Neziraj projekat

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj, književnik i novinar

Imajući u vidu da je pisac malog jezika, Jeton Neziraj je globalno veoma uspešan čovek. On zasigurno spada među maksimalno tri-četiri svetski najslavnija dramska pisca među onim rođenim u socijalističkoj Jugoslaviji. Drame su mu prevedene na blizu dvadeset jezika, a postavljane su širom planete: od Njujorka do Milana i od Berlina do Lozane.

Istovremeno, Nezirajeva pozicija je izvorno nezahvalnija od one Biljane Srbljanović ili Miljenka Jergovića, primera radi. Ni sve varijante srpsko-hrvatskog u zbiru ne spadaju među velike jezike, ali jesu deo velike slavističke porodice. Hoću reći, svuda je po svetu više književnih prevodilaca sa srpskog, nego sa albanskog.

Od Orhana Pamuka do Amosa Oza, svetski slavni pisci najčešće podrivaju dominantni nacionalni narativ svoje sredine. Jeton Neziraj se u taj model ne uklapa. On zapravo na svoj način konstantno perpetuira dominantan narativ među kosovskim Albancima.  

Uglavnom, pre nekoliko dana Neziraj je uznemirio malobrojne srpske pozorišne radnike na Kosovu napisavši u jednom tekstu, parafraziram, da Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici nije umetnička, nego parapolitička institucija. Na ovaj Nezirajev istup bilo je mnogo reakcija iz Beograda, ali je od svih njih važnija "odbrana" koja stiže iz same institucije koju je Neziraj napao, odnosno ove reči Predraga Radonjića, aktuelnog direktora Narodnog pozorišta Priština:

"Proterano iz svog rodnog grada, isterano iz svoje pozorišne kuće i sa svoje matične scene, Narodno pozorište u Prištini našlo je svoj novi dom i scenu u Domu kulture u Gračanici. Pored igranja u Gračanici, na teritoriji opštine koja po srpskom administrativnom sistemu i dalje pripada gradu Prištini, pa se tako u nešto slobodnijem tumačenju može reći da smo se vratili kući, naše pozorište igra i u svim delovima Kosova i Metohije gde živi srpsko stanovništvo: po domovima kulture u Zvečanu, Štrpcu, Zubinom Potoku, Šilovu, Pasjanu, u učionicama osnovnih škola, portama crkava i manastira, dvorištima povratničkih kuća, kao što smo povremeno sa svojim predstavama prisutni i u drugim delovima Srbije, regionu, inostranstvu... Pristup nam je onemogućen i obesmišljen u našoj kući, u etnički najčistijem ’glavnom gradu’ u Evropi, gde nije preostao gotovo nijedan naš gledalac. Mi smo zato tu sa našim predstavama gde još ima naših gledalaca, gde ima želje i potrebe da budemo viđeni".

Možda i najzanimljiviji deo Nezirajevog teksta jeste kritika već nekoliko godina stare predstave "Lift: Slobodan šou" Jelene Bogavac i Nenada Todorovića. Po Nezirajevom mišljenju, "ova predstava se ne bavi Miloševićevim zločinima na pravi način". Iako nedvosmisleno kritična prema Miloševićevoj političkoj baštini, Neziraj misli da predstava u tom smislu ne ide dovoljno daleko.

Nekoliko godina posle ove predstave Bogavčeve i Todorovića, Neziraj je postavio predstavu "Handke projekat" koja je žanrovski slična forma "autorskog postdramskog koncepta". Međutim, iako je Handke bez sumnje kompleksnija pojava od Slobodana Miloševića, u Nezirajevoj slici ovog pisca nema ničega kompleksnog. Sve je sasvim crno-belo. Za Neziraja, Handke je zlikovac i učenik Jozefa Gebelsa.

U tom smislu, a retroaktivno, Neziraju se predstava "Lift: Slobodan šou" ukazuje kao antiteza onoga što on radi, i etički i estetički. Neziraj unutar svoje matične kulture uživa u lagodnoj poziciji da svojim umetničkim radovima potvrđuje njen dominantni politički narativ. Banalno govoreći, lako je rugati se Handkeu po Prištini i Sarajevu, mnogo lakše nego rugati se Miloševiću u Gračanici.

Kad beogradska pozorišta i beogradski festivali pozivaju na gostovanja albanske umetnike s Kosova, to su reprezentativni predstavnici tamošnje scene. Kad se retko kad u Prištini pojavi neko iz Srbije, to su samo ljudi koji nastupaju sa krajnje margine. Ta politika njima stvara dvojaku korist: najpre, ne budi ih iz dogmatskog dremeža, a zatim uljuljkuje ih u njihovoj predrasudi da je srpski mejnstrim "nenormalan".

Kad to ne bi predstavljalo davanje prevelike pažnje jednom realno ne preterano važnom umetničkom savremeniku, Narodno pozorište Priština u Gračanici moglo bi u bliskoj budućnosti postaviti predstavu pod naslovom "Neziraj projekat". Bila bi to ponešto paradigmatična i skoro pseudofaustovska predstava o umetniku koji se kao čovek formirao u godinama kad je njegova zajednica bila manjinska, ugrožena i majorizovana, no usprkos svemu, kad se stvari preokrenu za sto osamdeset stepeni, nije u stanju da empatijski prepozna da u tom istom društvu sada jedna druga strana pati u manjinskoj poziciji, a da ih upravo njegova zajednica ugnjetava.