POVERLJIVO IZ BRISELA (II) Milanović: Račak napravljen kao i Markale, znali smo šta se sprema i da je to Vokerov zadatak

Jovan Milanović
Izvor: Kosovo Online

Srpskim bezbednosnim strukturama je bilo dobro poznato ko je Vilijam Voker, koji je u oktobru 1998. godine postavljen za šefa Kosovske verifikacione misije OEBS, kaže u intervjuu za Kosovo Onlajn general-potpukovnik u penziji Jovan Milanović, koji je nekoliko meseci ranije dostavio Beogradu informaciju da postoje planovi da na Kosovu bude isceniran incident po ugledu na slučaj "Markale“ u Sarajevu, koji bi bio povod za NATO agresiju na SR Jugoslaviju. Po njegovim rečima, Voker je bio poslat sa zadatkom da to sprovede u delo, što je, kako dodaje, i učinio u Račku.

General Milanović, koji je u prvom delu intervjua za Kosovo Onlajn govorio o svojoj tajnoj misiji u Briselu i svojim obaveštajnim aktivnostima u centru NATO, kaže da je nakon što je saznao planirani datum agresije, 12. okrobar, za Srbiju bilo od vitalne važnosti da dođe do planova NATO za napad. Kako je opisao, mnogi su bili spremni da usmeno podele te informacije ili pokažu papir sa podacima, koji bi potom spalili, ali je ključna stvar bila da dođe do zvaničnih dokumenata o planu agresije, kako bi državni vrh mogao da donese strategijsku odluku o odbrani zemlje. Planove NATO za napad na SR Jugoslaviju srpskom obaveštajcu dostavio je Francuz, major Anri Binel, za koga general Milanović kaže da je bio prva srpska žrtva NATO agresije.

Kako ste došli do Binela, koji je žrtvovao sebe i svoju karijeru dajući Vam NATO planove za agresiju? Bio je šef kabineta vojnog predstavnika Francuske u NATO-u, ali koji su bili njegovi motivi, ko je on zapravo bio?

U pokušajima kod mnogo jačih faktora nisam uspeo, pao mi je na pamet Binel. Pao mi je na pamet, jer sam preko njega uspostavio kontakt sa njegovim generalom, šefom vojne delegacije, koji je imao jako važnu ulogu u NATO u razbijanju nemačkog koncepta agresije, u vezi kopnenih snaga itd.

Sa Binelom sam prethodno imao nekoliko kontakata. U tom trenutku se njegov general nije nalazio u Briselu. Pozvao sam ga i pitao ga da li možemo da se vidimo, on je rekao da i našli smo se istog dana u jednom grčkom restoranu. Ja sam već bio pod jednom respektivnom pažnjom, pratili su me verovatno od telefonskog razgovora. Nisam više imao drugih mogućnosti za komunikaciju, sada sam išao na sve ili ništa, da završim posao, pa šta god da bude.

Seli smo za jedan sto koji nam je bio unapred pripremljen i tu se slilo konobara, ja mislim da bi mogli da usluže desetoro. Svaki čas je poneko donosio ili odnosio nešto. Znatiželja je bila velika. Međutim, moj cilj je bio da od njega dobijem potvrdu da li će moći da mi učini uslugu i da mi da papire. On je naravno rekao da je to opasno, na šta sam mu odgovorio jeste, znam, naravno da je opasno. I rekao sam da će mene, ako do toga ne dođem, obesiti u Beogradu. Pitao je kako će te obesiti, a ja sam mu rekao kod nas postoje u istoriji primeri da nekog, ko je državu izdao na ovakav način ili obmanuo, vešaju na Palati Albanija na Terazijama. Preznojio se. Poverovao je verovatno, a ja ga nikad za to nisam pitao, iako smo se videli i u Beogradu. Jedno vreme je zaćutao, gledao me je, analizirao, inače on je specijalac par ekselans, i rekao "dobro".

Šta se nakon toga desilo, kad ste se videli ponovo?

Razišli smo se i sutra uveče je došao kod mene kući. Mislim, hrabrost neverovatna, bezobrazluk još veći, drskost ne znam kojih razmera. Ja sam naravno znao njegov stav prema NATO i prema Širaku. Binel je inače, iako nije član partije, bio degolista. De Gol je izveo Francusku iz NATO, a Širak je na toj platformi dobio izbore. Rekao je da neće uvesti Francusku u NATO, a uveo je. Obmanuo je javnost. Vojska je bila protiv njega. Tako da sam ja imao trenutak kada se ovaj čovek osetio ne samo humanim, već su u njemu je proradile još neke stvari. On je bio u Unproforu šest meseci ili duže u Bosni i bio je na banjalučkoj strani. Tako je video šta se togađa. Takođe je bio u specijalnim operacijama za hvatanje mudžahedina. Video je klanja, video je sve šta se nad srpskim narodom radi i imao je apsolutno sliku, ekstremno pozitivnu, ko je u tom sukobu na pravoj strani. Ta njegova iskustva su pomogla da on bude nama naklonjen.

Doneo je dokumenta, proanalizirali smo ih. Zadržali smo se negde do ponoći. U ponoć smo bili u centralnom holu stana, gledali se i ništa više nismo pričali. Razmišljao sam kako će on izaći. Ispričao mi je model kako se, kad se takva primopredaja dokumenata desi ili izdaja, on je znao da je on izdajnik u tom slučaju, vlast obračunava. I kako će nas, ako nas eventualno pohvataju, kako će nas likvidirati obojicu. I kako se pod šifrom potpiše šef države da te likvidiraju, tako da te ne nosi na savesti ni kao Jovana Milanovića, ni kao Pjer Anri Binela. Šokirao sam se kad mi je to ispričao, ali sam rekao pa šta sad, ako je on pokazao tu hrabrost, valjda bih i ja trebalo da je pokažem. Nisam se plašio, samo sam razmišljao kako obavestiti Beograd. Da li čim on izađe posegnuti za telefonom fiksnim, jer sam imao inače i zadatak da informaciju o agresiji u sublimiranom smislu, javim otvoreno bilo gde i bilo kada, što inače nije dozvoljeno. Postoji drugi sistem kako se komunicira po obaveštajnim pitanjima.

Izašao je, ispratio sam pogledom sa četvrtog sprata njegov prelazak ulice, ušao je u neku sporednu ulicu. Nisam znao kud je otišao i šta se desilo sa njim. Nakon toga sam još malo razmišljao šta sad. Do ambasade, odnosno do Misije (to je bilo u istoj zgradi), mi je trebalo desetak minuta. Izašao sam na jednu veliku briselsku aveniju. Stvarao sam mogućnost da imam svedoka, ako me neko "preuzme". Nisam išao uličicama kojima sam inače odlazio.

Uspeo sam da dođem do tamo, ušao u zgradu Ambasade. Šef obezbeđenja me je vrlo brzo pustio, video je da ne dolazim bez razloga u pola noći. Do ujutru sam izvršio prevođenje i osoblje koje se bavi transferom takvih informacija šifarskim putem, je pred zoru to poslalo za Beograd. Tada sam rekao, ja sam izvršio zadatak zbog koga sam upućen, a zadatak je bio prikupiti informacije permanentno o aktivnostima NATO u cilju sprečavanja strategijskog iznenađenja, kako bi jedinice mogle da budu na položajima u borbenoj gotovosti.

Nakon što ste poslali planove NATO za agresiju u Beograd, Vojska Jugoslavije je izmestila planirane mete na nove položaje i ubrzo su u NATO shvatili da je došlo do curenja informacija. Binel je otkriven, šta se sa Vama događalo od tog momenta, do povrtka u Srbiju?

Kada je završena istraga sa Binelom, nadležne institucije Francuske su obavestile javnost da je otkriven srpski špijun u NATO i da je njihov oficir, koji je bio šef kabineta njihovog vojnog predstavnika u NATO, predao planove za agresiju nad Jugoslavijom izvesnom diplomati Jovanu Milanoviću. Zapravo su prvo napisali "jednoj stranoj sili". Bio sam ponosam što su nas smatrali stranom silom. A onda su me identifikovali.

Tog 1. novembra, kad je svetska javnost obaveštena, kažem svetska, jer je ceo medijski prostor u svetu bio okupiran tom informacijom, to je bio šok. Ujutru sam izašao iz stana, krenuo kolima, i na izlasku iz garaže su bila četiri žandarmerijska automobila koja su mi preprečila izlaz iz garaže. Mislio sam da je to neka slučajnost, nisam znao da je Binel uhapšen. Bio sam pod prismotrom možda mesec dana unazad, ali to je već bilo uobičajno. Pokušao sam da ih zamolim da se pomere, oni nisu reagovali i tada sam zaključio da je blokada namenjena meni i počeo da ablendujem i drsko sam branik svog automobila naslonio na odbojnik vrata jednog od tih auta i počeo da pokazujem rukama. Verovatno su očekivali da ću se vratiti nazad, ali to ni po koju cenu nisam hteo da uradim. Jer, zgodno je bilo, ako imaju drugu nameru, da me onda uhvate u toj garaži.

Oni su u jednom trenutku odličili da se pomere. Imali su pse u kolima. Upalili su rotaciona svetla, blinkere, i sa dva auta ispred mene, dva iza, sproveli me kao kraljicu do ambasade.

Ušao sam unutra, ostavio auto u unutrašnjem dvorištu ambasade, otišao u kancelariju na spratu i kroz prozor sam video da su oni blokirali ulaz u ambasadu. To je trajalo jedno pola sata, tada je ambasador naišao, njega su pustili i opet blokirali. Ambasador je mislio da je zbog nekih najavljenih demonstracija Šiptara ispred ambasade. Nekoliko godina ranije je tu ubijen bio i jedan naš konzul.

U tom trenutku mi je zazvonio telefon, supruga me je pozvala i rekla uključi "Juronjuz", gledaj vesti i ne izlazi. Upalio sam televizor i video kao udarnu vest da je otkrivena srpska krtica u NATO. Moje ime tada nije pomenuto. U tom momentu sam shvatio o čemu se radi i obavestio ambasadora. Kroz prozor sam video da se gomilaju reportažna kola i kamere uperene u prozore ambasade.

Tada sam po svojoj liniji obavestio Generalštab, a ambasador je obavestio Minsitarstvo inostranih poslova, jer ja sam u suštini njihov kadar bio. U toku dana smo od njih dobijali određene instrukcije. To je trajalo nekoliko dana. Prva dva dana sam bio u ambasadi, kasnije sam odlazio kući uz pratnju dvojice radnika zaduženih za bezbednost i ambasadorovim kolima, koja imaju zatamnjena stakla. Tako sam proveo mesec i po dana. Bilo je provokacija i svega, ali sam već počeo da dolazim i sam u ambasadu. Imao sam poruku od jednog visokog funkcionera belgijskog ministarstva inostranih poslova, koji je bio trostruki ambasador, nekada i mladi diplomata u Beogradu, sa kojim sam inače imao česte kontakte, da ne postoji nikakva namera ili odluka da mi se bilo šta desi.

Iz Francuske sam dobio, sa vrlo visokog nivoa poruku da će me štititi. Taj koji je poslao tu poruku, poslao je i specijalnog emisara,  koji me je posetio drugog ili trećeg jutra u ambasadi i komunicirao sa mnom crtajući na papiru. Rekao mi je i ko je i šta je, bio je čak i ministar unutrašnjih poslova u jednim momentu i šef respektabilne parlamentarne stranke. Bio je u kontaktu sa Pjerom Galoom, koji je naš veliki prijatelj. Tako da mogu reći da sam imao neko hlađenje nakon informacija koje sam dobijao sa strane.

Kako su se stvari dalje razvijale?

Za mene je značajan bio 19. novembar. Jedna belgijska stranka je zahtevala vanredno zasedanje parlamenta i razmatranje špijunske afere koja se desila u NATO. Tražili su da izveštaj podnesu ministar odbrane i ministar unutrašnjih poslova. To je jedna poznata žena, Lizing, veliki Srbomrzac, koja je tok tog zasedanja držala pod velikom tenzijom. Do te mere da ih je vređala. Bilo je raznih učesnika u debati, sa različitim intenzitetom, ali je zaključak bio da ne mogu da me proteraju, jer nisam povredio suverenitet Belgije. Nisam bio akreditovan u Belgiji. Evropska unija nema mehanizam za proterivanje, a kod pokušaja da preko NATO nađu kopču da me proteraju, jer je Belgija posredno podredila svoj suverenite NATO, pravnici su bili labilni u tumačenju i na kraju je zaključak bio ne preduzimati ništa dok Francuzi ne završe istragu, da vide koji je to obim, šta se ustvari desilo i tako dalje.

Naravno, Francuska je 10 meseci držala Binela u istražnom zatvoru. Ja nisam u Briselu dočekao kraj te istrage. On je loše prošao kroz istražni zatvor. Maltretiran je bio. Lečio se dugo nakon toga.

Kad je i nakon tog 19. novembra prošlo prilično vremena, krenule su sugestije sa strane da bi bilo pametno da ja ipak napustim Belgiju. Ključni razlog zbog kog je i odlučeno da što pre odem iz Brisela je što mi je 15. januara naredne godine isticao diplomatski imunitet. Obavestio sam Beograd i dobio sam nalog da se evakuišem. Bilo je pokušaja na razne načine, na kraju sam se vratio redovnom avionskom linijom Brisel-Skoplje-Beograd, 19. decembra.

Sleteli smo u Skoplje, koje je moje prvo mesto službovanja nakon Vojne akademije. Bilo je već kasno veče. Aerodrom je bio pun američkih vojnika i oficira. Oni su se već pripremali tamo, iako se u tom trenutku od agresije odustalo. Čekali su novi datum. Taj trenutak je za mene bio neprijatan. Znali su kojim sam letom otišao i mislio sam opet sam u stranoj državi i opet sam u nečijim šakama. Posebno kad su u jednom trenutku rekli da avion ponovo kasni, pa da ne može u Beograd da sleti zbog magle, opet sam u tome tražio neko značenje. Međutim stvarno je bila magla, avion je u ponoć poleteo do Niša i odatle sam autobusom došao do Beograda.

Nepunih mesec dana nakon Vašeg povratka u Beograd dogodio se famozni slučaj Račak, koji je praktično iskorišćen kao povod za agresiju NATO 24. marta 1999. godine. Jedna od ključnih figura vezanih za zbivanja u Račku bio je šef Kosovske verifikacione misije OEBS Vilijam Voker. Da li je bezbednosnim organima bilo poznato ko je on zapravo?

Ništa nije bilo nepoznato, on je inače čovek koji je odgovoran za rušenje sistema i zločine u Latinskoj Americi. To je obaveštajac, čovek kome je to bila profesija. Znači zločinac, ništa drugo.

Račak jeste bio iznenađenje u smislu podmetanja, međutim, mi smo znali, evo ovde piše 7.8.1998. godine, Merkale-Račak. To je datum, kada sam dostavio u Beograd informaciju iz NATO, da će se scenario za aktiviranje agresije biti po modelu "Merkale" u Sarajevu. I evo pročitaću nekoliko rečenica objašnjenja-teza, mada postoji i šira informacija, kako su izgledale Markale i da će se po tom scenariju pronaći trenutak kada će se iscenirati događaj na teritoriji Kosova i Metohije, koji bi bio dovoljan argument da se krene u agresiju:

Eksperiment izveden na američkom poligonu, govorim o Markalama, korišćenjem maketa, ambijent na pijaci kao u Sarajevu, sticajem okolnosti tu pijacu znam, jer sam više od tri godine živeo u Sarajevu i snabdevao se sa te pijace Markale. Mesto na kome je izvedena priprema za Markale je Aleksandrija blizu Vašingtona. Pripreme su izvele Sjedinjene Američke Države. Učestvovali su Muslimani, uz asistenciju muslimanskog vrha. CIA je bila nosilac psihološko-medijske operacije. Doneta je odluka da se pripremi slična operacija za Kosovo i Metohiju. Povod za agresiju da bude kao što je bio za Republiku Srpsku, a to je izazivanje humanitarne katastrofe.

Istovremeno su izračunali i moguće efekti. Ova informacija je bila u Unproforu u Bosni, a po njoj je rađen i model za Račak. Tako da je to bilo projektovano i to se i dogodilo. Naravno, to je famozni Voker obavio na način kako je obavio, presvlačenjem boraca u civilna odela i dovlačenjem na tu poziciju. Napravljena je inscenacija međunarodnog nivoa i uz sve medijske spektakle, da bi se to iskoristilo kao povod.

Događaje o kojima ste govorili pominje u svojim memoarima i glavnokomandujući NATO u vreme agresije general Vesli Klark. Da li je Klark na neki način priznao da je NATO izgubio obaveštajni rat?

On se u nekoliko slučajeva vraća u smislu objašnjenja i interpretacije događaja iz same agresije, a ključno je, što je priznao i u emisiji na BBC da je Jugoslavija imala obaveštajnu službu koja je među 10 najboljih u svetu. To je prvo priznao, drugo, priznao je njihovu nesposobnost da prate obaveštajni faktor instaliran u Briselu, koji je bio penetriran u strukture NATO. U ovom slučaju sam to bio ja. Takođe smatra da su veliki propusti koje je NATO napravio zbog čega je došlo do odlaganja agresije.

Oni su celih mesec dana, nakon početka agresije, još uvek imali problem sa oticanjem informacija i na kraju su doneli odluku da izmeste odlučivanje iz Brisela u London. Odluke su praktično donosili Klark, Solana i britanski premijer. Takođe je bitno da su oni za početak i kraj agresije označili 25 ciljeva da bi ubedili članice NATO da će sve trajati ukupno 96 sati. Da će to biti jedan blickrig spektakl, do tada nepoznat i da će to biti promocija NATO pred proslavu 50-godišnjice formiranja u drugoj polovini aprila 1999. godine. Napravljen je ohrabrujući scenario i na taj način su uspeli da privole članice NATO da pristanu da učestvuju u agresiji.

Za svaki novi cilj, bio je poteban konsenzus članica NATO. Mislili su da će sa 15 ciljeva, kad poruše PVO sistem, raketni sistem, ključne odbrambene pozicije, omogućiti jedan do dva dana Miloševiću da pristane na kapitulaciju i da uđu kopnene snage u različitim varijantama. Jedna je da uđu kao međunarodne snage samo na Kosovo, druga da zauzmu deo Srbije, a treća okupacija sa velikim kontingentom.

Naravno računali su na blažu varijantu, međutim pošto se to nije dogodilo, a na na širem spisku su imali između 600 i 900 ciljeva, prešli su sa prve i druge faze ciljeva, na treću fazu i četvrtu fazu, takozvane apokalipse. Tada se išlo na rušenje energetskog sistema, puteva, komunikacija, mostova, škola pod izgovorom kolateralne štete itd.

Klark je mislio da mu je to karta za predsedničke izbore. Dok je razmišljao o tome tokom jedne radne posete Japanu, saopšteno mu je da je smenjen sa funkcije glavnogomandujućeg NATO. I pored toga se kandidovao, ali nije uspeo.

Postoji i knjiga "Pukotine u temelju" koju je objavio bivši savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa general Mekmaster, u kojoj on u nekoliko ključnih rečenica kaže da je Amerika izgubila obaveštajni rat, da je izgubila i vojnički, da je neshvatljivo da je jedna država poput Jugoslavije, koja je tehnički inferiorna, mogla da nadmudri jednu takvu moćnu državu sa sofisticiranom tehnikom, kao što je Amerika, i da je natera da snage ne mogu da se spuste ispod 10.000 metara, da ne mogu da pronađu ciljeve na tim visinama. Da su morale da se vraćaju sa punom teretom ubojnih sredstava i da nad Jadranom i Sredozemnim morem to istovaraju da bi mogli da slete ponovo u baze iz kojih su poleteli.

Agim
10. Januar 2021.
Jadni narod! Najbolji najpametniji i najposteniji narod na svetu a svi vas mrze.
Kopra
10. Januar 2021.
Mi smo tu, čekamo
Asanja
11. Januar 2021.
Znam samo da muslimane mrze mnogo vise od nas...
Duka
11. Januar 2021.
Sve ste u pravu gospodine Agim. 👍😉
Ja
10. Januar 2021.
Kosovo je srbija i srpska pokraina i srpska je drzava !!!!!!!
Sali
11. Januar 2021.
Kosovo nikad nije bilo srpsko i neće biti sljedećih petsto godina
Daki
11. Januar 2021.
Spavaś još
🙉😂😂😂😂😂🇽🇰🇽🇰🇽🇰🇽🇰
11. Januar 2021.
Jeste u Vase sanu😇
Nini
11. Januar 2021.
Kad na kur... nokat naraste onda ce Kosovo biti Srbija
Lecler
11. Januar 2021.
Kosovo bila u sklopu jugoslavije a ne srbije u sklopu yu bila hr,slo,bih ali isto tako su sad drzave
Volkov
11. Januar 2021.
Slava i veliko hvala francusko-srbskom heroju i bratu.