Lešinari nad ukrajinskom tragedijom

Orhan Dragaš
Izvor: Printscreen

Svi smo nekad videli takve ljude. One koji koriste neku veliku gužvu da ušićare sa strane dok niko ne gleda. Kad usred kafanske tuče, na primer, pelješe upaljače sa stolova.

Na početku NATO bombardovanja u Beogradu je pala komanda “zamračenje” u stanovima i na ulicama, ali je brže-bolje povučena zato što nije imala nikakvog efekta, ali i zato što su “momci iz kraja” čekali taj trenutak da orobe obližnje trafike i samoposluge. U komadu “Sveti Georgije ubiva aždahu”, Dušan Kovačević ih ocrnjuje kao “škartove”, simulante koji su ostali kod kuće gde kradu komšijske kokoške i napastvuju žene vojnika koji otišli da brane Srbiju od austrijske invazije.

Ali to je deo ljudske slabosti, uvek će biti ljudi koji će gužvu videti kao priliku da se lično ovajde. Šta ćemo sa državama i političarima koji ovakve “sposobnosti” dižu na nivo pravednih zahteva, pa čak i visoko moralnih akcija? A upravo to se događa iza leđa ukrajinske tragedije, kada su uči celog sveta uprte u rusku invaziju i otpor Ukrajinaca. Pravo vreme za one sa periferije da iskoriste gužvu i da dođu do plena koji bi mogli samo da sanjaju da je u svetu sve regularno i da stvari idu svojim tokom.

Bez premca po bezobzirnosti je pokušaj Albina Kurtija i Vjose Osmani da uguraju Kosovo u NATO iza leđa rata u Ukrajini. Još na samom početku ruske agresije, tražili su od NATO i pisali Džozefu Bajdenu da prime Kosovo u Alijansu, jer su i oni kao i Ukrajinci ugroženi od Rusije i, naravno, od Srbije. Razume se, ohladili su ih momentalno od takvih ideja, ne samo zato što četiri članice NATO ne priznaju Kosovo kao državu, ni zato što Kosovo ni izbliza ne ispunjava kriterijume za članstvo, već naročito zbog toga što je Kosovo korisnik bezbednosnih usluga NATO, dakle potpuno suprotno od članstva koje u Prištini traže.

Komična je izjava Kurtija ovim povodom, da “u vanrednim situacijama ne možemo da se ponašamo normalno”, ali je i krajnje iskrena. Tražeći da ga hitno prime u NATO, Kurti ustvari ne želi da sakrije da je on taj iz ćoška i mraka koji jedva čeka veliku gužvu da zgrabi nešto što mu ne pripada.

I u Bosni i Hercegovini gledaju da iskoriste gužvu, doduše ne tako napadno kao dovitljivci iz Prištine, ali model je isti. Parlament BiH je već tražio da se Rusija izbaci iz Saveta za primenu mira, a Željko Komšić traži od Brisela da Bosni i Hercegovini hitno dodeli status države kandidata. U Sarajevu dobro znaju koliko su daleko od ozbiljnih pregovora o članstvu u EU, ali idu logikom zašto da ne probaju da u vreme najveće evropske krize poguraju svoju stvar, pa šta bude.

Najveći bezobrazluk je, ipak, stigao iz Amerike, od isluženog kosovskog lobiste Januša Bugajskog, čoveka koji je gradio karijeru takozvanog stručnjaka za Balkan na želji da se stvari na Balkanu nikada ne smire i ne dovedu u red, zato što istog trenutka on ostaje bez posla i bez karijere. Njegovo pozivanje da se u Srbiji, ako posle 3. aprila Aleksandar Vučić ostane na vlasti, organizuje neki “beogradski Majdan” i “revolucija”, ostaće upamćen kao vrhunac lešinarenja nad ukrajinskom tragedijom. Ni Bugajskog, kao ni političare u Prištini i Sarajevu, iskreno ne zanima šta se događa u Ukrajini. Zanima ih jedino kako da samo na trenutak iskoče iz svog polumračnog ćoška i da ščepaju svoj plen, nadajući se da niko neće da ih primeti.

Još tragičnije je što je lešinarenje Bugajskog oko revolucije i beogradskog Majdana naišlo na topao prijem u Srbiji, kod onih koji su se prepoznali kao mogući izvođači nekog novog Majdana. Umesto da osude i odbace njegovo cinično pozivanje da se haos, paljevina i pucnjava iz Kijeva od pre sedam-osam godina preseli u Beograd u aprilu, na licu srpske opozicije je zaigrao osmeh nad takvom mogućnošću. Marinika Tepić priča da će ona i njeni “braniti izbornu volju”, da će reagovati, ne može da otkriva kako, ali reagovaće svakako.

Dakle, ako ne obore Vučića na izborima, eto njihove akcije i na beogradskim ulicama. Prilika je idealna, svet je zaokupljen Ukrajinom, naftom, gasom i hranom, a i Vučić je zatrpan istim brigama – imamo li zaliha nafte i hrane, hoće li gas i dalje stizati u Srbiju i po kojoj ceni, kako da se izbegnu nestašice, šta će biti sa NIS-om. Pravo vreme da se iskoristi gužva i da se u pometnji zgrabi nešto što je inače nedostižno, na primer vlast u Srbiji.

Čak i da se to dogodi, ostalo bi pitanje kakve je to ljude Srbija dobila na svom čelu? Dobila bi ljude koji preziru tragediju Ukrajine, ljude koje sudbina ove zemlje i njenog naroda nije zanimala onda kad joj je bilo najteže. To bi bili ljudi koji su u vreme razaranja okretali glavu i tražili šansu za sebe i svoj politički ćar. Okoristili bi se o činjenicu da njihova zemlja i njen predsednik nijednog trenutka ne traže za Srbiju ništa preko reda, da ne koriste opštu pometnju da proguraju neku svoju stvar i reše neki svoj problem, Kosovo na primer, ili članstvo u EU. Ne shvataju da postoje preče stvari, na primer da snabdevanje funkcioniše kao i svakog “normalnog” dana, da ne bude redova na benzinskim pumpama i pred samoposlugama. Da i u najteže vreme njihova zemlja ostane poštovana u svetu. Za normalnu državu i ozbiljne ljude koje je vode, to su najvažniji poslovi u ovom momentu. Sve ostalo je profitiranje na tuđoj nesreći, lešinarenje koje nikome nije donelo sreću. Ali ostavlja iza sebe večnu sramotu, razlog da spuste pogled, jer nisu bili uz svoju zemlju onda kad je bilo teško.   

Piše: Orhan Dragaš, Međunarodni institut za bezbednost