Tanasković: U Unesko je presudan upliv političkih interesa

Darko Tanasković
Izvor: youtube printscreen

Ni 41. Generalna konferencija Uneska, povodom obeležavanja 75- godišnjice Ogranizacije za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija (Unesko) nije prošla bez aktuelizovanja teme prijema Kosova u ovu organizaciju.

Ima li Srbija razloga za strah u očekivanju nove ofanzive Prištine na Unesko, da li je moguća depolitizacija ove organizacije i može li se Srbija pritiskati zbog Kosova i Metohije i Republike Srpske kao devedesetih, za „Jedinstvo” je govorio filolog, orijentalista, prevodilac, bivši ambasador Srbije pri Unesku prof. dr Darko Tanasković.

Ministarka spoljnih poslova Albanije Olte Džačke u svom izlaganju na Generalnoj konferenciji Uneska u Parizu založila se za prijem Kosova u Unesko. Ima li Srbija razloge za strah povodom novog aktuelizovanja ove teme?

Izlaganje ministarke inostranih poslova Albanije nije predstavljalo nikakvo iznenađenje i bilo je na poznatim linijama zalaganja za prijem „Kosova” u Unesko. Olte Džačka, koja je izrazita predstavnica tzv. „novog vetra” u spoljnoj politici Albanije, američke škole, svoju argumentaciju u prilog prijemu „Kosova” formulisala je u duhu navodno principijelnog stava da bi uključivanje ove para države u rad agencije UN za obrazovanje, nauku i kulturu moglo doprineti delotvornijem ukupnom angažovanju u zaštiti i očuvanju kulturne baštine na KiM, u pogledu čega se UNESKO jasno deklarisao i obavezao. Po Džački, Albanci, Srbi i ostali treba zajedno da rade na realizovanju ciljeva koji se najuspešnije mogu dostići kroz sadejstvo nacionalnih i internacionalnih napora, pri čemu bi za nju „nacionalni” očito bili oni koji se vezuju za „državu Kosovo”, odnosno za nadetnički „kosovski/kosovarski politički narod”. Srbija ne treba posebno da strahuje zbog ovog konfekcijskog obraćanja koje nije izazvalo veće zanimanje na Konferenciji, ali mora biti svesna da će ceo albanski državno-nacionalni korpus, zajedno sa svojim pokroviteljima u inostranstvu, tokom nastupajućeg perioda svim raspoloživim sredstvima i načinima raditi na pripremanju terena za ponovno podnošenje zahteva za prijem „Kosova” u Unesko, verovatno za dve godine.

Besiana Kadare, bivša ambasadorka Albanije pri Unesku i žestoki lobista za prijem Prištine u Unesko, vraća se na staru poziciju. U kojoj meri njeni lični kontakti mogu pokrenuti ofanzivu u korist Prištine?

Lični kontakti su u diplomatiji na operativnom nivou svakako veoma važni. Nema sumnje da je imenovanje Besiane Kadare, kao odlično obrazovane, komunikativne i sposobne diplomatkinje, pogotovo posle njenih njujorških iskustava, pokazatelj da zvanična Tirana pridaje veliki značaj svom predstavljanju u Unesku. Uostalom, i prethodnik ćerke Ismaila Kadarea na mestu albanskog stalnog predstavnika pri Unesku bio je vrhunski profesionalac. Pošto je logično pretpostaviti da će, kao i 2015. godine, podnosilac ponovljenog predloga za prijem „Kosova” u Unesko, kad do njega dođe, biti Albanija, uloga Besiane Kadare biće prvorazredna, ali i veoma zahtevna i nimalo laka, jer je u Unesku sadašnje raspoloženje za otvaranje vrata „Kosovu” pretežno nepovoljno. Nova stalna predstavnica Albanije će, zajedno sa svim saradnicima i saveznicima u međunarodnoj zajednici, svakako planski i sistematski raditi na tome da se ovakvo stanje izmeni.

Kako ocenjujete držanje Srbije tokom zasedanja 41. Konferencije Uneska?

Sem onoga što sam mogao saznati iz medija, nemam bližih saznanja o aktivnostima Srbije na zasedanju Generalne konferencije Uneska. Ono što je svakako pozitivno jeste učešće predsednice Vlade, gospođe Ane Brnabić, koja je na najvišem političkom nivou veoma jasno izložila stavove Beograda u vezi sa zaštitom naše kulturne i duhovne baštine na KiM i stavila naglasak na potrebu depolitizacije rada Uneska, imala više bilateralnih susreta, a i razgovarala sa reizabranom generalnom direktorkom Odre Azule. Generalna direktorka je tokom svog prvog mandata imala naglašeno otvoren i konstruktivan pristup saradnji sa Srbijom, koju je i među prvima posetila, a i sama se dosledno zalaže za depolitizaciju organizacije na čijem je čelu, što je svakako povoljna okolnost.

Može li se isključiti politizacija Organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija (Unesko) ili će se politička koplja ukrštati i u toj međunarodnoj organizaciji?

Bilo bi naivno i nerealno pretpostaviti da se iz rada bilo koje međunarodne organizacije može isključiti politička dimenzija. To važi i za Unesko, iako su domeni nadležnosti ove specijalizovane agencije UN nominalno nepolitički – obrazovanje, nauka i kultura. Sve je na neki način prožeto politikom, a u jednom trenutku je procenjivano da se gotovo 70 posto debata vodi i odluka radnih i stručnih organa i tela Uneska donosi uz presudan upliv političkih interesa država članica, iako se one u velikoj većini deklarativno zalažu za depolitizaciju organizacije. Tako je bilo i tako će i dalje biti, s tim što je dosledno zalaganje sadašnje generalne direktorke svakako doprinelo da se intenzitet politizacije donekle smanji. Kad je o temi „Kosova” reč, ona je u toj meri par excellence politička da nije lako „proturiti” je kao kulturnu, bez obzira na argumentaciju od one vrste kakvu je na ovogodišnjem zasedanju iznela Olte Džačka, a što doprinosi afirmisanju stavova Srbije.

Ukoliko bi Briselskim sporazumom Srpska pravoslavna crkva dobila specijalan status na Kosovu i Metohiji, da li bi to umanjilo naše strahove za budućnost srpskih svetinja?

Opšte je mišljenje znalaca da je i u neprihvaćenom Ahtisarijevom planu Aneks 5, koji se odnosio da status SPC, njenih svetinja, sakralnih objekata i imovine, bio među najdorađenijim i najuravnoteženijim delovima čitave konstrukcije. U trenutku kad vlasti u Prištini odbijaju da sprovedu najvažnije odredbe Briselskog sporazuma nema smisla hipotetički raspravljati i spekulisati o tome šta bi mogao podrazumevati „specijalni status” SPC na „Kosovu”. Realnost, koja je primordijalna i životno, dalekosežno starija od statusa uspostavljenog nekim eventualnim sporazumom, jeste da je SPC, kao i celokupna srpska zajednica na „Kosovu”, opkoljena morem i izložena plimi neprijateljstva i mržnje, a to će se, bez obzira na sve privide, teško promeniti, što nikako ne znači da ne treba istrajno raditi na obezbeđivanju međunarodnih pravnih garancija za položaj i prava SPC i srpskog naroda na KiM. Naprotiv!

Beograd je iduće godine domaćin Konferencije Uneska o nauci. U kojoj meri je to značajno upravo za očuvanje kulturnog i duhovnog nasleđa Srbije u južnoj pokrajini?

Od suštinskog značaja je činjenica da je Srbija tokom poslednjih godina, zahvaljujući svojoj inicijativnosti i aktivnosti u većam broju oblasti, postala uvažena članica porodice Uneska, s kojom se u svakom trenutku i u svemu ozbiljno računa. Takva percepcija uloge Srbije posredno, ali bitno doprinosi kredibilitetu naših stavova u vezi sa problemom „Kosova”, što ne bi bio slučaj da se nastupanje naše zemlje „monotematski” i opsesivno usredsredi samo na ovo, za nas prioritetno pitanje. U tom svetlu treba posmatrati i domaćinstvo Srbije Konferenciji Uneska o nauci.

Može li se Srbija pritiskati zbog Kosova i Republike Srpske istim metodama kao devedesetih, kada je svet bio unipolaran, i šta je najmudrije sada činiti?

Premda se na sceni ponovo pojavljuju neki diplomatski činovnici, prvenstveno američki, znani nam po zlu iz tih nesrećnih devedesetih godina, nemoguće je ponoviti tadašnji scenario i do kraja upotrebiti metode i sredstva iz vremena kad je Srbija bila jako oslabljena i bez akciono sposobnih saveznika. S obzirom na izmenjenu međunarodnu konjunkturu i odnose snaga, naš manevarski prostor je danas nešto veći, ali to one koji nam ne žele dobro, sem na veću opreznost i taktiziranje, može, usled nervoze i nestrpljenja, navesti i na neodmerene i rizične poteze. Nažalost, u pogledu odbojnosti za ravnopravno uvažavanje prava i legitimne zahteve srpskog naroda, regionalna konstelacija, pogotovo u neposrednom bivšem jugoslovenskom okruženju, nije mnogo povoljnija nego pre tri decenije, ali je pozicija Srbije sada stabilnija i otpornija, a njeni saveznici u međunarodnoj zajednici odlučniji da ne dozvole reprizu jedne sramne predstave koja objektivno više i nije moguća. Na nama je da idemo svojim putem, ako smo ga utvrdili, da pravovremeno predviđamo tok događaja i taktički prilagođavamo ponašanje okolnostima, ne dozvoljavajući pri tome da nam te okolnosti i strani faktori diktiraju strategijska opredeljenja. Lakše reći, nego činiti!