih. Ipak život teče dalje. Pandemija je bilo i ranije, kao i ratova i drugih stradanja, ali Crkva živi i nastavlja svoj put sa nadom u vaskrslog Hrista i dubokom svešću da se čovekov život ne iscrpljuje samo u ovom vremenu i prostoru. Mi smo ovde, ipak, samo prolazni putnici na putu ka Carstvu Božijem, i iz te perspektive sve što se dešava potrebno je sagledavati. Bez te perspektive, čovekov život bi bio jako tragičan. Ipak, u duhovnom svetlu sve izgleda drugačije. Naravno, naše je prvenstveno da pokažemo odgovornost u vremenu svakog stradanja i da pomognemo onima koji su u nevolji. Treba da se odgovorno odnosimo prema onima koji su osetljivog zdravlja, i da znamo da ni bolest ni rat ne smeju da unište u nama krsto-vaskrsnu radost života koji se u Hristu daje u svojoj punoći.

Kada je početkom prošlog veka na Kosovu i Metohiji zavladala epidemija kuge, sveštenici i monaštvo Pećke Patrijaršije izneli su čudotvornu  ikonu Bogorodice Pećke i svi su je, iako su međunacionalni i međuverski odnosi i tada bili loši, dočekali s ljubavlju i nadom u spas i izlečenje. Ima li danas, u savremenom svetu, vere  koja nadilazi podele i da li radost Vaskrsa preskače zidove u našim životima i srcima?

U svim našim manastirima i mnogim parohijskim crkvama, u vreme pandemije su čitane posebne molitve. Pominjali smo i pominjemo mnoge koji su bolesni, ili koji su se upokojili. Crkva molitveno sastradava svom vernom narodu i nosimo bremena jedni drugih. Poštujemo medicinu i lečimo se kada je potrebno, svako po svojoj savesti i potrebi. Ali, ne smemo da zaboravimo Hrista - istinskog Lekara duša naših, Koji nas leči od najopasnije bolesti, od smrti koja je odvojenost čoveka od Boga i Koji nam pomaže da postanemo svesni Carstva Božijeg. Prvenstveno, to treba da je uloga naše Crkve.

Живимо у веома тешком времену, ратови, економске кризе, сукоби међу народима, политичка неслагања међу људима. Много је насиља и несреће широм света. Како  нас Црква учи да се понашамо у таквим околностима?

Христос је дошао да нам објави Царство Божије које је другачије од пролазних царстава овог света. Он није донео неку социјалну или политичку идеологију, и није дошао да нас учи да градимо мир кроз конференције и само људским напорима, већ да сами својим животом будемо оруђе мира и разумевања међу људима. Многи то не разумеју и очекују од Цркве да се оглашава као политичка организација о свему што се око нас дешава. Улога Цркве није да подели људе, већ да их повеже у свести да смо сви позвани да будемо удови Тела Христовог. Наша улога није да подстичемо револуције, оправдавамо или осуђујемо моћнике овог света, већ да сведочимо Царство Божије које није од овог света и у којем је, како смо читали у недељу у Светом Еванђељу, први - онај који свима служи. То је једна сасвим другачија перспектива од оне коју нуде идеологије овог света. Отуда је наше да састрадавамо и да помогнемо онима који страдају. Да им помогнемо да носе свој  крст, а не да им судимо и да им пресуђујемо. Ако некада и реагујемо, то треба да чинимо не ради политичке или идеолошке конфронтације, већ да бисмо помогли нашем верном народу и очували живот Цркве. Чињеница је да хришћанство није формула како да се у овом времену и простору зауставе сви ратови и економске кризе. Улога Цркве Христове јесте да нас уведе у нови начин постојања у коме, живећи и у постојећим околностима, бивамо весници новог живота и васкршње радости.

Koja je Vaša osnovna Vaskršnja poruka, između podeljenih svetova, između različitih strahova i sebičnih interesa?

Gospod naš je rekao: "Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svijet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji." Ovo su ključne reči za svakog od nas. Mir koji nam Hristos daje nije od ovoga sveta i ne počiva na kompromisu između istine i laži, između svetlosti i mraka. Istina Hristova je samo istina i svetlost, a laž i mrak su odsustvo te istine i svetlosti. Zato, čestitajući svima ove vaskršnje praznike, koristim priliku da vas sve pozovem da budemo i sami blagovesnici ovog mira Hristovog, u našim porodicama, na poslu, gde god živeli. Tako ćemo istinski otvoriti svoje srce da učestvujemo u punoći radosti tajne Vaskrsenja Hristovog.

HRISTOS VASKRSE – VAISTINU VASKRSE!