Kosovo posle 2024. - zašto se Kurtiju žuri i gde je prednost Srbije?

"Nemamo mnogo vremena, nisam siguran ni da imamo još dve godine da se dogovorimo sa Srbijom", izjavio je zabrinuto Aljbin Kurti za Dojče vele, i po prvi put ostavio čak utisak iskrenosti kada je dodao: “Zbog toga sam spreman da se kreativno i konstruktivno angažujem u ovim razgovorima u Briselu kad god budemo pozvani”.

O tempora o mores, rekao bi Ciceron.

Šta je to tako snažno uznemirilo Kurtija, pa je odjednom odlučio da postane “kreativan i konstruktivan” u dijalogu s Beogradom? Zašto bi sad da odustane od karakterističnog ekstremizma, inaćenja i provociranja, koje Albancima na Kosovu već dugo prodaje kao svoju urođenu “nesalomivost i beskompromisnost”? Kurti konstruktivan s Beogradom?! Zvuči kao loša šala. Šta nam to albanski lider poručuje?

Navedena pitanja i dileme dovoljan su razlog da budemo toliko neoprezni i bar na kratko poverujemo u ono što je Kurti rekao nemačkim novinarima. Njegova žurba i spremnost da “kreativno” razgovara sa srpskom stranom u direktnoj su suprotnosti sa svim onim što je do sada demonstrirao, grubo odbijajući obaveze Prištine i mogućnost da se spusti tenzija, i zbog toga vrede da budu pažljivo razmotreni. 

Kurtijeva izjava o važnosti da dogovor s Beogradom bude postignut do kraja 2024. godine stigla je nakon iste poruke izaslanika EU za dijalog Miroslava Lajčaka, pre nekoliko dana u Prištini. A, slovački diplomata već neko vreme ponavlja da politički kalendar u naredne dve godine, pre izbora u SAD i EU, treba iskoristiti za postizanje konačnog sporazuma. Tu šansu ne treba ispustiti, kaže Lajčak, i kao da sluti da će okolnosti nakon te 2024. bitno da se promene na globalnom planu, a onda i po pitanju statusa kosovskog pitanja.

Brisel i Vašington, poznato je, žele “međusobnim priznanjem” da reše priču oko Kosova, i žuri im se da oko toga slome otpor Srbije. Razvoj aktuelnog rata u Ukrajini, a posebno epilog ovog svetskog sukoba, koji cela planeta s pažnjom iščekuje, upalili su sve crvene lampe na Zapadu. Značaj momenta, naravno, osetili su i albanski lideri u Prištini.

Sad ili nikad, Beograd više nema kud, ubeđeni su Kurti, Osmani i ostali prištinski prvaci dok trče širom Evrope i SAD gurajući se u “prve redove” i uporno ponavljajući šuplju mantru o neslućenim dometima “kosovske demokratije”, značaju koji Priština ima u svetskim okvirima i svim “opasnostima” od Srba kao “malih Rusa” na Balkanu.

I stvarno, kada pogledate stanje na današnji dan, nivo pritiska i ucena koji se zbog Kosova i sankcija Rusiji svakodnevno isporučuju Vučiću na sto, ne možete da nemate razumevanje za ekstremno nestrpljenje i eforiju u Prištini povodom “konačnog sporazuma sa međusobnim priznanjem u centru”, kako to voli da definiše premijer Kurti.

Zvanični Beograd po pitanju Kosova verovatno nikad nije imao manje manevarskog prostora na raspolaganju. Ali, Vučić ne odstupa. Suočeni sa odlučnim odbijanjem Srbije da bude saučesnik u sopstvenom komadanju sa Zapada sada forsiraju neko francusko-nemačko rešenje, traži se način da se Priština ugura na silu u Savet Evrope, a zatim na mala vrata i u UN. Uz brutalne nasrtaje spolja, aktivirala se i sva bulumenta namrštenih domaćih “stručnjaka” za EU i NATO pitanja, koji ubeđuju građane Srbije da moraju da se opredele za “pravu stranu” i prihvate “kosovsku realnost”. Zabrinuti mediji dosipaju prašinu u oči, trguje se Kosovom u zamenu za “investicije” i strane fondove, nabrajaju osvetničke EU mere ako se ne “uskladimo”.

Koliko je sve pretvoreno u ogromnu manipulaciju i zlu nameru, uz očekivanje da će uz posejan strah, neshvatanje teme i elementarno neznanje to moći da prođe kod Srba, nekom drugom prilikom.

Ovde bih se, međutim, osvrnuo na jednu interesantnu taktičku prednost koju Srbija, iako se to ne vidi površnim posmatranjem, ima u rukama u ovom nadmudrivanju s Prištinom. Zvuči pomalo bizarno, ali tiče se upravo tog famoznog članstva u EU. A, čini mi se da to polako uviđa Kurti i zato mu se toliko žuri. Kako je tu Srbija u prednosti?

Pa, Srbija ne žuri, nema razloga u ovom trenutku i to je naš adut. Pošto je već više puta iz Berlina i Vašingtona saopšteno da ni za Srbiju ni za Kosovo nema učlanjenja u EU bez međusobnog priznanja, to praktično znači sledeću stvar. Ostanak Kosova sa Srbijom do daljeg u prostoru izvan EU! Umesto da Kosovo i Srbija kao deo istog “paketa” uz kompromisni dogovor postanu brzi kandidati za članstvo, naša vezanost će da se nastavi ali u čekaonici za Brisel, pa da vidimo kome će to teže da padne. Ili u prevodu, tek počinje druženje.

Tu dolazimo do poente, jer Srbi u velikoj većini, po svim anketama, nemaju više problem s čekanjem na EU. Strpljivi su i kada je reč o Kosovu. Istovremeno, ta opcija potpuno odstupa od zacrtanih želja i ciljeva albanskih lidera u Prištini. I frustrira ih jako. Ko zna, možda Kurti i Osmani zbog toga uzmu u obzir ovo kada budu pravili planove o daljem raspirivanju mržnje prema državi Srbiji i Srbima uopšte. Kuda ih to vodi? Vredi razmisliti.

A šta, u međuvremenu, reći za Evropsku uniju i njeno ponašanje. Nešto tu debelo ne štima. Briselski činovnici svakodnevno vređaju Srbiju po pitanju Kosova, ucenjuju nas i prete, i uz to očekuju da se priklonimo njihovom stavu da mi kao narod ne zaslužujemo poštovanje. Traže da prihvatimo da samo za Ukrajinu važi međunarodno pravo, a da država Srbija nije vredna toga. Da ona može da se parča i da joj se otima zemlja.

I očigledno nema kraja tom ponižavanju. Jer iz EU institucija stiže sad i formalna najava odlaganja pristupnog puta Srbije ako se ne prikloni sankcijama Rusiji. Zahtevi i pretnje SAD i EU s jedne strane, i naše uporno odbijanje s druge, govore sve o suštini našeg odnosa. Zapad ne poštuje Srbiju i njene interese, kao što i Srbija ne pokazuje da veruje u tu “ljubav” kao nekad. Jasno je da nema poverenja i lepih emocija, i da se cela stvar zasniva na golom interesu, uceni, pretnjama i manipulaciji. To ne može da bude dovoljno za sreću.

A, ako zbog ucena Srbija bude u nekom momentu i prinuđena da menja odluku o sankcijama, onda to treba napraviti uz javno obrazloženje da je učinjeno u iznuđenim uslovima i mimo dobre volje. Jer, ionako je potpuno jasno da bi promena stava po tom pitanju posle osam meseci ili godinu dana od početka sukoba u Ukrajini, i posle svega izrečenog sa obe strane (Zapad, Srbija), sama govorila sasvim dovoljno o prirodi tog čina.

Zaključak je jasan, ako se nešto hitno ne promeni u pristupu Zapada prema Srbiji biće kasno za novi početak. A, 2024. je blizu.

Piše: Miloš Garić, urednik portala Kosovo onlajn