Igre oko „mini Šengena”

Mini šengen
Izvor: Večernje novosti

I pored svih koristi, ideja o regionalnoj ekonomskoj zoni, koja nije zamena, već priprema za EU, kod određenih političara u zemljama regiona naišla je na određeni otpor i oni kao najčešći argument pominju da bi Srbija, kao najveća država, uspostavila i ekonomsku i političku dominaciju u regionu na štetu ostalih.

U jednoj od tačaka Vašingtonskog sporazuma o „ekonomskoj normalizaciji” odnosa Beograda i Prištine, potpisanog u Beloj kući 4. septembra ove godine, piše da će se obe strane pridružiti i u potpunosti koristiti pogodnosti zone „mini Šengena”, koju su Srbija, Albanija i Severna Makedonija najavile u oktobru 2019.

Definisana su sva polja u kojima treba unaprediti saradnju kako bi se približila zajedničkom tržištu, kroz primenu četiri ekonomske slobode: robe, usluga, ljudi i kapitala, što je jedna od temeljnih vrednosti Evropske unije.

Za „mini Šengen”, možda i najznačajniju tačku ovog sporazuma, bitno je da je Priština pristala da bude deo inicijative. Međutim, zbog toga su kosovskog predstavnika kod kuće sačekale žestoke kritike, pa će Priština strogo voditi računa o svojim interesima pri pristupanju „mini Šengenu”. Na kosovskoj političkoj sceni ta buduća zona slobodne trgovine i prometa podrugljivo se naziva „mini-Jugoslavijom” i veruje se da bi omogućila ekonomsku dominaciju Srbije u regionu.

Ako bi se realizovala inicijativa „mini Šengen” stvorilo bi se tržište od skoro 20 miliona stanovnika, za slobodan protok robe, usluga, ljudi i kapitala, gde bi bili ujednačeni uslovi poslovanja, uklonjene birokratske prepreke za lakši prelazak preko granice, građani bi prelazili granicu na osnovu svoje lične karte, što bi olakšalo fluktuaciju radne snage, a takvo tržište bilo bi poželjno i za buduće investitore. Tržište rada bilo bi šire i sveobuhvatnije, a zajedničke radne dozvole lakše se izdavale. Priznavanje kvalifikacija i diploma, bez dodatnih procedura, obezbedilo bi veću mogućnost kretanja radne snage.

I pored svih koristi, ideja o „mini Šengenu” kao regionalnoj ekonomskoj zoni, koja nije zamena, već priprema za EU, kod određenih političara u zemljama regiona naišla je na određeni otpor i oni kao najčešći argument pominju da bi Srbija, kao najveća država, uspostavila i ekonomsku i političku dominaciju u regionu na štetu ostalih.

Neke analize govore da bi veća ekonomska integracija regiona doprinela povećanju regionalnog BDP-a na godišnjem nivou od jedan odsto. Oblast hrane u Srbiji najviše bi profitirala osnivanjem „mini Šengena”, jer bi se ukinule sve barijere koje se tiču veterinarskih i fitosanitarnih sertifikata, a Srbija je najveći izvoznik u region, posebno kad je reč o hrani. Privrede zemalja regiona su dosta komplementarne još iz perioda SFRJ, pa bi ovu prednost trebalo bolje iskoristiti.

U formalnom smislu, Vašingtonskim sporazumom Kosovo se obavezalo da će postati deo „mini Šengena”, mada je od početka bilo protiv ove ideje povezivanja privreda. Očekuje se da se za ovo opredele i Crna Gora i Bosna i Hercegovina, koje analiziraju prednosti i nedostatke priključenja. EU podržava „mini Šengen”, pod uslovom da u njega budu uključene sve privrede regiona.

„Mini Šengen” treba da bude nadgradnja postojećeg CEFTA multilateralnog regionalnog sporazuma o slobodnoj trgovini (članice: Albanija, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija, Moldavija, Srbija i UNMIK/Kosovo po Rezoluciji 1244 SB UN). Iako je opšti stav u regionu da je CEFTA mnogo postigla u jačanju trgovinskih odnosa između članica, sad je očigledno da je dala maksimum i postala prevaziđena. Postoje problemi između članica CEFTA, ali nema mehanizma da se oni prevaziđu, jer su se sve bitne odluke donosile konsenzusom, zbog čega je potreban neki novi oblik organizacije i saradnje.

CEFTA se svela na klasični sporazum o slobodnoj trgovini, iako je za 13 godina postojanja dala značajne rezultate. Region je posustao u daljoj ekonomskoj integraciji, a u okviru CEFTA postoji više vancarinskih barijera nego s bilo kojom trećom zemljom. CEFTA, zapravo, ne funkcioniše od kada je Kosovo uvelo takse od 100 odsto na robu iz uže Srbije i BiH u novembru 2018.

Međutim, neki koraci su već sprovedeni kad reč o regionalnoj saradnji u razmeni robe (npr. uspostavljen je jedinstveni granični prelaz između Srbije i Severne Makedonije). Radi se na tome da dokumenta koja prate robu, fitosanitarna i ostala dokumenta, dobiju efikasniji tretman. Predviđen je i elektronski nadzor prilikom transporta robe kroz region. Ključni doprinos te saradnje trebalo bi da bude priznavanje diploma, što je značajno za deficitarna zanimanja, a i bez njihove nostrifikacije moglo bi da se konkuriše za posao u regionu.

„Mini Šengen” bi trebalo da ubrza promet i trgovinu među zemljama zapadnog Balkana, ali i regiona s ostatkom Evrope. Zvanična ocena je da to nije politički, nego ekonomski projekat s ciljem ukidanja prepreka u razmeni dobara i usluga među zemljama regiona, kao i omogućavanja slobodnog kretanja stanovništva.

Treba izbeći kilometarske kolone na granicama, gde se u čekanju na graničnim prelazima godišnje gubi 30 miliona sati i 800 miliona dolara. Zato je neophodno modernizovati granične prelaze i carinske terminale zemalja regiona, od kojih mnogi postoje još iz vremena SFRJ, što znači da nisu opremljeni za veliki promet koji se preko njih danas odvija. Neophodno je ubrzati procedure na granicama, što se može postići i integrisanim graničnim prelazima između dve zemlje i digitalizacijom, radi bržeg prijavljivanja robe i izdavanja raznih sertifikata.

Prema reakcijama pojedinih inostranih zvaničnika, izveštavanju agencija i raznih medija, iako se još ne zna kako će tačno izgledati „mini Šengen”, niti ko će mu sve pristupiti, kao i kome u geopolitičkoj igri odgovara, a kome smeta, ideja o balkanskom „mini-Šengenu” se polako razvija, uz kontroverzna tumačenja. Jasno je da u ekonomskom smislu „mini-Šengen” najviše odgovara Srbiji, kao privredno najjačoj zemlji u regionu.

Piše: Dejan Jovović, ekonomista i naučni savetnik