Velfer: Srbija ima kapacitet za globalnu ulogu

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Odlazeći predsednik Češke Miloš Zeman izjavio je bi Srbija mogla da bude među svega nekoliko zemalja koje su, zahvaljujući relativno neutralnoj poziciji, u stanju da posreduju da se u mirovnim pregovorima dogovori kraj rata u Ukrajini. Zeman je tu ubrojao zemlje koje imaju „neutralne pozicije između obe strane“: Kina, Turska, Srbija, Izrael, Austrija i saopštio da je o tome već razgovarao sa austrijskim predsednikom Aleksandrom van den Belenom i mađarskom predsednicom Ketlin Novak.

Ovaj ideja dočekana je u Srbiji sa simpatijama, ali i sa skepsom da bi Srbija mogla da ispuni jednu takvu ulogu. Ovu ideju, međutim, ne predlaže samo Zeman, ona je već krajem prošle godine razrađena i predstavljena stručnim diplomatskim krugovima. To je učinio austrijski ambasador Klaus Velfer u svoj obimnoj analizi spoljnopolitičkog položaja Srbije za Global Intelligence Service – GIS, organizaciju koju je osnovao princ Mihael od Lihtenštajna i koja daje prognoze globalnih trendova i savete vladama i kompanijama. Velfer je u punoj meri reafirmisao nesvrstano nasleđe spoljne politike Srbije, dajući joj potencijalno veliki značaj u okončanju ukrajinskog rata. On konstatuje da se „Srbija naginje Rusiji, a naglašava važnost očuvanja teritorijalnog suvereniteta Ukrajine sa osvrtom na stav Srbije da ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu“ i zaključuje:  „Stoga ne bi bilo apsurdno zamisliti ulogu Srbije u diplomatskom procesu okončanja rata Rusije protiv Ukrajine, možda u dogovoru sa partnerima. Realno, Kina i možda Indija biće, najverovatnije, ključni sagovornici SAD i NATO-a, kada sazre vreme da se postigne rešenje između Rusije i Ukrajine“.  Velfer, koji je službovao kao diplomata u Beogradu, a tokom 90-ih bio zadužen za balkanska pitanja u austrijskom Ministarstvu spoljnih poslova, radi pisanja svoje analize prošle godine bio u istraživačkoj misiji u Beogradu, gde je o ovoj temi razgovarao s brojnim sagovornicima.

On je uvideo da se Srbija, koristeći prednost nasleđivanja Beograda kao glavnog grada koji je na mapi svih država u svetu, a posebno zemalja „trećeg sveta“, najjače identifikovala s bivšom Jugoslavijom i „otuda i ne čudi što bi Beograd igrao na kartu nesvrstanih, iako je Hladni rat prošao“.

Srbija i Azerbejdžan bili su 2021. godine domaćini samita u Beogradu povodom 60. godišnjice pokreta nesvrstanih, pozivajući članicu NATO-a Tursku i Rusiju, naslednicu Sovjetskog Saveza, da učestvuju kao gosti. Slogan izgradnje multipolarnog sveta 2021. godine bio je jasna poruka protivljenja SAD. Pored ceremonije i nostalgije samita 2021, Srbija je iskoristila događaj da lobira protiv univerzalnog priznanja nezavisnosti Kosova.

Politički razvoj u svetu povodom sukoba u Ukrajini, afimisao je ponovo stavove politike nevrstanosti. 

SAD i NATO su uveli sankcije bez presedana protiv Rusije. Ali skoro nijedna država na globalnom jugu ih nije potpisala. Kada je Generalna skupština početkom aprila izglasala izbacivanje Rusije iz Saveta za ljudska prava, većina je bila manja. Devedeset i tri zemlje su glasale za, ali je 58 bilo uzdržano, a 24 su glasale protiv. Uzdržani su bili Egipat, Gana, Indija i Indonezija, koji su bili lideri Pokreta nesvrstanih - zemalja koje su stvorile svoju transnacionalnu grupaciju umesto da podržavaju SAD ili Sovjetski Savez tokom Hladnog rata. Uzdržani su bili i Brazil, Meksiko, Nigerija, Pakistan i Južna Afrika. Kina je glasala protiv.

Analitičari koji posmatraju ove odgovore vide oživljeni pokret nesvrstanih. „Kada vidite povratak onome što mnogo liči na politiku Hladnog rata, onda je sasvim prirodno da ljudi posegnu za konceptualnim alatima Hladnog rata“, rekao mi je Ričard Gauan, direktor Međunarodne krizne grupe UN. „To je ogledalo doktrine ’NATO se vratio‘“.

Uopšteno govoreći, postoje tri grupe rezloga koje pomažu da se objasni zašto zemlje traže pristup koji nije „ni Rusija, ni NATO“.

Prva se odnosi na ekonomiju i trgovinu. Rusija je veliki izvoznik energije, hrane i đubriva i mnoge zemlje ne mogu sebi priuštiti da prekinu ekonomske veze sa Moskvom. Indija takođe zavisi od Rusije u prodaji oružja.

Drugo, je snažno podozrenje SAD i NATO-u. Taj skepticizam  proteže se i na sankcije. Zemlje Latinske Amerike su osetljive na kršenje suvereniteta, a 28 od 34 zemlje Organizacije američkih država glasalo je za osudu Rusije na glasanju u Generalnoj skupštini UN u martu, ali sankcije Rusiji potpisali su samo Bahami.

Bivši ministar spoljnih poslova Ekvadora Gijom Long kaže da mnogi Latinoamerikanci smatraju i misle da su sankcije oruđe američke hegemonije a ne oruđe globalne pravde.

Treći faktor je trajna solidarnost sa Rusijom, zbog njene antikolonijalne pozicije tokom Hladnog rata, kada je još bila deo Sovjetskog Saveza.

Zamenik južnoafričkog ministra za međunarodne odnose i saradnju Alvin Botes naglašava  da je „uloga pokreta nesvrstanih danas je relevantna danas kao i 1961. godine, jer sve dok imate konstelaciju interesa koju vode velike sile – ponekad potpuno nesvesni interese nerazvijenog juga – postoji potreba za pokretom nesvrstanih“.

Velfer navodi da Srbija nije članica NATO, a kamoli EU, ali ipak, ona je usidrena u evropskoj ekonomskoj orbiti. Odnosi Beograda i Pekinga su srdačni, ali može li Srbija da skupi diplomatske snage i veštine da se pozabavi pitanjem takvih razmera, pita se Velfer. On ukazuje da izbor ambasadora u američko – srpskim odnosima ukazuje da su obojica „teškaši“ u svojim kategorijama. „Predsednik Džo Bajden izabrao iskusnog stručnjaka za Balkan Kristofera Hila za svog ambasadora u Beogradu, dok je srpski ambasador Marko Đurić poverenik njegovog šefa u teškoj kategoriji u Vašingtonu“,navodi austrijski diplomata. Iz toga, on zaključuje da to može da bude oslonac za potencijalnu ulogu Srbije u globalnoj diplomatiji.

U tome on vidi tri mogućna scenarija. Prvi je da če u slučaju nastavka rata u Ukrajini, Srbija dati sve od sebe da prođe neokrnjena, oslanjajući se na svoju dominantnu poziciju na Balkanu, specijalne veze sa pojedinim evropskim državama i široku globalnu mrežu, delimično nasleđenoj od Jugoslavije, posebno u nevsrstanima.

Ukoliko bi se rusko-ukrajinski rat intenzivirao ili odlučno okrenuo u korist jedne strane, u tom slučaju bi mogao da nastupi „čas Srbije” i drugih nesvrstanih zemalja, posebno Kine. Tada bi mogli doći u obzir lični odnosi predsednika Aleksandra Vučića, posebno sa akterima u Moskvi, Pekingu, Ankari i Nju Delhiju, i, doduše, u manjoj meri, Vašingtonu i Evropi, smatra Velfer.

Precizirajući tu ulogu, on navodi da „značajna uloga Srbije u takvom scenariju” pretpostavlja konstantan i aktivan spoljnopolitički angažman Beograda i bliske odnose sa Ukrajinom i predsednikom Vladimirom Zelenskim. Srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, koga na Zapadu vide kao bliskog Moskvi, istovremeno ima dugogodišnje lične veze sa mnogim liderima na svim kontinentima, posebno sa Pekingom i državama pokreta nesvrstanih.

Treći scenario, koji je Velfer ocenio kao „manje verovatan”, nordijski i baltički jastrebovi unutar EU, delujući u skladu sa Vašingtonom i Londonom, mogli bi da pritisnu Srbiju da se u potpunosti pridruži Zapadu. Za to bi verovatno bili potrebni dramatični koraci EU i promena rukovodstva u Beogradu. Takav manevar zahtevao bi ogroman trud i ogromne materijalne podsticaje da Srbija bude uspešna i održiva.

Velfer na osnovu svega zaključuje da ima mesta za globalnu ulogu Srbije i zbog toga „Srbiju treba držati u vidokrugu“.