Vilson: Sporazum u Beloj kući deo je istorijskog procesa

Dokumente koje su Kosovo i Srbija potpisali u Beloj kući treba posmatrati kao deo šireg istorijskog procesa koji se rešava, ocenjuje u intervjuu za Radio Slobodna Evropa izvršni potpredsednik Atlantskog saveta Dejmon Vilson. On dodaje da bi u nastavku procesa trebalo da postoji zajednička posvećenost Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije za pružanje podrške, ali i ostvarivanje pritiska na dve strane da se postignuti sporazumi primene.

Premijer Kosova Avdulah Hoti i predsednik Srbije Aleksandar Vučić su potpisali dva dokumenta o normalizaciji ekonomskih odnosa između dve zemlje, u prisustvu predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa. Bilo je mnogo govora o finalnom sporazumu između dve zemlje, ali se čini da ovo nije taj dogovor. Kakvo je vaše mišljenje?

Mislim da je to znak dobrog napretka i skoro normalizacija dijaloga između Baograda i Prištine, čak i pored toga što su održani izbori u Srbiji i nakon promene vlasti na Kosovu. Videti nastavak normalizacije, razmene, dijaloga i pregovora koji uključuju vođstvo i Srbije i Prištine je pozitivna stvar.

Ne, ovo nije bio sveobuhvatan sporazum, nikako, ali mislim da je ovo deo većeg procesa koji predstavlja dodatni korak u tome da SAD rade sa dve strane kako bi donele odluke koje su u njihovom zajedničkom interesu. Ovo je usmereno na ekonomsku stranu, ali naravno, to ozavisi i o politici.

Sadržaj dokumenta uglavnom je fokusiran na normalizaciju ekonomskih odnosa, ali mu nedostaje politički sadržaj. Mislite li da ekonomija može pomoći da se postigne finalni politički dogovor između dve zemlje?

Mislim da je sve povezano. Bilo koji tip pregovora i sporazuma u tom kontekstu su fundamentalno politički. Mada je tema, kao i sama pitanja kojima se bavi, ekonomski fokusirana, politička je odluka da se ide napred s tim.

Mislim da je mudra stvar nastojati se fokusirati na to kako uspostaviti normalnije odnose u regionu, stvoriti bolje ekonomske prilike, radna mesta i rast i tako smanjiti pritisak na svakodnevni život putovanjem, obrazovanjem i razmenom.

Što više ljudi u regionu vidi ekonomske dobrobiti koje su proizašle iz političke normalizacije, smatram da će to voditi ka kreiranju pogodne sredine za donošenje većih političkih odluka.

Kako komentarišete činjenicu da će Kosovo prestati podnositi zahteve za članstvo u međunarodnim organizacijama na godinu dana?

Mislim da je ovaj, ako hoćete, korak unazad od diplomatskih i političkih manevara značajan i daje svim stranama vremenski okvir od godinu dana da se zaista fokusiraju na postizanje međusobnih dogovora, umesto da se takmiče jedni s drugima.

Očigledno, obe strane su pokušavale da dobiju i insistiraju na svom interesu i na taj način je došlo do povlačenja poluge u pregovorima, ali ovi koraci, bilo da su kampanja za priznavanje ili ono što je Kosovo radilo i što ima smisla, a to je pristupanje što više međunarodnih organizacija, je izgleda odvuklo pažnju Beograda i Prištine od nerešenih stvari među njima. Za godinu dana možemo stvoriti neki kišobran pod kojim dve strane mogu izgraditi samopouzdanje.

Mislim da to treba da bude namerno i da ovo vreme treba iskoristiti kako bi se postigli veći progres i više sporazuma između Beograda i Prištine, jer na kraju, želite videti Kosovo ne samo kako postiže napredak u mirovnom smislu već da kroz priznanje napora u kontekstu sporazuma sa Srbijom, sve ono što Kosovo želi da postigne uključujući i članstvo u međunarodnim organizacijama bude mnogo lakše i zato se na to treba fokusirati.

Mislite li da će ovaj sporazum biti u potpunosti implementiran? Mnogo je sporazuma koje su postigle ove dve zemlje u Briselu, uključujući i onaj o diplomama, što je deo i ovog sporazuma Bijele kuće. Međutim, oni se ne implementiraju ni kad je u pitanju Beograd, a ni Priština. Ko može garantovati implementaciju ovih tačaka?

Mislim da je to veliki problem. U regionu smo viđali prilično često pozitivno političko opredjeljenje, ali ga se, ponekad, podriva ili prosto zanemari. Mislim da je važno da postoje mehanizmi da se omogući implementacija.

Iskreno, to je razlog zbog kog SAD i Evropska unija radeći zajedno postižu mnogo efikasniji način da se omogući podrška, ali istovremeno i pritisak na dve strane da istraju na sporazumu. Nadam se da će obe strane same preuzeti odgovornost da bi ovo išlo napried, ali mislim da će se od SAD i EU kao partnera očekivati da ih drži odgovornima za ono za šta su se obavezali.

Ubrzo nakon dogovora u Beloj kući bila je i reakcija portparolke ruskog ministra spoljnih poslova, a koja se odnosi na fotografiju na kojoj Vučić sedi ispred američkog predsednika i na neki način ga ismejavaju. Onda je usliedila i reakcija srbskih zvaničnika. Kako gledate na ove komentare?

Mislim da je neuobičajen potez Kremlja da minimizira, ponižava. To podvlači, zaista, razvoj geopolitičke tranzicije koja se dešava na Balkanu i koja se odvija tako da Zapadni Balkan nalazi svoje mesto, svoj dom u Evropi. Svoje mesto u slobodnom svetu, ako hoćete, i bilo koji napredak između Beograda i Prištine će ubrzati kako kosovsko, tako i srbijansko mjesto u euroatlantskoj zajednici.

Mislim da ovo što ste videli predstavlja priznanje Kremlja da im je nelagodno što su predsjednik Vučić i Srbija, naročito, otvorili put ka veoma drugačijoj vezi i partnerstvu sa SAD. Bio sam šokiran akcijom Kremlja i mislim da to samo podcrtava koliko se brzo tranzicija u srpsko-ruskim odnosima sada odvija.

Još jedna iznenađujuća stvar iz ovog sporazuma je priznavanje Izraela i otvranje i pomeranje ambasada Kosova i Srbije u Jerusalem. Kako komentarišete ovu tačku?

To je zanimljivo. To je dio neočekivane diplomatije koja je proizašla iz Trampove administracije. Pokazuje da u oblasti Bliskog istoka, gdje je bilo toliko poteškoća, vidjeti kako Izrael može postati partner, priznajući Kosovo, potom premještanje ambasade Srbije, ono što se ovde pokušava pokazati, jeste da se različitosti mogu pomiriti. Ovo je sekundarno pitanje za regiju, ali mi zaista želimo da vidimo Kosovo i Srbiju, kao i samu regiju, kako normaliziraju odnose i imaju konstruktivne odnose sa bilo kim. Mislim da je ovo refleksija prioriteta Trampove administracije u ovom trenutku.

U međuvremenu su dvojica lidera 7. septembra nastavila razgovore u Briselu i otvorila nova pitanja kao što su zajednica srpskih opština i finansijske obaveze. Specijalni izaslanik predsjednika SAD Ričard Grenel je rekao da je poenta koja se može izvući iz sporazuma Bele kuće ta da će o međusobnom priznanju dve zemlje govoriti Evropljani. Da li će dve strane postići dogovor?

To je proces, a ne neko zadato vreme i uveren sam da ćemo videti još sporazuma i na kraju sveobuhvatni dogovor Beograda i Prištine. Uveren sam u to, jer je to interesu obe strane i pokreće ovo. Kosovo ne može doseći svoj potencijal, priznanje i učešće u međunarodnim telima bez ovakvog prodora, a Srbija nema pouzdanog puta prema Evropskoj uniji. Nema puta kojim bi zaista otključala ekonomski potencijal i kreirala radna mesta.

Odgovor na to je sporazum. Mislim da će sporazum pomoći obema ekonomijama, ali i demokratskim institucijama u obema zemljama da se kreću napred, jer je to politički izgovor. Hoće li dogovor postići sutra? Verovatno neće. Ne rešavaju se ova velika pitanja za 24 sata. Ali, mislim da je EU dobro fokusirana da gradi nešto za veliki dogovor.

Mislim da će to najefikasnije ići ako to SAD i EU budu radile zajedno. Mislim da postoji tu neka nesretna diskonekcija u diplomatiji, ali i dinamika u kojoj i EU, ali i Amerikanci žele da se vidi kako pomažu i igraju ulogu i to neko zdravo takmičenje dodaje pokretačko gorivo na momentum koji sada vidimo.