Ristić: Srpsko kulturno nasleđe na Kosovu je identitetsko i zato je važno njegovo očuvanje

Dejan Ristić
Izvor: Kosovo Online

Srpsko kulturno nasleđe na Kosovu je ugroženo i to u dužem vremenskom periodu. Kulminaciju njegovog ugrožavanja svedočimo, primećujemo, evidentiramo i pokušavamo da mu se suprostavimo od 1999, istakao je u intervjuu za Kosovo Onlajn istoričar Dejan Ristić, jedan je od vodećih stručnjaka u oblasti integralne zaštite i upravljanja kulturnim nasleđem.

"Ugrožavanju srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu se možemo suprostaviti na više načina, pre svega kroz mere državne politike, potom kroz rad u oblasti nauke i struke i konačno boljim poznavanjem onoga što predstavlja naše kulturno nasleđe pre svega na Kosovu i Metohiji. Zašto je to važno? Zato što naše kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji jeste istovremeno i identitesko nasleđe. Dakle, to nisu obične bogomolje, to su srpske pravoslavne crkve i manastiri“, napominje Ristić na početku razgovora za Kosovo Onlajn. 

Sakralni kulturno-istorijski spomenici, manastiri i crkve, su bile meta ekstremista tokom sukoba 1999. i u martovskom pogromu. Sada se sa rušenja prelazi na suptilnije načine, poput prisvajanja. Na primer, pokušaj da se manastir Visoki Dečani prikaže kao zadužbina albanske srednjevekovne velikaške porodice ili pokušaj prenamene, srpske pavoslavne katedralne crkve na Novom Brdu u rimokatoličku kroz izvođenje mera zaštite. Da li postoji način da se to zaustavi?

Možemo da uradimo dosta toga iako nam manevarski prostor nije odgovarajući i situacija nije ni malo ružičasta. Ali, ne treba da se predamo. Čini mi se da upravo ti izazovi sa kojima se suočavamo na Kosovu i Metohiji u oblasti zaštite i prezentacije našeg kulturnog identitetskog nasleđa daju nam pravo i obavezu da budemo mnogo aktivniji i odgovorniji, nego što jesmo kao društvo i kao pojedinci.

Pre svega dobro poznavati kulturno i identitetsko nasleđe, i to ne stereotipno i površno, već ga suštinski dobro poznavati. Angažovati maksimalno naše stručnjake i naše ustanove kulture u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, a mi ne znamo da raspolažemo vrhunskim stručnjacima i nekim od najboljih ustanova kulture u oblasti zaštite kulturnog nasleđa u ovom delu Evrope. Imamo izuzetne kapacitete, koje u nedovoljnoj meri koristimo, već čitav niz decenija, još od sredine 20. veka, posebno od osamdesetih godina. Dakle, dati podstrek struci i nauci.

Koristiti one mehanizme državne politike koje u poslednjim godinama koristimo, a to je međunarodno-pravna zaštita našeg kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, pre svega kroz intenziviranje našeg prisustva i aktivnosti Srbije u okviru Uneska. Čini mi se da možemo da budemo mnogo aktivniji i prisutniji u Unesku nego što jesmo u prethodnim godinama i decenijama i ne samo da možemo, već i da treba to da budemo. 

Šta su prioriteti kulturne politike u oblasti zaštite materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa na Kosovu?

Sprečavanje njihovog uništenja, pravna zaštita, upravljanje kulturnim nasleđem, izvođenje mera zaštite „in situ“. Potrebno je da dodjemo do tog nivoa svesti kao društvo i kao pojedinci da razmišljamo i planiramo strateški, da posmatramo sveobuhvatno, da ne reagujemo incidentno, pasivno, da naše reagovanje ne bude reakcija na nečije prethodno reagovanje pa mi pokušavamo da saniramo štetu. Hajde da pokušamo da do štete ne dođe, da delujemo proaktivno, da budemo odgovorni i da konačno imamo poverenje u svoje stručnjake i svoje institucije.

Među kulturno-istorijskim spomenicima ističu se manastiri i crkve Eparhije raško-prizrenske, viševekovna istorija svedoči periode njihovog uspona, zapuštenosti, zamiranja ili potpune devastacije. Uprkos okolnostima neke od njih obnavljaju i doživljavaju pravi procvat?

Takvih primera ima na Kosovu i Metohiji, zaista, i ne malo. Ne samo kada su u pitanju veliki manastiri poput Visokih Dečana, Gračanice, Pećke Patrijaršije, već i nekih manjih svetinja, uslovno rečeno manjih, poput  Draganca ili nekih drugih manastira koji obitavaju i postoje u vrlo nenaklonjenom okruženju i koji su predmet relativno čestih nasrtaja u različitim aspektima. No, u tim primerima vidite duhovnu vertikalu, uočavate intelektualnu snagu  i sa druge strane uočavate utemeljenje u identitetu. Znate šta čuvate, šta ste dobili u nasleđe. Zato je to kulturno i identitetsko nasleđe koje moramo neokrnjenim da sačuvamo za budućnost. I ne samo da sačuvamo u onom obliku, formi  i sadržaju u kome nam je dato u nasleđe od predaka, već da ga i mi dodatno obogatimo nečim što je svedočanstvo našeg vremena i našeg bivstvovanja.

Koja je vaša poruka za očuvanje kulturne baštine na Kosovu?

Čime ćemo mi obogatiti sopstveno kulturno nasleđe? Da li će nas istorija pamtiti i po čemu će nas pamtiti? Da li će nas pamtiti po tome što smo se stihijski ponašali, što nismo prepoznavali znake vremena, što se nismo dobro postavili i dobro utemeljili u sopstvenom identitetu? Da li će nas pamtiti po tome što smo lutali u tom identitetskom i kulturološkom smislu ili će nas pamtiti kao samosvesne, zrele, odgovorne pripadnike jednog starog evropskog naroda koji je uprkos svim ovim teškim izazovima, a ovo nisu najteži izazovi u našoj nacionalnoj istoriji, bilo je i gorih perioda, na žalost, i verovatno će biti i u budućnosti teških perioda, da li ćemo mi biti pripadnici tog naroda koji će na dostojanstven, odgovoran način sa urođenom plemenitošću, naći odgovore na sve te izazove.