Neće moći: Nedolazak Lavrova i naš prijatelj Šolc

Filip Rodić
Izvor: Novosti/Privatna arhiva

Pogledajte (prilično jadnu) listu zemalja koje je Lavrov posetio od februara - naslov je teksta iz pera nadarene novinarke Nove S, u kojem se likuje nad činjenicom da je glavni diplomata jedne suverene države sprečen da poseti drugu suverenu državu.

"Naime, od početka ruske invazije na Ukrajinu, šef ruske diplomatije bio je u samo osam zvaničnih poseta - u Turskoj, Kini, Indiji, Alžiru, Omanu, Tadžikistanu, Bahreinu i Saudijskoj Arabiji", navodi ona, ističući činjenicu da Lavrov nije bio ni u jednoj evropskoj zemlji.

Zanemarimo sad blesavi evrocentrizam koji izbija iz ideje da je sve izvan Evrope "jadno", što je posledica slepe autokolonijalne, pa čak i rasističke zaljubljenosti u EU. Bitnije je neznanje, odnosno nerazumevanje geopolitičkog značaja Lavrovljevih poseta. O značaju poseta Kini i Indiji je, duboko sam uveren, sasvim izlišno govoriti, posebno ako se uzme u obzir da je Nju Delhi glatko odbio snažne američke pritiske i ucene da bi prekinuo saradnju s Rusijom. Inače, te dve "jadne" države su prva i treća na svetu po bruto domaćem proizvodu prema paritetu kupovne moći, što je metod kojim se stiče najrealnija slika o stanju ekonomije jedne države, mnogo znakovitiji od upoređivanja prema nominalnom BDP-u.

I pored snage i težine koju Kina i Indija (iako nisu u Evropi) imaju na svetskoj sceni, mnogo važnije i zanimljivije su posete Lavrova Omanu, Bahreinu i Saudijskoj Arabiji.

Zadržimo se zbog konciznosti teksta sada samo na Saudijskoj Arabiji, posle Izraela najvažnijem američkom savezniku na Bliskom istoku, i na tek nekoliko detalja u vezi s aktuelnim odnosima te zemlje sa SAD, Rusijom i Kinom. Defakto prvi čovek te države Mohamed bin Salman je u danima po početku ruske intervencije u Ukrajini odbijao da odgovori na pozive predsednika SAD Džozefa Bajdena, i usliši njegov zahtev da poveća proizvodnju nafte kako bi se nanela šteta Rusiji, te je ostao veran ranijem sporazumu s Moskvom. Rijad je prst u oko gurnuo Vašingtonu i činjenicom da s Kinom pregovara o prodaji nafte u juanima, što bi predstavljalo početak kraja petrodolara, jedne od najvažnijih američkih poluga u međunarodnim odnosima. Još jedna na "jadnom spisku" država koje su ukazale gostoprimstvo Lavrovu je Turska, inače druga po snazi NATO armija, čiji je predsednik Redžep Tajip Erdogan, između ostalog, sada prepreka ostvarenju trenutno geopolitički najznačajnijem pitanju u Evropi - učlanjenju Finske i Švedske u NATO - i čiji su odnosi s Moskvom, uprkos oscilacijama, sve bolji i bolji.

Ruska diplomatija je, dakle, u ova tri meseca imala dve plodne posete ključnim američkim saveznicima. A šta je za to vreme radio Lavrovljev američki kolega Entoni Blinken? Kvantitativno, njegov skor je nešto bolji od Lavrovljevog - on je obišao 14 država - ali kvalitativno i ne baš, pošto je obilazio uglavnom Vašingtonu vazalne države. Blinken je bio u Belgiji (na sastanku NATO-a), Poljskoj, Moldaviji, Litvaniji, Letoniji, Estoniji, Francuskoj, Izraelu, Maroku, Alžiru, Panami, Ukrajini, Japanu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (čiji je lider Mohamed bin Zajed takođe odbijao Bajdenove pozive). Ukratko, dok Moskva jača svoje veze po svetu, Vašington se bori da konsoliduje postojeće u vremenu kada su neke države sve nevoljnije u povinovanju suicidnoj politici sankcija protiv Rusije.

To je kontekst u kojem je suprotno svakom principu međunarodne diplomatije i dijaloga sprečen dolazak ruskog ministra spoljnih poslova u Beograd. Da li je taj potez kolektivnog Zapada i njemu potčinjenih balkanskih država spremnih da ga slede najčešće i na svoju štetu odraz moći, ili slabosti, procenite sami.

Umesto "zlog" Lavrova kojeg su naši pravi prijatelji ("Da li je to Crna Gora opet spasila obraz Srbije" - "Danas") sprečili da dođe u Beograd, širi "maligni ruski uticaj" i odvede nas na pogrešnu, mračnu stranu istorije, došao nam je nemački kancelar Olaf Šolc, čija zemlja nije propustila nijednu priliku da nas bombarduje i ubija, ali je naš najveći spoljnotrgovinski partner (rekao bih da je logika da se, uprkos svemu, ide za onim s kojim se ima "najveća ekonomska razmena" i da to bude najjači motiv - logika prostitutke). A šta nam je to doneo naš prijatelj Šolc? Pored toga što nam je na "decidiran i oštar način" tražio da počinimo ritualno samoubistvo uvođenjem sankcija Rusiji, doneo je i jasnu poruku da uz to treba da iz svojih grudi iščupamo srce i odreknemo se Kosova i Metohije zarad srećne budućnosti u evropskoj porodici. Iako je ovakav potpuno neočekivani Šolcov pristup iznenadio predsednika Vučića, on se snašao i odgovorio mu u duhu Svetog novomučenika Vukašina Klepačkog: "Nemojte da se ljutite što je naš odnos prema Kosovu drugačiji od vašeg, jer onoliko koliko vi volite teritorijalni integritet Ukrajine, Srbi vole teritorijalni integritet Srbije. Izvinite."

Moždai jeste bolje, kako to kažu domaći natoljupci, što Lavrov nije uspeo da doputuje do Beograda, a Šolc jeste. Poruka koja nam je poslata sprečavanjem šefa ruske diplomatije da dođe je mnogo jasnija i jača od bilo koje koju je on ovde mogao doneti.

Uostalom, gotovo sve što su Beograd i Moskva imali jedno drugom da kažu rečeno je u telefonskom razgovoru predsednika Putina i Vučića, a prezir, bahatost i osionost koju je Zapad pokazao su bili nezamislivi, iako očekivani. Taj isti prezir, bahatost i osionost demonstrirao je i Šolc i na to dobio ono pristojno Vučićevo "izvinite", što se može tumačiti i kao ozbiljan diplomatski fijasko. Istinita je ocena jednog nemačkog novinara da je Šolc u Beograd došao i bez štapa, i bez šargarepe. Dodao bih da je umesto toga poneo nož kojeg se, pokazalo se, nismo uplašili. Izvinite.

Piše: Filip Rodić, kolumnista “Večernjih novosti" i novinar nedeljnika “Pečat”