Kako se organizovati za dijalog sa Srbijom?

Bljerim Šalja
Izvor: Ljajmi

Vlada Kosova, koja ima krhku parlamentarnu većinu, ne može da proizvede stabilnu kosovsku delegaciju, koja će na odgovarajući način pregovarati sa predstavnicima Srbije.

Dijalog između vlasti u Prištini i Beogradu, koji je omogućila EU, nastavio se 12. jula sa ciljem postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Sa kosovskog stanovišta, uzimajući u obzir trenutnu političku situaciju u zemlji, kao i interese Kosova kao države, mogu se identifikovati najmanje četiri pitanja koja su neizbežna i neophodna da bi se rešavala i razjasnila što pre, ako je moguće poželjan je uspešan završetak ovih razgovora.

Prvo, zvanična Priština je pristala da nastavi pregovore.

U poslednjih dvadeset meseci, kada je dijalog doživeo "kliničku smrt", iz više razloga (koji su svima nama poznati), odgovornost za ovu ozbiljnu situaciju išla je pre svega na adresu Kosova. Uzalud smo izgubili skoro dve godine (možda smo gospodari gubljenja vremena; čak i istorijski i politički mi smo nazadni narod, bar nekoliko desetina godina u poređenju sa skoro svim evropskim zemljama), i tokom ove dve godine, uspeli smo da iskoristimo taj zamah i volju američke administracije i EU (kancelarija visokog predstavnika) da iskoristimo priliku i učinimo napor da postignemo sporazum sa Srbijom. Nije bilo garancije da će se ovako nešto definitivno dogoditi. Ali nema izgovora što smo vezivali noge i ruke sebi punih dvadeset meseci da se ne vraćamo za pregovarački sto.

Međutim, budući da je to slika koju smo mi pustili da ponovo vodimo razgovore s najvišim predstavnicima Srbije, jasno je da nismo pravilno ušli u dijalog, da ga ne možemo jednostrano napustiti (jer bi to bila velika reška) i da ne možemo nastaviti sa ovim učešćem u dijalogu na ovaj način i u ovoj organizaciji.

Drugo, nakon ovog gornjeg zaključka, koji zaista niko ne može poreći sa političkom stvarnošću na Kosovu, može se zaključiti da mora da dođe do suštinske promene i jačanja pregovaračkog i odlučujućeg potencijala kosovske strane u ovim razgovorima.

Uz trenutni kapacitet pregovora odlučivanje Kosova u briselskom dijalogu, ne može dalje. Pored toga,  zbunjen i napadnut sa svih strana, kako unutar same vladajuće koalicije, tako i od parlamentarne opozicije. Treba dodati da je dobro što je Skender Hiseni postavljen za državnog koordinatora za ovaj dijalog, imajući u vidu svo znanje i iskustvo u prethodnim pregovorima sa Srbijom.

Ovo imenovanje (Skendera Hisenija) izvršeno je uz saglasnost predsednika Tačija i premijera Hotija. Međutim, koordinacija između predsednika Tačija i njegove kancelarije, Vlade Kosova i Skupštine Kosova (kao što se desilo pre Bečkog procesa, 2005-2007) je uslov bez kojeg nema jačanja pregovaračkog potencijala kosovskih donosioca odluka u ovim razgovorima.

Moguće su, kako se sve jasnije vidi, dva odvojena načina političkog organizovanja u zemlji, gde bi jedan bio posvećen onim klasičnim izveštajima vlade opoziciji u Skupštini, a drugi bi bio vezan za funkcionisanje delegacije Kosova u ovim razgovorima.

Vlada Kosova, koja ima krhku parlamentarnu većinu, ne može da proizvede stabilnu kosovsku delegaciju, koja će biti u stanju da na pravi način pregovara sa predstavnicima Srbije.

Jasno govoreći, bez obezbeđivanja principijelne podrške najmanje 80 poslanika Skupštine Kosova, na samom početku dijaloga ne može biti sigurno da će na njegovom kraju, ako se postigne pravno obavezujući dogovor o normalizaciji odnosa između Kosovo i Srbija, sporazum ratifikovati istih 80 poslanika.

Iako je obezbeđivanje ove obavezne skupštinske većine u cilju jačanja pregovaračkih kapaciteta i kapaciteta za donošenje odluka ono se ne može se postići bez preporuke Vlade Kosova.

Što se pre ovo shvati, a zatim učini, to će bolje biti za kosovsku delegaciju u ovim razgovorima.

Naravno, u tom slučaju će ta delegacija u svom sastavu biti odraz ovog novog parlamentarnog i vladajućeg kvaliteta, kao i koordinacije u trouglu predsednik - vlada - Skupština.

Treće, za kosovsku politiku takođe se smatra neizbežnim da se što je pre moguće artikuliše, kodifikuje i jasno formalizuje svoju nameru u ovom dijalogu.

U ovom kontekstu uopšte nema razlike između naših lidera i naših stranaka (osim PS-a, koji je obično u konfrontaciji  sa svim drugim subjektima), kada se zna kako se javno izjašnjavaju.

Svi oni su za razgovore zvanične Prištine i Beograda, i fokusiraju se na srž problema između Kosova i Srbije, ili na proces normalizacije, a ne više na teme ili pitanja koja u tom smislu prethodni pristup EU (" korak po korak"  ili, čak, "odozdo prema gore "), čime bi trebalo  da se otvori put ka glavnoj tački ovog dijaloga.

Glavna tema ovih razgovora trebalo bi da bude formalno uzajamno priznavanje Kosova i Srbije.

Ako najviši organi Srbije nisu spremni da se bave ovim problemom sada, pre ili kasnije, postaće jasno da dijalog neće doneti ništa suštinsko za postizanje tog cipja koji su formulisali u SAD. i EU, za potpunu normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije, kao dve nezavisne države.

Ne može više biti razgovora koji će trajati godinama.

U tom kontekstu, u dogovoru svih strana koje su uključene u ovaj proces, trebalo bi uokviriti vreme razgovora i postizanje njihovog konačnog rezultata.

Treba dodati da ovaj vremenski okvir razgovora direktno zavisi od vremenskog okvira za članstvo Srbije u EU. Nedostatak definicije politike EU za njeno proširenje na Zapadnom Balkanu imaće direktne, koliko i negativne posledice po verovatnoću dogovora između Kosova i Srbije.

Četvrto, na političkoj sceni Kosova postoji potpuno saglasnost oko stava da je uloga SAD-a, američke administracije, neophodna za postizanje Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Kada se zna kakav je bio (presudan) uticaj zvaničnog Vašingtona na dva glavna događaja u novijoj istoriji Kosova (njegovo oslobođenje u junu 1999. i nezavisnost u februaru 2008), potpuno je logično i opravdano to što su kosovski političari uvereni da bez direktnog učešća Sjedinjenih Država u ovom dijalogu ne može biti željenog  epiloga u Prištini.

Konačno, poznato je da su predsednik Tramp i sekretar Pompeo jasno artikulisali  američku poziciju u ovom dijalogu, i da je, prema njima, ključ eventualnog sporazuma za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije formalno uzajamno priznavanje između dve države.

Piše: Bljerim Šalja

Savetnik predsednika Kosova Hašima Tačija