Trifković: Vidovdan i kosovski zavet izbor Srba da budu na strani dobra, odstupanja ne sme biti

Srđa Trifković
Izvor: Kosovo Online

Profesor dr Srđa Trifković, istoričar i publicista, povodom Vidovdana za Kosovo Onlajn je govorio o značaju mita o Kosovskom boju i zavetu i šta on danas predstavlja za Srbe u kontekstu nerešenog problema u odnosima Beograda i Prištine.

Gledajući istorijski, sa čisto taktičkog gledišta, Trifković ističe da je Kosovska bitka bila nerešena partija, ali sa stanovišta dugoročnih strateteških planova Turske na Balkanu, ona jeste, po njemu, bila srpski poraz jer Turcima nije bio problem da obnove svoje snage i da se ponovo vrate u punom kapacitetu.  

Međutim, Trifković objašnjava da u dubljem ontološkom smislu, izbor carstva nebeskog odražava duboki etos, koji je sačuvan u obezglavljenom srpskom narodu. Bez velikaša, plemstva, vitezova, to je bio jedan oblik identifikacije sa životno značajnim opredeljenjem koje mu je pomoglo da sačuva identitet i veru kroz duge vekove.

"Kosovski zavet je manje prisutan u naše vreme iz prostog razloga što komunistima i njihovim građanskim naslednicima nije srcu drago da neguju taj epski zavet, koji u postmoderna vremena teško da bi se mogao uklopiti u priču o evropskom putu Srbije i ovakvoj Evropskoj uniji kao njenom konačnom opredeljenju. Ne zaboravimo, to je institucija koja se zalaže za istopolne brakove, neograničenu imigraciju, negiranje nacionalnih suvereniteta i sve ostale elemente utapanja istorijskog sećanja, kulture, epa, pa i mita u neku postmodernu kakofoniju u kojoj bi vladarima sveta bilo mnogo lakše da vladaju jer bi imali atomizovani svet, bez nacionalnih zajednica koje neguju sećanje na pretke i na njihov zavet“, objašnjava Trifković.

Čega Srbi treba da se sete, sačuvaju i ostave u nasleđe na Vidovdan?

Prvo i pre svega, izbor kneza Lazara za carstvo nebesko nad carstvom zemaljskim, srpsko opredeljenje da budu na strani dobra i na strani hrišćanske vere, je zavet od koga odstupanja ne može i ne sme biti. Drugo, da čak i poraz može da se pretvori u moralnu pobedu. Na Kosovu je izginuo krem srpskog plemstva, časni knez Lazar je izgubio glavu, ali su zapamćeni kao superiorni nad svojim islamskim protivnicima, žive i u kolektivnom sećanju srpskog naroda i u večnosti. Kao treće i ne najmanje važno, sveta kosovska zemlja natopljena srpskom viteškom krvlju nije i ne sme da bude predmet ma kakve trgovine i ma kakvog odricanja.

Da li se aktuelna situacija kosovskog pitanja može staviti u kontekst da i danas žrtvovanje donosi rešenje?

Nema istorijskog presedana da se jedna suverena država voljno odricala, ma kog komada svoje teritorije. Čehoslovačka je u jesen 1938. godine bila prinuđena da se odrekne Sudetske oblasti jer su u Minhenu pod Hitlerovim pritiskom Britanci i Francuzi prihvatili njeno komadanje, ali to im se ljuto osvetilo, jer je samo povećalo nemačke apetite. Na isti način, kada bi, ne daj Bože, Vlada Srbije potpisala da prihvata neminovnost secesije Kosova i Metohije i priznala južnu srpsku pokrajinu kao nezavisnu državu, sa sigurnošću možemo predvideti, sledeću etapu albanskih zahteva, a to je Toplica i sve do Niša i dobar deo Raške oblasti. Oni o tome već otvoreno govore, da je 1878. na Berlinskom kongresu predajom tih krajeva Srbiji, bila prinuđena albanska navodna većina, da odlazi sa svojih imanja i da bi se time samo ispravila istorijska nepravda.

To što bi Srbija podnela žrtvu predstavljalo bi nemoralan čin odricanja od sopstvenog identiteta, odricanje od sopstvene očevine i dedovine, a ne bi urodilo nikakvim plodom. Dugoročnog mira sa Albancima ne bi bilo, naprotiv, oni bi sa još većom dozom prezira gledali na Srbe kao na narod koji je spreman na dalje čerupanje.

Vidovdan je datum koji je u srpskoj nacionalnoj istoriji obeležen mnogim događajima, istorijska koincidencija ili nužno srpski poraz?

Najupečatljiviji Vidovdan koji je imao globalne posledice je Sarajevski atentat Gavrila Principa 1914. godine na Franca Ferdinanda. Nezavisno od motiva koji su rukovodili zaverenike, sa stanovišta istorijske nauke, to je bio veliki srpski promašaj. Najveći jastreb u Beču stalno je huškao na rat protiv Srba i Srbije, načelnik generalštaba, general Konrad fon Hecendorf , koji je u 26 navrata tokom prvog i drugog balkanskog rata podnosio caru memorandume predlažući preventivni rat protiv Srbije. Njegova agresivnost je bila kočena od strane Franca Ferdinanda. Nije on nužno bio neki miroljubivi golub, ali je bio svestan opasnosti, ulaska dvojne monarhija u neki veliki rat, i stajanja Rusije na stranu Srbije u slučaju austrougarskog napada. Njegovim ubistvom pružen je blanko ček austrijskim jastrebovima da imaju izgovor za rat protiv Srbije i uklonjen je čovek koji je svojim autoritetom i uticajem sprečavao agresivne namere.

Vidovdanski ustav je odraz jedne srpske iluzije da je moguće prenebregnuti razlike između već formiranih naroda, a ovde pre svega govorim o Srbima i Hrvatima. Koncept unitarne države oličen u Vidovdanskom ustavu je od početka bio skroz promašen projekat, jer su njime Srbi zapravo stvorili južnoslovensku državu u kojoj su izgubili osećaj svoje nacionalne koherentnosti i političke objedinjenosti, a ta je država pomogla drugima, Hrvatima pre svega, da konsoliduju sopstveni identitet, jer su Hrvati  bili podeljeni između Hrvatske i Slavonije u Ugarskoj i Dalmacije pod Venecijom. U dvojnoj monarhiji nisu dobili oblik ujedinjavanja koji im je pružen u Jugoslaviji. To je bio eksperiment čije su najveće žrtve bili sami Srbi.

Najmračniji Vidovdan novijih vremena je 2001. godine kada je Slobodan Milošević isporučen Haškom tribunalu. Da li je do sada ijedna država svojevoljno i bez prinude svog nekadašnjeg šefa države predala nekoj stranoj instituciji? Nije. Učiniti to na Vidovdan ukazuje da je postojala svesna namera izvršilaca, da dodatno obezvrede i ukaljaju taj datum i pokušaju da Srbe odvrate od negovanja kontinuiteta mita i sećanja.

Uoči ovog Vidovdana u Vašingtonu je bio zakazan sastanak o nastavku dijaloga Beograda i Prištine. Nakon objavljivanja optužnice protiv Hašima Tačija za ratne zločine odložen je. Kako vi to vidite?  

U Vašingtonu je juče trebalo da se održi sastanak na koji su bili pozvani sa albanske strane Hoti i Tači, a sa srpske predsednik Vučić i onda tri dana pre toga Specijalni sud za zločine OVK objavljuje preliminarne optužnice, koje još nisu formalno usvojene protiv devetorice albanskih prvaka uključujući Tačija i Veseljija. Moj je snažan utisak da je sud time svesno sabotirao vašingtonski skup, da bi dao albanskoj strani izgovor za nedolazak. Taj sud postoji već pet godina i sigurno je moglo da se sačeka, ali ne, oni su svesno požurili da objave te optužnice, jer zapravo Albanci time dobijaju alibi za nedolazak.

Njima ne odgovara da se sada vode razgovori jer su se definitivno u Trampovoj administraciji osetili neki novi tonovi u odnosu na Srbe, kojih ranije nije bilo, i nadaju se da će na novembarskim izborima u Americi pobediti Džo Bajden, koji je jedan dobrano dementni zagriženi antisrbin, i gde bi se pojavili ponovo u aparatu američke vlasti reciklirani kadrovi iz Klintonovih vremena, čiji stavovi po pitanju Kosova i Metohije za Srbe ne bi doneli ništa dobro.

S druge strane, ako ispadne da su se prevarili u računu i Tramp bude ponovo izabran, to će biti velika šansa za srpsku stranu. Tramp nije čovek koji lako zaboravlja takve šamare, ovo da se razumemo za američku stranu predstavlja šamar. On ima jednu dozu osvetoljubivosti i ukoliko bude ponovo izabran mislim da bi se mogla očekivati povoljnija varijanta rešenja nego što bi bila u ovom trenutku na stolu.