Kosovo u porodičnom i političkom predanju

Desanka Grujić
Izvor: RTS

Među zemljama koje su priznale Kosovo trenutno su na delu dva obrnuta procesa. Jedan, propagandni, ulaže svu preostalu, do sad tvrdoglavo potrošenu energiju, u novu formulu „međusobnog priznanja" Beograda i Prištine. Drugi polazi od realistične, ali postiđene i nelagodne predstave da samostalnost Kosova možda nije održiva. Ni pravno, ni politički, ni ekonomski, ni društveno, ni moralno. Moralno se lako apstrahuje, društveno falsifikuje, ali prva tri razloga teško opterećuju zapadni projekat samostalnog Kosova.

Austrijski diplomata Volfgang Petrič spada u prvu grupu. Kao osobi koja je od samog početka prominentno servisirala nastanak današnje BiH i Kosova u mađioničarskim trikovima navodnog nadnacionalnog i postnacionalnog, sasvim je normalno da traži utočište u formuli o "međusobnom priznanju".

Već je manje normalno da novinar tako nešto čuje i ne reaguje, barem potpitanjem. Reč je o intervjuu koji je Volfgang Petrič nedavno dao novinaru austrijskog dnevnika Di Prese Vilandu Šnajderu (19.2.2021).  

Petrič i Šnajder, dvojica kosovskih lobista, jedan s diplomatske, drugi sa medijske pozicije. Koliko mi je poznato, Šnajder se nije obogatio i to radi pro bono, ali radi uporno i stalno. 

Razgovor dvojice je vođen neposredno posle pobede Albina Kurtija i njegove partije Vetevendosje na parlamentarnim izborima u Prištini.

Novinar: "Već je bilo razgovora o razmeni teritorija između Srbije i Kosova, da li smo sada dalje od toga?"

Petrič: "Godine 2018. predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači zajednički su došli do predloga mirnodopske korekture granica. Premijera za čitav region. Preduslov je bio međusobno priznanje, što je ogroman korak, istina ne bez problema".

Budući da je reč o "ogromnom koraku", logična novinarska reakcija bi bila: „Ali sve ove godine je bilo govora o tome da Srbija mora da prizna Kosovo. Vi ste govorili da Srbija mora da prizna Kosovo. Odakle sad to da Kosovo treba da prizna Srbiju? Da li to EU pregovara sa dve podjednako nelegalne, ilegalne, međunarodno-pravno nedovršene države?" 

Ništa od takvog pitanja. Umesto toga se prelazi na sudbinu Hašima Tačija i grupe bivših pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koje u Hagu očekuje proces pod optužbom za ratne zločine.

Novinar: „Hoće li potvrda njihove krivice potresti Kosovo?"

"Uopšte ne", odgovara Petrič: "Njihova sudbina je politički irelevantna, jer Kosovo više nema mnogo veze sa ratnom generacijom OVK".

Na to bi trebalo da dođe novinarsko pitanje: "Ali nema tri godine da ste uz hvalospeve predstavljali Tačijevu knjigu u Beču, a sad, koga briga da li je on ratni zločinac ili nije!"

Tu, sa visećom poentom, završava prvi deo intervjua posvećenog manipulativnoj predstavi mirnog, stabilnog, poratnog Kosova, a počinje drugi koji se bavi srpskim članom u bosanskom državnom prezidijumu, Miloradom Dodikom.

Prvi deo intervjua je pastoralna utopija, drugi otvorena pretnja pod zajedničkim naslovom: „To ne smemo da trpimo". 

Stara Priština, urbana utopija?

Uzimam ovde istu slobodu ličnog stava, koju je Petrič uzeo sebi kad je, misleći na odbijanje Beograda da prizna Kosova i predugo „tolerisanje" Dodika, rekao da „to ne smemo da trpimo". Istina, on je koristio vrlo zgodnu gramatičku smicalicu nemačkog jezika „čovek to ne sme da trpi", ali njeno značenje je uvek "mi", "mi svi", ili kamuflirano "ja".

A i mimo tog intervjua je evidentna aktuelna poplava ličnih stavova u novinarstvu, koja se vremenski podudara sa pandemijom. Kao da je oživeo jedan stih iz Danojlićeve knjige o Dobrislavu, s porukom "niska je cena iskrenosti, al' je potražnja zato velika". Oživeo i postao glavna medijska praksa u drugoj godini korone.

Dakle, kaže Petrič, Kosovo je albansko.

Kosovo nije tek tako albansko. Ono je sistematski napravljeno albanskim u klizajućem političkom inženjeringu koji se uvek pozivao na prethodnu fazu nenameravane albanizacije i priznavao je kao nepromenljivu činjenicu zbog koje treba ići u dalju namernu albanizaciju.

Čitava moja porodica po majci je sa Kosova. Moje dede i pradede s te strane su se rađale na Kosovu, Turci po državljanstvu, garderobi, i mnogim kulturnim osobinama, uključujući jezik, stav prema porodici, posebno prema ženama.

"Mi smo kao Šiptari, samo druge vere", objašnjavao je moj deda Rajko zašto je baku Desu čitav život proganjao patološkom ljubomorom. Na pitanje kako zna da ga je varala, Rajko bi mi dobacivao krunski argumenat: Desa je besramna. Kad su njih dvoje služili u Gnjilanu kao učitelji, igrali su karte sa prijateljskim učiteljskim parom. Desa je svaki put bila ne samo neprirodno vesela, već je jednom uhvatila kolegu za ruku „da mu vidi karte!"

To rade samo posrnule žene, govorio je Rajko, koji je prekinuo svaki prijateljski odnos sa mnom, ili ja s njim, ne sećam se više, kad sam se sedamdesetih u Beogradu prvi put vratila iz pozorišta kasno uveče. I prvi put uopšte bila u pozorištu, gde pioniri ne recituju partizanske pesme!

Pradeda Maksim

Desanka/Desa Gapić je rođena u turskoj Prištini, negde oko 1906-1908. Niko ne zna tačno, jer je dobar deo arhiva spaljen 1912. Kad je umrla u Beogradu 1975, pisalo je „u 68-oj godini", ali to je bila samo razumna pretpostavka.

Moj pradeda, Desin otac, je bio Maksim Gapić, kujundžija, otmenije - filigranista. O bogatstvu Maksimovom su se u mojoj porodici pričale bajke. Kad bih tražila detalje, dolazilo se do toga da je u Prištini imao četiri kuće i bio po svemu dobrostojeći. Bogat ne.

Maksim Gapić je onaj Mane kujunndžija iz romana Stevana Sremca Zona Zamfirova iz 1907. godine. Sremac je priču o istinitom događaju iz Prištine, o kome je slušao od Branislava Nušića (koji je bio 1895. konzul u Prištini), prebacio u Niš. Zone je bio nadimak Jevrosime, ćerke prištinskog čorbadžije Zamfira Kijametovića.

Pravi Maksim i Jevrosima, za razliku od Maneta i Zone iz Sremčevog romana, nikad se nisu venčali. Zona se udala za krojača Aleksu Grbića, Maksim za moju prababu. U jednom intervju iz NIN-a spočetka pedesetih Jevrosima/Zona Grbić, tada u Beogradu, udovica, ispričala je novinaru svoj život. Umrla je 1952. Manetov život niko nije ispričao.

Kad je pre nekoliko godina Zdravko Šotra gostovao sa svojim filmom o Zoni Zamfirovoj u Beču, prišla sam mu i rekla „ja sam od Maksima".

"Još jedan Zonin potomak. Vi i pet miliona", odgovorio je Šotra i okrenuo leđa.

Kao prvo, Maksim i Zona imali su odvojene potomke, ali bilo mi je jasno da moram da razumem uvredu kad mi je neko dobaci! Nikad se Maksim i Zona nisu venčali, čak ni karte nisu zajedno igrali.

Šotra je snimio film, a dobio demografsku studiju, tako da mi je njegova mrzovolja jasna. Roman Stevana Sremca je naravno literarna fikcija, ali fikcija koja za polaznu tačku uzima realne osobe. Zona je imala sedmoro dece, Maksim četvoro. Njihova deca su uglavnom bila plodna. Istina, Desa je imala samo jedno dete, ali je zato njen najstariji brat Blagoje imao desetoro! Kad bi neko statistički obradio sve potomke prištinskih Gapića, Kijametovića, Kostića i Grbića, došlo bi se do stotina hiljada.

Moja poenta je - imati Maksima za pradedu nije toliko ekskluzivna pozicija koliko se jednom nervoznom reditelju čini, kad shvati da s parama koje je imao nije snimio film, već foto-album u kome se prepoznaje rodbina starih Prištevaca, sva izbegla u neke pitomije krajeve.

Desa se udaje

Po merilima tadašnje prištinske zajednice, Desanka je bila iz bolje kuće. Najstariji brat Blagoje je bio advokat, studirao je u Novom Sadu; ona je završila učiteljsku Preparandiju u Vršcu. Tamo je upoznala i Rajka, još jednog studenta s Kosova, ali iz siromašne seoske porodice iz Dobrotina, sela pored Prištine.

Rajko je bio prodoran, inteligentan, radoznao. Čitao je Hegela, Šopenhauera i Ničea. Ako je negde bio još neki filosof koji je žene smatrao nižim bićima, bilo je sigurno da ga Rajko ima u svojoj biblioteci. U Preparandiju je došao s državnom stipendijom mlade Kraljevine. To se danas nekako gubi, taj društveni momenat Kraljevine Jugoslavije. Istorija je pamti kao političku tvorevinu i „tamnicu", dok je u njoj eto bilo moguće da se prepozna inteligencija momka iz najcrnjeg siromaštva i najdaljeg sela, te ga se pošalje na više škole!

Sećam se da sam s deset godina krala knjige iz njegove sobe, čak pročitala pola Šopenhauerovog Sveta kao volje i predstave i počela Ničeovog Zaratustru, a da nisam razumela ni jednu jedinu rečenicu! Ali ako je čitao Rajko, morala sam naravno i ja. 

Desa i Rajko su se vratili u Prištinu negde 1928/29 i odmah se venčali. Na slici koja me je zapala kao porodično nasleđe, vidi se Desa dok kao mlada u belom sedi pored česme u dvorištu roditeljske kuće, nekoliko minuta pre nego što će početi noćna mora njenog braka.

Kad god bih Desu i Rajka, posle i mamu, pitala za Albance u Prištini, dobijala bih odgovore potpuno obojene ličnim iskustvom. "Šiptara" naprosto nije bilo, ne tamo gde su bili oni. Kad bi se sećali neke porodice koja je živela u susedstvu pored njih, vrlo brzo bi se ispostavljalo da su to bile turske porodice. Ili, da su to bili neki radnici koji su se iznajmljivali po satu.

Albanci su bili negde drugde. U paralelnom društvenom univerzumu Kosmeta.

Prištinski crevari

Godinama kasnije, kad je počeo raspad Jugoslavije („druge trule", kako je govorio Rajko), objašnjavala sam stranim novinarima da Srbi i Albanci nikada nisu živeli jedni s drugima na Kosovu, već jedni pored drugih, u paralelnim društvenim zajednicama i asinhronim vremenima.

Ali šta je bilo „nacionalno" u memoriji moje porodice, to nije tako jasno. Rajko nije samo prezirao žene, već je imao dužu listu nepodobnih kategorija. Na njoj su vrlo visoko stajali „Prištevci" i Cincari. Maksim je bio Cincar, njegova žena Zaharija sefardska Jevrejka, siroče koju je podigla hrišćanska porodica iz Grčke. U posledici, Rajko nije podnosio Maksima i Zahu.

Za Prištevce je Rajko koristio zajedničko ime "crevari". "Kako se prepoznaje pravi Prištevac", pitao bi Desu, dok ja u uglu sričem Šopenhauera na ćirilici. "Tako što im je mali prst odvojen od ostalih, jer na njemu nose creva za kobasice", usledila bi Rajkova pobedonosna poenta.

Po današnjim merilima, Desanka je pala kao žrtva intersekcionaliteta u bračnoj zajednici sa mizoginim patrijarhalnim muškarcem. Žena, Cincarka, Prištevka i Crevarka, od te sudbine se ne beži.

Desa i Rajko su imali samo moju mamu. U drugoj trudnoći se Desa okliznula kad je s mužem izlazila iz jedinog bioskopa u Prištini. Na ulici je ležao fini puderasti sneg, napadao preko leda. Desa je pala, razbila se, uterus joj je eksplodirao. Kad god sam ljuta na Rajka, kažem da je to jer nije dao da ga drži ispod ruke, iako istini za volju, možda i jeste, ali nije pomoglo. Ne znam nikog tako baksuznog kao moju Desu, koja je u ironičnom komentaru sudbine umrla od ciroze jetre, iako u životu nije popila čašu alkohola.  

Priština, mon amour?

Svi smo pobegli ili otišli iz Prištine. Zaharija je umrla, još sredinom tridesetih godina. Maksim se ubio drugu zimu posle toga. Bio je Božić, on je bio sam. Sva njegova deca sa porodicama su se našla u Prištini, što je bilo retko. Blagoje je radio kao advokat u Vršcu, Desa i Rajko su kao učitelji služili po selima. Sad su odjednom svi bili u Prištini, ali niko do njega!

"Trećeg dana Božića se obesio", govorila je Desa. Rajkovo objašnjenje je bilo drugačije. Maksim se ubio zato što je bankrotirao. Nije propao vlastitom krivicom, već zato što je "dvojici Jevreja potpisao menice, pa jedan umro, drugi pobegao u Palestinu".

Odmah u jesen 1941. deda je otišao u partizane, odatle vrlo brzo u italijansko, pa nemačko zarobljeništvo. Desa i njihova tada jedanaestogodišnja ćerka pobegle su u Vršac. „Ne od Italijana, oni su bili tako zabavni, samo su pevali čitav dan", pričala je uvek moja mama, „već od Albanaca".

Posle 1945. čitava porodica se okupila u Prištini, a vremenom se u nju „priženio" i moj otac, Hercegovac koga je mama dovela sa studija u Beogradu. U Prištini smo rođeni i brat i ja, ali je se slabo sećamo, jer smo svi otišli 1963. Otišli, pobegli, svejedno. Rajko, Desa, pogotovo moja mama, nikad nisu ostavljali dilemu da je napuštanje Prištine bila preventivna mera, „da ne bismo opet bežali od Arbanasa". Nekad bi govorila „da ne bismo bežali od Albanaca", treća varijanta je bila „od Šiptara".

Činjenica je da su do izbijanja rata 1941. prištevski Srbi i Cincari (čisti pleonazam, čujem Rajka kako mi dobacuje s onog sveta) živeli bez predstave o drugom i različitom u svojoj sredini. Priština je bila njihov prostor, kao uostalom i svi urbani centri na Kosovu.

"Urbano" ovde treba shvatiti sa odmakom, ipak je to bio prostor koji se tek oslobodio turske vlasti. Maksim se nosio po turskom, njegova Zaha takođe; Desa i Rajko su se oblačili „moderno", ne kao Turci. Na Svetog Savu („Sveti Sava, školska slava") zajedno sa mojom mamom išli su u šoping u Skoplje da se obuku po najnovijoj modi. Ah, Skoplje, pričale su Desa i moja mama sa setom. Koji su to bili butici i štofovi, a tek krojači.metropola!

Srbi na Kosovu? Koji Srbi?

Osamdesetih godina će albanski prvaci na Kosovu lansirati tezu, i nje se držati vrlo konsekventno, da su Srbi posle 1912 „kolonizovali" Kosovo. Maksim, Rajko i Desa, moja mama takođe, imaju sasvim suprotno iskustvo, o tome kako su Albanci postupno „kolonizovali" njihov prostor.

Jasno mi je da pojedinačni pogled nije i društveni pogled. Ja ne sporim da je kosovski deo moje porodice video samo ono što je hteo da vidi. Da nijednog trenutka nisu imali nameru da taj prostor „dele" sa Albancima. Da ih je emancipacija lokalnih Albanaca zatekla nespremnim i odbojnim prema promenama. Ali, kad saberem njihove priče s mojim ličnim iskustvima iz osamdesetih godina, zaklela bih se da ni albanska strana nije bila ništa otvorenija.  

Nakon odlaska iz Prištine, jedini i poslednji put sam posetila taj grad 1989. godine, kao novinar Radio Beograda. Sama sam tražila da me pošalju, iz radoznalosti, nije mi to sledovalo po dužnosti. Po dužnosti me je čekao rat u Hrvatskoj, tako da nisam morala da se guram preko reda na Kosovo.

Bilo je to sedam dana apsolutne katastrofe. Dogovarala sam se za intervjue sa albanskim političarima, koji se nikad ne bi pojavili. Interesantno je da niko nije rekao da neće, ali niko nije ni došao! Ibrahima Rugovu sam čekala sat vremena, pre nego što mi je prijatelj Albanac, prodana duša koja je radila za Srbe, došapnuo da se to u Prištini tako radi. Intervju se nikad ne odbija, ali se i ne daje. 

Srbi s prištinske periferije su me zvali na sastanke mesnih zajednica. Tamo bi se pričalo o tome kako su im Albanci polomili prozore i pogazili njive, ali ja nisam znala da napišem solidnu vest o pogaženoj njivi. Pitala bih: a ko? s koje strane je došao? je li bio uviđaj? šta je rekla policija? Samo bi u neverici odmahivali glavom na moja pitanja. Ništa od toga što sam radila sedam dana u Prištini nije nikad objavljeno. Ne samo to, nego sam još bila kažnjena sa mesec dana suspenzije.

Mama me je takođe glatko suspendovala kad sam joj ispričala da sad Albanci žive u Prištini, a Srbi okolo po selima. Rajko je samo rekao: „Crevari su bili bolji".

Mit obostranog priznanja

Stare srpske urbane zajednice su sistematski očišćene sa Kosova. Nemam iluzija da se to događalo mimo Beograda. Srpske komunističke elite su stvar dovele do toga da je za Zapad bilo dovoljno da se pozove na Ustav iz 1974. i demografsku sliku Kosova, pa da proglasi samostalnost.

Javnu debatu u Srbiji oko Kosova, tipa „Kosovo je izgubljeno", „Kosovo je naše", pratim sa zlovoljom, što samo dokazuje da sam Rajkova unuka.

Sve ovde izrečeno nema nameru da imenuje pojedince, jer oni kao takvi nemaju posebnu moć u aktuelnoj kosovskoj priči. Čak ni Petrič, nekad najmoćniji evropski diplomata iz senke koji je rukovodio raspadom Jugoslavije, nema više uporište kolektiviteta, i on u gore citiranom intervjuu nastupa kao inokosni diplomata zalutao u vlastito propalo delo.

U aktuelnoj kosovskoj priči stvar se svodi na to da li neki kolektivni akteri u srpskoj javnosti ponovo rade iste greške iz novije istorije, greške koje su devedesetih godina naciju dovele na rub propasti, bankrota i gubitka svakog međunarodnog ugleda.

Od njih je najagresivniji blok takozvanih „patriotskih medija" i „patriotskih intelektualaca". Već ta autoreferenca da neko sam sebe definiše kao „patriotsku štampu" za razliku od svih onih novinarskih Vukova Brankovića koji su se raširili po drugim medijima pa rovare li rovare, predstavlja primer grandiozne nadmenosti.

Da nije bilo ratova od 1991-1999 taj tip „patriota" me ne bi toliko žestio. Ali gledam ih i čitam kako ponovo uzurpiraju nacionalne interese, kako sebi uzimaju za pravo njihovu isključivu definiciju, i kako udaraju po svima koji ih ne prate u rat! Jedina razlika prema vremenu od 1988. do trenutka kada 1991. počinje čišćenje srpskih nacionalnih medija od nepoželjnih je u tome da današnji „patriotski mediji" nemaju podršku državnih vlasti.  

Takozvani „patriotski mediji" deluju danas bez državne legitimacije, što ih samo čini još kreativnijim u nadevanju uvredljivih imena svima koji se ne slažu sa njima. Istina, ništa nije uklesano u kamenu, možda u narednim godinama dođu do neke nove vlasti. Ali ni onda se ništa neće promeniti, osim što će ta vrsta hipertrofiranog „patriotizma" još jednom ostaviti Srbiju u ruševinama. 

Patriotski mediji

Metode kojima se služe samoproglašeni „patriotski mediji" i „patriotski intelektualci" su takođe ostali isti.

Kao prvo, neumorna produkcija osećaja urgentnosti i konstantnog vanrednog stanja. Ništa nije problem nad kojim treba skupiti glave. Ni jedna situacija za njih ne opravdava upotrebu hladnog analitičkog momenta, u kome bi se uporedila politička iskustva poslednjih 100/150 godina, definisale greške i najgore zaokružile crvenim flomasterom uz napomenu „tu ne zalaziti".

Sve je brzo, sve je hitno, sve propada baš sada, ovog momenta, srpstvo, tradicija, pravoslavlje i televizijski program. Kad god se baci pogled na „patriote" oni rintaju na radnoj akciji za produkciju vanrednog stanja, nesretni što iza njih ne stoji čitava nacija.

Druga metoda je mehanizam ličnih kampanja i progona, koje u principu prestaju tek kad se pojavi novi objekat mržnje sa još svežijim primerom verbalnog huljenja i svetogrđa. Dubravka Stojanović ne voli Daru, udri po njoj. Vladimir Kostić rekao Kosovo je izgubljeno, udri po njemu. Uvređene „patriote" istupaju iz SANU, hvataju se za srce, broje se krvna zrnca i objavljeni radovi.

Boris Dežulović je rekao da više ne gotivi Beograd kao pre, udri po Dežuloviću. Pri tome je nebitno da li su te tri spomenute osobe, ili Biljana Srbljanović svaki put kad otvori usta, u pravu ili ne. Bitno je da „patriotski" integrisani deo srpskog javnog diskursa nadgleda mišljenja koja se u njemu pojavljuju i čisti ih uz primenu toksične moralne superiornosti.   

Jedna od najstrašnijih stvari koju sam pročitala u tom sklopu je izjava da je „nacionalizam imuni sistem svake države".

Imuni sistem je ubica! On čisti tako što ubija. Istina, za dobru stvar, ali, kako kaže dr. Haus u jednoj epizodi, „imunoćelije su prilično glupe", neselektivne u odabiru neprijatelja. Jedan dan ubijaju pneumokoke, sutradan napadaju zdravu jetru. Moja Desa je dokaz. 

Treća metoda „patriotskih medija", kao siročića ostalih bez direktnog pokroviteljstva države, je svako odbijanje dugoročne definicije nacionalnih interesa. Odbijanje ideje da se sada postavljaju temelji za neko rešenje koje će se ostvariti za 50 godina. Dugoročno je dosadno.

Kosovo je izgubljeno u dugom procesu, pa prema tome može biti i vraćeno samo u dugom procesu - ali to njih ne zanima. To je dugo, oni bi sad, sutra, odmah.  

„Kosovo je srpsko" u ovom trenutku ne znači ništa. Ali ono što su srpske vlasti uspele u poslednjih deset godina jeste da zamrznu konflikt, da Prištini onemoguće trijumf, da preokrenu proces međunarodnog priznanja, i da pokažu da albansko Kosovo nema ni ekonomske snage, ni državne discipline, ni političke tradicije iz koje će crpeti na putu ka „zapadnoj" parlamentarnog demokratiji.

Slikovito rečeno, to što su Albanci s lakoćom isterali Desu i Rajka s Kosova, ne znači i da će s jednakom lakoćom praviti demokratsku državu. Za ovo drugo je potreban drugačiji set veština.

Lično, mogu da zamislim situaciju da će Kosovo, čak i čitavo, ponovo biti srpsko, ali samo pravno i samo kao dugoročni program: u razvučenom pravnom procesu od nekoliko decenija, pod uslovom da Srbija ostane na putu brzog ekonomskog razvoja i obezbedi dovoljno političke podrške u Evropi, to jest uđe u EU takvu kakva jeste.

Ali čak i u tom, po Srbiju najpozitivnijem slučaju, ostaje činjenica da zajedno sa svojom istorijskom teritorijom Srbija integriše i milion ipo Albanaca koji je mrze kad god je izrazito ne vole.  

Kako njih integrisati u tela političke reprezentacije u Beogradu? Koliko mesta u parlamentu im dati? Koliko ministarskih mesta? Šta ako Albanci ponovo opstruišu sve ekonomske programe, kao što su to činili u komunističkoj Jugoslaviji?

Brzo je propalo, dugoročno tek dobija obrise.

Srbiji je potrebno strpljenje. i supresor hiperaktivnog imunosistema. 

Piše: Vesna Knežević

S.D.
14. Mart 2021.
Kao i uvek Vesna Knežević na visini zadatka, odličan tekst,iako se sa samim krajem ne bih u potpunosti složila.
Miodrag iz Peći
14. Mart 2021.
Uvek smo se takmičili mi Pećanci sa Prištevcima iliti Pećani sa Prištincima. Možda zato što su najbolji Pećanci delegirani u Prištinu ili dalje u Beograd. Prištevcima je bila dovoljna nihova kasaba jer imali su sve i pozorište (pola glumaca iz Peći) i operu i balet. Imali su univerzitet i biblioteku koja bi više odgovarala Emiratima. Ah da i RTV i megalomansku novinsku kuću. Čsk se moj prijatelj Ramiz Keljmendi tada član žirija pulskog filmskog festivala ozbiljno zanosio idejom da u Prištini osnuje filmski studio po ugledu ns Činečitu i Barandovo. Ja sam mu odmah parirao a zašto ne u Peći jer su se u Peći snimali npr. Vinetu, Old Šetrhend, Vuk sa Prokletija, Kspetan Leši dok u Prištini ni jedan. Nego da Vas ne zamaram. Divan tekst. Ali opet ako imate vremena i možete da pronsđete knjigu, pročitajte: "Adijo Metohijo" Aleksandra Labana.
Lio
15. Mart 2021.
Bravo Kosovë
Suzana Zagar
17. Mart 2021.
Kosovo je srpska rec .
Suzana Zagar
17. Mart 2021.
Slogan ,Srbi ce se vratiti na Kosovo to je naša zemlja .Nadam se da vlada ima plan povratka .Siptari mogu ostati ili u svoju domovina, Albaniju.