Moja umetnost, tvoja propaganda: Politizacija umetnosti u Prištini i Gračanici

Jedan od intrigantnijih događaja na domaćoj umetničkoj sceni desio se kada je Jeton Neziraj, istaknuti član prištinskog umetničkog društva, optužio u članku za Sbunker portal srpsko pozorište u srpskoj enklavi Gračanica, koje sebe vidi kao srpskog naslednika nekadašnjeg Narodnog pozorišta u Prištini da je „mašinerija političke propagande“.

Članak je, kako ove kritike obično bivaju, veoma informativan o istoriji ove institucije sve do 1999. godine. Međutim, u istom se izbegava bilo kakvo pominjanje kako i zašto 24 godine kasnije Priština i dalje skoro da nema srpskog stanovništva, i da li i kako je Neziraj, koji je i sam bio na mestu umetničkog direktora albanskog naslednika ovog pozorišta, tokom svog mandata nastojao da uključi srpske umetnike (ili publiku).

Avaj, članak sadrži jednu čudnu izjavu, koja ima tendenciju da se provlači u velikom delu ovog žanra kritike, a to je tip kritike koja sopstvene interese i pristrasnosti predstavlja kao objektivnu činjenicu, i pokazuje očiglednu nespremnost za samokritiku.

Neziraj piše da je „postojanje pozorišta gotovo uvek čin emancipacije“, međutim, kasnije, čitalac zna da je pozorište koje služi srpskoj enklavi u Gračanici „osnovano iz sasvim ideoloških razloga; da služe interesima hegemonističkih apetita Vlade Srbije i njihovim nastojanjima da pokažu svoje vlasništvo nad Kosovom“. Potom nas je častio primerima izolovanih dogadjaja, puno pominjanja 90-ih, vrlo malo objašnjenja šta se dešavalo na prištinskoj umetničkoj sceni od tada što je otežalo odluku Srba da imaju svoje institucije (pogrom 2004.), i naravno, Nezirajev spisak sa onima koje smatra dostojnim srpskim umetnicima i impresarijima (ovo naravno da bi pokazao da nema problema sa Srbima, već samo sa Srbima koji se ne slažu sa njim).

Međutim, ako uzmemo u obzir da je ovo srpsko pozorište zla „mašinerija propagande“ za igranje predstava koje Neziraj ne voli, kako se ocenjuje Nezirajev rad i produkcija prištinske umetničke scene?

U prethodnom, jednako dobrom stavu za Pozorište der Cajt, koji je ponovo objavio Sbunker, Neziraj je napisao prilično dirljiv članak o trenutno vladajućoj stranci Samoopredeljenja. U njemu je pohvalio Aljbina Kurtija za pokroviteljstvo lokalne umetnosti, hvali ga kao jedinstveno neiskvarenog i principijelnog, kome se suprotstavljaju podle spoljne sile. Kurtijeve ideje o ujedinjenju sa Albanijom se, naravno, smatraju potpuno neproblematičnim.

Ipak, i pored ove pohvale, Neziraj je možda relativno objektivan za prištinske standarde.

Za njegovu zaslugu, kritikovao je svoje kolege koji su ponosno osmislili promotivnu „umetnost” inspirisanu OVK, čijim se vođama sudi i koji su osuđeni za ratne zločine.

Međutim, čini se da je visok nivo nacionalizma uobičajen na navodno liberalnoj i multikulturalnoj umetničkoj sceni. Četrdeset istaknutih kulturnih, medijskih i umetničkih organizacija kosovskih Albanaca (kao što su Dokufest, BIRN Kosovo i Docomo Kosovo) vodile su pre dve godine kampanju protiv poziva za zaštitu srpskih manastira na listi Uneska, uprkos činjenici da se oni suočavaju sa zakonskom diskriminacijom od strane prištinskih vlasti. Najzad, da ne zaboravimo nedavnu idejz da se kuća Džafera Deve, nacističkog saradnika i ratnog zločinca, obnovi kao „kulturni centar“ bez ikakvog pominjanja njegovih zločina nad Srbima i Jevrejima.

Iznenađujuće je da tako pronicljiv posmatrač društva i umetnosti poput Neziraja ne vidi veoma sofisticiranu umetničku i propagandnu mašineriju unutar umetničke scene kosovskih Albanaca, već je traži u Gračanici.

Prištinske elite su na mnogo načina bile veoma pametne u korišćenju savremene umetnosti u političke svrhe, često ispirajući umetnost manje istaknutim aspektima društva kojim predsedavaju, naime, potpunu netrpeljivost prema manjinama, razulareni šovinizam i ultranacionalističke izmišljotine predstavljene kao istorija.

Osim spomenika američkim političarima iz 90-ih, verovatno najpoznatija javna umetnička instalacija u Prištini je fotogenični i glatki spomenik „Njuborn“, koji su zajedno kreirali dizajner Fisnik Ismaili i agencija Oglivi, a otkriven je povodom samoproglašene nezavisnosti Prištine.

Bilo da se radi o pomenutom prizrenskom Dokufestu ili prošlogodišnjem festivalu u Prištini, svesno se nastojalo da se neguje i pošalje slika prihvatanja i multikulturalizma, čak i ako je manjinsko stanovništvo redovno napadano i neka od najvrednijih srpskih baština podvrgnuta fizičkim i pravnim napadima. Čini se da među Nezirajevim kolegama nema mnogo zainteresovanosti za ono što hvali u nekolicini srpskih umetnika i kulturnih impresarija koje blagonaklono pominje u svom delu: kritiku, osporavanje i ismevanje sopstvenih nacionalnih zabluda i možda dopuštanje umetnicima koji ne dele njihov pogled na svet da nastupaju i Imaju izložbe.

U poređenju sa živopisnom i „multikulturalnom” scenom u Prištini koja ne može da toleriše autohtono pozorište, beogradska „propagandna mašinerija” je dočekala Neziraja, pa čak i kosovske albanske umetnike koji su nastavili da slave OVK.

U nedavnom intervjuu koji sam dao sa Aronom Moltonom, autorom intrigantne izložbe „Mašina uticaja“ u varšavskom zamku Ujazdovski, Molton je upozorio na politizaciju umetnosti i korišćenje umetnosti u politici koja se dešavala u regionu od 1990-ih, barem od 1990-ih u pogledu korišćenja novih medija i umetničkih praksi.

Tako Nezirajeva tvrdnja da je „pozorište uvek čin emancipacije“, pa samim tim i devičansko u smislu političke propagande, zvuče neobično naivno za takvog veterana lokalne umetnosti. Međutim, upravo ta naivnosti krije najrazuzdaniju propagandu.

Piše: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times