Eskobar i Lajčak u novoj epizodi “Kurti protiv gravitacije”

Nema Aljbin Kurti čime da se pohvali u svom dosadašnjem bavljenju premijerskim poslom, ali za jednu stvar mora da mu se oda priznanje, uporno i vrlo uverljivo se ponaša kao da zna šta radi. 

Dok sve češće pokazuje neposlušnost Blinkenu, Borelju ili ambasadorima Kvinte, koji njegovu "republiku" čuvaju u saksiji i “zalivaju” je brižljivo više od 20 godina, kao i kad besomučno ponavlja mantru da je Kosovo nezavisna i suverena država, Kurti ostavlja utisak čoveka koji potpuno veruje svojim rečima. 

Da li je autohipnoza u njegovom slučaju zaista toliko jaka ili se radi o vešto pripremljenoj taktici pod spoljnim instrukcijama? Videćemo da li će na ovu temu nešto novo doneti sutrašnja poseta Prištini specijalnog diplomatskog dvojca Eskobar-Lajčak. Po dosadašnjim iskustvima iz sličnih dolazaka “na noge” Kurtiju, scenario može da se nasluti.

Predstavnici Vašingtona i Brisela izdeklamovaće već izrečene teze o - neophodnosti nastavka dijaloga, potrebi za dogovorom o “međusobnom priznanju” i poštovanju do sada postignutih sporazuma, uz napomenu o podršci Kosovu u daljem razvoju, borbi protiv kriminala i evroatlantskim integracijama. I da, provući će se negde i famozna rečenica o očekivanjima da se sprovede sudska odluka o vraćanju 24 hektara manastirske zemlje Visokim Dečanima. Nekoliko fotografija, po koji usiljen osmeh i to je to.

Vreme “medenog meseca” kosovskih Albanaca i njihovih đuvegija sa zapadne strane neumitno prolazi. Magija je nestala, ali mlada je odavno razdevičena i valja joj nekako ispuniti obećano, da zadrži miraz i spasi obraz. I u toj poziciji današnje Prištine može da se traži i neko objašnjenje za nerazumno tvrd stav Aljbina Kurtija, koji će on, bez sumnje, da nastavi po svim frontovima prema Srbima i Beogradu. 

Naučnici do sada nisu otrkili tehnologiju koja može da neutralište silu gravitacije, ali Kurti za to ne haje. Kažu da je najbolji način da se suprotstavite ovom prirodnom zakonu, da se ukrcate na avion koji se kreće putanjom parabole i tako se otisnete od Zemlje. To izaziva jak osećaj mučnine, ali dozvoljava putnicima da plutaju u bestežinskom stanju neko vreme dok je avion u slobodnom padu. Kurti vozi jedan takav avion i dodaje gas.

Dakle, Kurti će sve stavove i predloge Eskobara i Lajčaka, i ovog puta s pažnjom, da uzme na levo uvo, a onda će, normalno, na desno da mu izađe sve ono što mu se ne sviđa. Zatim će da im zahvali na podršci, uz obećanje da će učiniti sve što je u njegovoj moći, ali u skladu sa Ustavom. Jer, Ustav se na Kosovu poštuje. Doduše osim kad štiti prava Srba i Srpske pravoslavne crkve, ali ko onda može da kaže kako Priština nije spremna na fleksibilnost.

Eskobar i Lajčak će posle Prištine za Beograd. Turneja je u pitanju. I mi smo ovde postali neki Zapad. Doduše balkanski. Otuda valjda i tolika pažnja Zapadnih misionara. Ali, kao što dva minusa daju plus, tako se i dva Zapada u ovoj našoj jednačini, izgleda, međusobno poništavaju. 

Kako drugačije objasniti dosadašnje rezultate ambasadorskog delovanja na primerima Kosova i Crne Gore, kao dva ovde najveća mezimca Vašingtona i Brisela. 

Crna Gora je danas država za koju su na Gugl pretragama ključne reči - banana, kokain, klanovi, mafija, korupcija. Slično je i sa Kosovom, samo je za Kosovo umesto južnog voća bolja odrednica šampita. Ostalo se svodi na isto. Suma sumarum, neslavan je proizvod višegodišnjeg upornog angažmana karijernih zapadnih diplomata, koji u Podgorici i Prištini stoluju kao nekad age po udaljenim krajevima Otomanskog carstva. 

S druge strane, jasno je da će pritisci na Srbiju i Aleksandra Vučića da rastu, za to ne treba imati dileme. I po pitanju Republike Srpske, i po pitanju Kosova, kao i po pitanju Rusije i Kine. Ali, isto tako ne treba imati dileme ni u vezi sa tim da Srbija nema drugu opciju osim da se brani, da zbije redove i ne dozvoli da je neko smatra za magarca. To je ono što Vučić trenutno i sprovodi kao državnu politiku i ne treba očekivati da će da popusti povodom toga, iako su udari sve jači, posebno na njega lično. 

Opasne su igre Zapada sa pritiskom na Beograd. 

Amerika drži EU kao glavnog posrednika o Kosovu jer im je to, s jedne strane, mnogo jeftinije nego da se sami petljaju u stvar koju ne mogu da reše, posebno ne na onaj način kako je to bilo planirano 1999. S druge strane, iz američke vizure, Vašingtonu odgovara da EU bude ta koja pokazuje nesposobnost. Kako po pitanju Ukrajine, tako i Kosova. 

A, kada stvar potpuno oslobodimo svih naslaga dnevne politike i ispraznog političkog mudrovanja, ostaje suštinsko pitanje, koliko Zapad uopšte želi rešenje za Kosovo. Da li bi iza toga usledilo to čuveno uključenje u EU? Koliko još štapova i šargarepa se nalazi u briselskom špajzu?

Stabilizacija prilika u ovom delu Balkana je ono što je prevashodna potreba Srba i Albanaca, ali kome to iskreno treba od zapadnih interesnih grupa? Kako bi pomenuti ambasadori onda dolazili da nam dele lekcije? A to im je posao.

Piše: Miloš Garić, urednik Kosovo onlajn