Inicijativa za prijem Kosova u NATO krši međunarodno pravo i gasi dijalog

Vladimir Marinković
Izvor: Printscreen

Ukrajinska kriza i rat koji ulazi u četvrtu nedelju nesumnjivo opredeljuju novu globalnu političku, vojnu i ekonomsku strukturu i svet koji više nikada neće biti isti kao što je bio do 24. februara.

Pažljivo i dugo planirana akcija Ruske Federacije u Ukrajini definisaće sigurno novi odnos snaga i veoma neizvesnu budućnost celog sveta koja definitvno više neće moći da se planira i neće sigurno zavisiti samo od jedne svetske sile već će je određivati čitav niz geopolitičkih i vojnih rešenja.

Čini se da je ovaj oružani konflikt izmedju Rusije i Ukrajine iznenadio i Evropsku uniju i SAD ili su se samo nadali da do ovog nivoa eskalacije nece doći. Onima koji su pažljivo analizirali geopolitičku situaciju i geostrateška pozicioniranja velikih sila u proteklih pet, šest godina ovo nije iznenađenje s obzirom da Ruska Federacija decenijama unazad nije imala niti će u budućnosti imati ovakav tajming i globalnu situaciju kakva je ona danas kada je u pitanju njihova započeta oružana akcija u Ukrajini.

Međutim, ova kriza će kao i uvek najviše negativnih efekata imati naravno na Ukrajinu i ukrajinski narod koji očigledno decenijama neće moći da se oporavi čak i kada bi oružana dejstva prestala danas.

Ovaj okršaj između zapadnog sveta i Rusije najviše mogu da propate male zemlje koje nemaju apsolutno nikakvu krivicu za sve što se događa.

Naša zemlja se nalazi možda u najkompleksnijoj situaciji koja može da se meri sa onom u osvit Drugog svetskog rata, sa kojom su se suočavali i Stojadinović, a posle njega Dragiša Cvetković i naši lideri koji su se našli u tom globalnom ratnom vihoru koji se na svaki način pokazao poguban za naš narod.

Aleksandar Vučić već osam godina geostrateški maestralno vodi zemlju mudro čuvajući nacionalne interese, a s druge strane snažeći ekonomiju i vojne kapacitete koji su garant da upravo u ovakvim kriznim situacijama možemo da sačuvamo zemlju i narod. Vučić se pokazao kao sjajan krizni menadžer tokom pandemije Covid-19, ali na početku ukrajinske krize kada je Ruska Federacije anektirala Krim.

Ako je nešto obeležilo privih osam godina Vučića na čelu Srbije to je da je donosio hrabre odluke koje su se u nekim slučajevima pokazale vitalnim za naš narod i to se jasno videlo protokom određenog vremenskog perioda. To i jeste odlika državnika i lidera, da svojim znanjem i posvećenošću vidi širu sliku i analizira na pravi način geopolitička kretanja. Tako je bilo i sa odlukom da uz sve pritiske iz EU i SAD ne uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji.

Vučić je i tada znao ono što je vecina evropskih lidera saznala tek krajem prošle godine, da je pitanje energenata pre svea političko, a ne ekonomsko pitanje i na taj način je obezbedio da konačno naš narod ubira plodove dobrih i promišljenih politič0kih odluka kao što je bila ta koju je doneo kao premijer 2015. godine.

Naravno, svaka kriza predstavlja poligon i za sve one koji žele da iskoriste priliku da ostvare svoje ciljeve kao što je to slučaj sa predstavnicima privremenih institucija u Prištini koji više ni ne pominju dijalog niti implementaciju Briselskog i Vašingtonskog sporazuma već koriste ovu globalnu krizu da na mala vrata izdejstvuju za sebe nešto što nije moguće u regularnim okolnostima.

Pozivajući se na "maligni“ uticaj Srbije u regionu i tobože ugroženost od strane Beograda pokušavaju da ožive ideju koju je prvi promovisao Vilson centar iz Vašingtona na čelu sa Edvardom Džozefom koji je predložio američkom predsedniku Bajdenu i njegovoj
administraciji brzi ulazak tzv. Kosova u NATO. Ta ideja podrazumeva podršku i pritisak Amerike na četiri članice NATO i EU (Grčka, Španija, Rumunija i Slovačka) koje bi trebalo da se slože sa ovom inicijativom koja kao krajnji rezultat treba da ima to da se Srbija potpuno izoluje i postane irelevantna po pitanju rešenja za KiM čime bi se ojačala pozicija tzv. Kosova posebno u domenu daljeg procesa potencijalnih priznanja i učlanjenja u ključne međunarodne organizacije.

Ova vrlo opasna inicijativa predstavlja ne samo kršenje međunarodnog prava već bi samo njeno razmatranje od strane zvaničnog Vašingtona i NATO pakta ugasilo dugoročno svaku mogućnost da se vodi dijalog i da se eventualno dođe do kompromisnog rešenja kojim bi, kako to predsednik Vučić kaže bile podjednako nezadovoljne obe strane ali koje bi stvorilo preduslove za trajni mir i mogućnost za dalji razvoj celog regiona.

Posebnu ulogu u lobiranju za razmatranje ove ideje u Vašingtonu ima Vjosa Osmani koja jasno stavlja do znanja celoj međunarodnoj zajednici da Prištinu ne zanima nikakva vrsta saradnje, ne zanimaju je prava srpskog naroda koji živi na KiM već ovu globalnu krizu koristi da dobije podršku za ono što jeste njihov ključni cilj a to je kontrola nad severom KiM i završetak kampanje proterivanja preostalih Srba sa ove teritorije.

Ono što definitivno može da ohrabri naš narod na KiM ali i u centralnoj Srbiji su vrlo uzdržane i državničke reakcije predsednika Vučića koji uspeva i pored ogromnih pritisaka da održi čvrstu poziciju Srbije koja bije bitku na dva fronta a to su geopolitički i ekonomski
izazovi koji su rezultat nastale krize.

Srbija je još jednom pokazala da vodi isključivo samostalnu politiku čiji je prioritet interes građana i zaštita vitalnih nacionalnih interesa. Naše držanje u međunarodnoj areni može da se opiše kao svojevrstan hod po žici kojim Vučić s jedne strane čuva ekonomsku i energetsku bezbednost a sa druge strane učvršćuje poziciju Srbije po pitanju zaštite legitimnih interesa na KiM.

To pokazuje i naše mudro pozicioniranje u UN i vrlo ohrarujuće poruke američkih zvaničnika Gabriela Eskobara i Karen Donfrid ali i bivšeg američkog generala Barbera, uz vrlo živu komunikaciju sa ključnim evropskim partnerima, Emanuelom Makronom, Borisom Dzonsonom, Analenom Berbok.

Ono što jeste sreća za Srbiju je činjenica da Vučić uspeva da bude uvek dva koraka ispred u odnosu na one koji bi da izvrše neku vrstu "blic kriga" i stave nas pred svršen čin. Srbija je po ko zna koji put zahvaljujući Vučiću otklonila opasnost i mogućnost da se i dalje bori da u najboljem interesu prevazidje ovu krizu i napade koji su neminovni od strane onih kojima Vučić smeta upravo zbog toga što je pokazao da Srbija može da ima državnika koji ne samo da je u rangu nego da je puno kvalitetniji i ima veće liderske sposobnosti od mnogih lidera razvijenih evropskih zemalja.

Zato sam siguran da će Srbija sa efektima ove krize da se izbori kao sa pandemijom uz punu zaštitu vitalnosti naše ekonomije i interesa naših građana što će se tek videti u narednim mesecima.

Piše: Vladimir Marinković, osnivač Kongresa srpskog-američkog prijateljstva