Rakočević: Institucije na Kosovu krše prava novinara, radimo u getu, suština je u lokalnim medijima

Živojin Rakoćević
Izvor: Kosovo Online

Novoizabrani predsednik Udruženja novinara Srbije Živojin Rakočević u intervjuu za Kosovo onlajn poručio je da srpski novinari na Kosovu rade u getoiziranim uslovima, istakao je važnost suštinskog dijaloga među novinarima u UNS i najavio izgradnju Novinarskog doma u Gračanici.

Rakočević je i aktuelni direktor Doma kulture u Gračanici, i odlično poznaje stanje na prostoru Kosova i Metohije.

Pre samo nekoliko dana izabrani ste za novog predsednika Udruženja novinara Srbije. Kakva je vaša vizija daljeg rada UNS?

Iz iskustva i rada na terenu na Kosovu Metohiji, jasno je da UNS mora da nađe svoj treći put i i dođe do suštinskog dijaloga unutar udruženja. Nikada više ne sme da nam se desi da jedni drugima uzimamo reč, kolege karakterišemo najcrnjim imenima i nije nas briga što oni odlaze iz udruženja. Neophodno je da nemamo ideološko-aktivističke obzire prema drugima i prema profesiji, da udruženje radi normalno i da bude dijaloga različitih.

Lokalni mediji su suština medija u Srbiji. Oni su zbrisani i poniženi pod diktatom menadžera i lokalnih vlasti. Oni moraju da se oslobode, jer ta sloboda dolazi iznutra na lokalu, gde svakog trenutka vidite da li je to korupcija ili je neko oštećen, smete da progovorite i da li neko pored vas sme da progovori. Da izborimo 2 odsto za medije i medijske projekte i na prvom mestu da vidimo da li možemo da primenimo zakone koji postoje.

Što se naše organizacije na Kosovu i Metohiji tiče moram da kažem da ćemo u narednom periodu graditi novinarski dom u Gračanici. Imamo zemlju koja pripada UNS i na tom placu ćemo graditi Novinarski dom, za sve kolege koji ovde žive i koji ovde dolaze. Na prvom mestu je to zasluga čoveka koji se izborio za to, predsednika kosovske podružnice UNS Budimira Ničića. Društvo novinara na Kosovu i Metohiji je jedna od najzdravijih zajednica koju imamo. Tu zdravu medijsku zajednicu u kojoj vlada dijalog različitih treba podržati jednim Novinarskim domom u kom će naše kolege koje dolaze moći da prespavaju, rade i da iz ovog gračaničkog geta izlaze i traže prostore svoje slobode, profesije i etike.

Kako ocenjujete položaj srpskih novinara na Kosovu?

Novinari na Kosovu i Metohiji rade u getu i svaki izlazak iz geta je opasnost. Svi problemi koji mogu da pritisnu ličnost, pojedinca, profesiju i njegov život dešavaju se novinarima na Kosovu i Metohiji. Zahvaljujući tim pritiscima i poslu koji obavljaju 20 godina, postali su najzdraviji deo društva Srba na Kosovu i Metohiji. To je najšira grupacija ljudi koji slobodno misle i to je najbolja, najobrazovanija i najvidljivija zajednica na Kosovu i Metohiji. To su sjajni svedoci problema, profesionalci koji u svom lokalu su sposobni da se izbore za odsustvom slobode, korupcijom sa problemom da svi znamo sve.

Oni su ljudi koji su u proteklih 20 godina posvedočili da naše najvažnije duhovne, kulturne i životne tačke treba braniti istinom. Novinari na Kosovu i Metohiji su ljudi koji su na neki način uspeli da zadrže seobe, 17. marta spreče iseljavanje čitavih naselja. Oni su svojom istinom, uključivanjem u problem i ulaskom u sami rat i sukob uspeli da stabilizuju ljude i čitava sela.

Novinari na Kosovu kojima albanski jezik nije maternji često se suočavaju sa problemom prevoda dokumenata zvaničnih institucija. Da li institucije na Kosovu poštuju zakone o upotrebi jezika?

Institucije na Kosovu i Metohiji sistematski krše prava novinara i tu nije stvar samo jezika, tu je stvar raznih drugih barijera. Na prvom mestu problem je u drugom, dakle mi smo doživljeni kao drugi. Možda je i dobro da smo i neku ruku doživljeni kao drugi, ali iz slobode upotrebe maternjeg jezika proizilazi i ta nemogućnost da na svom jeziku ne dobijete prevod i da vam se neko obrati. To je zakonska obaveza institucija i čitav spektar problema od ignorisanja, jezika, neprimećivanja i do toga da vi ne zaslužujete da budete tu. Iako mi tu postojimo i kao medijska zajednica smo vrlo glasni i bučni, mnogi od političara apsolutno ne primećuju da postojimo. To neprimećivanje je jedna filozofija, jedna teorija, naročito ove nove generacije političara koji dolaze i koji su nam možda generacijski bliski, ali su nam u svakom drugom smislu daleki.

Već dve decenije se poteže pitanje nestalih i ubijenih novinara na Kosovu. Da li očekujete da to pitanje može da bude rešeno u skorijoj budućnosti?

Rešavanje pitanja ubijenih i nestalih novinara je nešto što prati naš život 20 godina. Mi smo životno i profesionalno istinski fokusirani da to rešavamo. Neki od nas su peške kroz neke gudure oko Orahovca tražili tragove, da nađemo automobil u kom su poslednji put viđeni Đuro Slavuj i Ranko Perenić. Od tog detalja koji nije bio do sada poznat pa do vrha institucija, kosovskih, međunarodnih i beogradskih, mi insistiramo neprestano da je to ključ naše slobode. Naših 17 kolega je ubijeno, oteto i nestalo. Sjajan posao je uradila novinarka Jelena Petković, koja je istražila svaku pojedinačnu sudbinu i uputila nas u kom pravcu treba da idemo. Nadam da će ona još raditi na tome.

To su teške i strašne sudbine sa kojima mi jednostavno živimo. Teško je prihvatiti činjenicu da čovek može nestati, da nema obeležje i da njegova porodica i svi očekujemo posle toliko vremena da će se negde pojaviti. Iz porodičnog iskustva znam da smo čekali 70 godina neke ljude i nismo ih ni dočekali.

Udruženje novinara Srbije po prvi put ima predsednika koji ne živi i ne radi u Beogradu, kakvu to kvalitativnu promenu može da donese?

Po prvi put je jedna grupa marginalnih, sjajnih, dobro organizovanih ljudi, zajedno sa onima koje viđamo po televizijama, napravila neku vrstu duhovnog saveza i dogovora i uspela da kaže mi postojimo, i to je suština. Suština je da civilizaciju i svaki napredak guraju napred marginalni ljudi i njihov čudesni rad kao i potreba da se razvijaju. Zato je i ovaj predsednik verovatno došao iz provincije i sa margine.

Ja sam ponosan na tu marginu koja gura napred taj deo naše profesije, zna svoj posao, slobodna je u svim segmentima svog života, i ima otklon od upravljača i menadžera i onih koji im govore kako treba. Ima taj čudesni osećaj da negde u nekoj potpunoj provinciji i palanci rade sjajni, veliki i normalni ljudi, daleko od prestonice, što ne znači da prestonica nema svoje sjajne velike ljude, ali i oni su u nekoj vrsti lokala. Današnji svet je getoiziran i nasuprot svojoj velikoj globalnoj otvorenosti i savršenoj medijskoj komunikaciji isto tako jedan geto, kao što je naš garačanički geto. Čudesan je spoj geta i globalizacije koji je danas, naročito u doba korone, pokazao svoje pravo, ponekad dobro, a ponekad strašno lice.

 

Budimir
04. Jun 2021.
Proslava uz trubače u hotelu, a zatim i veliko slavlje u Gračanici. "Meni ništa više, ni lepo, ni ružno, ne može da se desi."
Marija Mišić
05. Jun 2021.
Neverovatno je da se konačno ta beogradizivana, uobražena, grupa novinara konačno prizemljila i to je učinio divni, rečiti Živojin. Sa srećom Vam bilo! I nama sa Vama.