Susret Sija i Trampa još jedan korak ka trilateralnoj ravnoteži moći

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

„U svetu bez ravnoteže snaga ne vlada mir, već neizvesnost; mir nije prirodno stanje, već rezultat napora onih koji ga čuvaju”, upozoravao je Ričard Nikson, precizno opisujući logiku geopolitičkog poretka.

Svet se danas nalazi na prekretnici sloma neodrživog međunarodnog poretka i stvaranja novog multipolarnog sveta, a susret predsednika SAD Donalda Trampa i kineskog lidera Si Đinpinga na marginama APEC samita,  u Južnoj Koreji, biće još jedan korak ka već zacrtanom pravcu kreiranja nove arhitekture moći, u kojoj globalna politika prestaje da funkcioniše po obrascu jedne sile koja određuje pravila.

Umesto toga, na površinu izlazi trilateralna ravnoteža – Rusija i Kina, kao evroazijsko jezgro koje već dve decenije sistematski gradi strateško savezništvo, i Sjedinjene Države, koje se u novi poredak ne vraćaju kao hegemon, već kao akter spreman na dogovor.

APEC okuplja lidere 21 zemlje članice i najviše zvaničnike regiona, sa ciljem da se ojača saradnja, postignu dogovori o prioritetima i „oblikuje budućnost regiona”. Očekivani ishod je saopštenje koje potvrđuje posvećenost odgovornim inovacijama, zelenom rastu i digitalnoj ekonomiji, uz naglašavanje uloge APEC-a u globalnom ekonomskom planiranju.

Međutim, iza vidljive ekonomske agende odvija se nevidljiva geopolitička dramaturgija: susret Si-Tramp otvara vrata novoj bezbednosnoj arhitekturi čiji se temelji više ne zasnivaju na sankcijama i blokovima, već na uravnoteženju sfera interesa. Možda simbolično i minimalno ali svetlost dana baca i ukidanje sankcija Dodiku, Cvijanovićevoj i još za 48 lica. Što može biti putokaz ka svetskom miru kako bi otpočeo skidanje blokada i prema Rusiji a samim tim i prema Srbiji oko ruskih kompanija.

Što bi na neki način se i započelo skidati veo i od konstatacije Jensa Stoltenberga, koji je kao generalni sekretar Natoa, 2018. godine u intervjuu za „Politiku” izjavio da se suočavamo sa „najkompleksnijom i najnepredvidlivijom bezbednosnom situacijom”, uz navođenje Rusije, Bliskog istoka i Severne Koreje kao ključnih bezbednosnih izazova. Naknadna priznanja da su Minski sporazumi poslužili kao priprema Ukrajine za Rat sa Rusijom potvrdila su odsustvo istinske evropske volje za dijalog. Bajdenova administracija je potom dodatno intenzivirala politiku sankcija i vojno-političku podršku Kijevu, uvlačeći SAD u najopasniju konfrontaciju posle Kubanske krize i otvarajući pitanje same održivosti modela koji počiva na ekonomskom kažnjavanju i vojnoj eskalaciji.

Umesto hegemonije, politike licemerja, sankcija, kao i neokolonijalnih mera,  predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin 2024. predstavio je inicijativu stvaranja evroazijske bezbednosne arhitekture, koja se oslanja na princip da o regionalnim problemima prvenstveno odlučuju regionalne sile - „od Murmanska do Nju Delhija, od Lisabona do Pekinga i Džakarte”, istakao je u intervjuu za „Politiku” Aleksej Drobinjin, direktor Departmana za spoljnopolitičko planiranje Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije. Ovaj okvir je otvoren i za članice Natoa i EU, pod uslovom odricanja od konfrontacionih politika, i zamišljen da funkcioniše kroz postojeće formate: ŠOS, BRIKS, ZND, CICA, ASEAN, GCC. On se nadovezuje na doktrinu Si Đinpinga o „zajedničkoj budućnosti čovečanstva”, koja insistira na suverenitetu, teritorijalnoj celovitosti, nenametljivosti, kao i na trgovini i razvoju bez uslovljavanja.

Kina i Rusija su za dve decenije izgradile najdublje strateško partnerstvo moderne epohe: od energetike i logistike, preko naučno-tehnološke saradnje i finansijskih aranžmana izvan dolarskog monopola, do bezbednosnih konsultacija na najvišem nivou. Zajednički imenitelj je jasan: bez hegemonizma i bez ekonomskog kažnjavanja kao metode politike; sa balansiranjem moći i dogovornim rešavanjem konflikata. Ta osovina je danas politička realnost, a ne deklaracija.

Kako zapaža ruski analitičar Sergej Stanković govoreći za „Politiku”, povratak Trampa na čelo SAD ne predstavlja tek promenu administracije, već tektonski zaokret: od doktrine hegemonije ka realpolitičkom priznanju trilateralnog sveta. Susret Putina i Trampa na Aljasci signalizirao je razumevanje da SAD imaju dominantan uticaj u Evropi, dok je Rusija dominantna u evroazijskom prostoru – ne ekskluzivno, već preovlađujuće, sa potrebom da se sukobi interesa rešavaju kroz dogovor. Ta matrica nema mnogo zajedničkog sa evrocentričnim shvatanjem bezbednosti poslednje decenije: Evropa, koja se sve otvorenije vodi ratnom logikom, gubi kapacitet da bude subjekt odlučivanja.

Razgovor Trampa i Sija u Gjonđu predstavlja korak u istom pravcu: SAD nisu u poziciji da diktiraju uslove, ali jesu u poziciji da stabilizuju sopstvenu ulogu u dogovornom poretku. Taj poredak ne zatvara prostor za američke interese - naprotiv, legitimiše ih unutar trilateralnog balansa sa već formiranim kinesko-ruskim jezgrom.

Logičan sledeći korak jeste susret Putina i Trampa, a zatim i trilateralni format Tramp-Putin-Si, kao ključni događaj reorganizacije globalnog poretka. U ovoj konfiguraciji, Evropa se pak pojavljuje kao posmatrač. Vezana za blokovsku logiku i sankcije, a zavisna od spoljnih energetskih i bezbednosnih struktura, Evropa nema autonomno mesto za stolom za kojim se postavljaju pravila novog poretka.

Susret u Gjonđu sasvim sigurno neće ostati običan bilateralni sastanak, već uvod u epohu nove geopolitike, čiji su temelji već dogovoreni. Si i Tramp ulaze u razgovor uz nezaobilazno prisustvo Rusije kao ravnopravnog stuba. Povratak Trampa na čelo SAD označava napuštanje unipolarnog sna i prihvatanje trilateralnog realizma. Jasno je da ne postoji korist koja bi Sija odvojila od strateške linije sa Putinom, građene punih dvadeset godina, niti tog pritiska koji bi Moskvu naterao da se odrekne evroazijske platforme, a vrlo verovatno ni evropskog „geopolitičkog buđenja” koje bi promenilo tok događaja. Dakle, Rusija i SAD su  graditelji Novog svetskog poretka u kome će Kina biti  stub održavanja ravnoteže između Rusije i SAD.