Nedžmije Hodža, poslednja kraljica komunizma, ili jedna sasvim (ne)obična ljubavna priča

Tokom pola veka na vlasti Nedžmije Hodža je čvrsto verovala da sve radi u korist Albanije i naroda. Tvrdila je da je zaštitnica žena, reformator i Enverov saputnik u burnim vremenima napada na njenu zemlju. Nakon pada komunizma, na robiji je provela pet godina, ali nije bila osuđena zbog ubistava i progona, već zbog malverzacija. Danas većina Albanaca smatra da je kraj života dočekala u nezasluženom miru, a još uvek traju rasprave o razlozima njene okrutnosti prema protivnicima – istinskim i zamišljenim.

„Druže Taras, ovo je drugarica Nedžmije Džuglini, pričao sam ti o njoj.“

Ovim rečima Ćemala Stafe, jednog od vođa albanskih komunista, je 1941. počela jedna sasvim neobična ljubavna priča koja je odredila sudbinu Albanije za sledećih pola veka. Te godine se, naime, u Tirani na tajnom sastanku okupilo dvadesetak delegata kako bi osnovali organizaciju antifašističke omladine. Ušavši u mračnu prostoriju gde se sastanak održavao, drug Taras se rukovao sa svakim delegatom ponaosob, među njima i sa „Delikatnom“, kako su drugovi zvali dvadesetogodišnju devojku rodom iz Bitolja. Prostoriju je ispunjavao miris svežeg hleba. On je pružio ruke prema peći, odlomio parče i rekao: „Mmmm, kako je ovo ukusno.“ Drugovi su ga pitali da li želi i šolju čaja. „'Sa zadovoljstvom', rekao je.“

Taras je bilo konspirativno ime Envera Hodže, a dvadesetogodišnjakinja koju mu je Stafa tog dana predstavio postaće uskoro njegova životna saputnica.

Tako je prvi susret sa čovekom svog života, u knjizi "Moj život sa Enverom", opisala Nedžmije Hodža.

„Bila sam pametna i lepa, ali se nisam isticala kao recimo Drita Kosturi koja je nosila crvene  trake. Bila je to ljubav na prvi pogled. Otpor je prestao – predala sam se“.

Do kraja života, Nedžmije je ostala je predana samo jednoj osobi. Svi ostali likovi koji su protutnjali kroz njen život, osim dece i unuka, skončali su živote na gubilištima, umirali tokom mučenja ili završavali na dugogodišnjim robijama. Albanska Lejdi Magbet, kako su Nedžmiju Hodža zvali posle pada komunizma, pratila je supruga od dolaska na vlast sve do njegove smrti 1985. godine. „Bio je savršen suprug, imali smo toliko toga zajedničkog“, govorila je kasnije.

Albanska Lejdi Magbet

Nedugo posle sastanka na kojem su se Enver i Nedžmije prvi put sreli, Ćemal Stafa se posle kraćeg obračuna njegove grupe sa italijanskim i albanskim fašistima, smrtno ranjen, ubio. Mesto na kojem je pokopan, tvrdila je godinama kasnije njegova verenica Drita Kosturi, znale su svega tri osobe, među njima i Enver Hodža. Stafina porodica, koja je sumnjičila Hodžu za Stafinu smrt, posle rata odbijala je da primi boračku penziju koju su im vlasti u Tirani nudile.

Drita Kosturi, verenica Ćemala Stafe, posle rata je osuđena na smrt kao britanska špijunka, ali je kazna preinačena pa je provela 13 godina u zatvoru. Njen suprug Muzafer Pipa je umro tokom mučenja u zatvoru.

I druga Nedžmijina drugarica iz ratnih dana, Ljiri Belišova, posle rata je osuđena i puštena iz zatvora tek 1981. godine, a detalji o smrti njenog supruga nikada nisu rasvetljeni. Sirji Selfu, u čijoj je kući Enver zaprosio Nedžmije, osuđen je na smrt i ubijen neposredno posle Drugog svetskog rata. Jedno vreme Enver i Nedžmije skrivali su se u kući Enverovog zeta Bahrija Omarija, koji je streljan 1945. godine. Slična sudbina zadesila je i ostale delegate na osnivačkom kongresu antifašističke omladine. Gotovo svi, osim Envera i Nedžmije, u narednih dvadesetak godina ubijeni su. Redom su umirali i svi koji su na bilo koji način zasmetali bračnom paru koji je Albaniju, preko privremenih političkih brakova sa bivšom Jugoslavijom, Sovjetskim Savezom i Kinom, odveo u potpunu izolaciju. 

U vreme Envera Hodže koka-kola je u Albaniji bila proglašena pićem degenerika, Vilijem Šekspir je bio zabranjen, zabranjena su i putovanja u inostranstvo, religija je stavljena van zakona, srušene su stotine crkava i džamija, zemlja je postala treća najsiromašnija države na svetu sa prosečnom platom od svega 15 dolara mesečno, a tela ubijenih političkih protivnika bacana su u kanale i zabačene jaruge, dok je porodicama osuđenih otimana imovina kako bi što pre umrli od gladi. Nijedna evropska država nije bila opasana bunkerima i bodljikavom žicom na način na koji je Enver Hodža hermetički zatvorio Albaniju.

Tokom tih pola veka, Nedžmije jem kao i njen suprug, čvrsto verovala da sve radi u korist Albanije i albanskog naroda. Tvrdila je da je zaštitnica žena, reformator i Enverov saputnik u burnim vremenima napada na njenu zemlju. Nakon pada komunizma, na robiji je provela pet godina, ali nije bila osuđena zbog ubistava i progona, već zbog malverzacija. I danas većina Albanaca smatra da je kraj života dočekala u nezasluženom miru. Još uvek traju rasprave o razlozima njene okrutnosti prema protivnicima – istinskim i zamišljenim.

Zemlja bunkera

Nedžmije Džuglini je rođena 1921. godine u Bitolju, odakle se s porodicom preselila u Tiranu, gde je završila učiteljsku školu. Nakratko je, navodno, bila član fašističke partije, ali je brzo promenila stranu i pridružila se komunistima.

Rame uz rame sa Enverom, koji je bio član Centralnog komiteta Narodnooslobodilačkog pokreta Albanije, borila se protiv italijanske okupacije.

Prema njenoj navodnoj ratnoj biografiji u Albaniji je 1978. godine snimljen i film Devojke sa crvenim trakama. Kasnije je govorila da ona nije glavni junak tog filma, iako je u scenario „upalo“ nekoliko akcija protiv okupatora koje je organizovala. „I ostale drugarice učestvovale su u cepanju Musolinijevih portreta i paljenju italijanskih zastava u okupiranoj Albaniji“, govorila je.

Film "Devojke sa crvenim trakama" (1978)

Posle rata postala je mozak propagandne mašine režima u Tirani, šefica Instituta za marksističko-lenjinističke studije i uzgred pomagala vođenju albanske tajne policije Sigurimi.

Muslimankama je zabranila da nose veo i ukinula krvnu osvetu – Kanon Leke Dukađinija – iako je prethodno taj kodeks nazivala dokazom izvorno demokratskog opredeljenja Albanaca, razvijenog bez spoljnih uticaja. „U vreme Leke Dukađinija, u 15. veku, Albanci nisu znali šta je republika, ali su imali težnju da stvore modernu demokratsku republiku“, napisala je u autobiografiji.

Govoreći o ljubavi kojom ju je njen suprog obasipao, govorila je: „Posle oslobođenja razmenili smo stotine pisama, jedno lepše od drugog. Sve ga je interesovalo, jer nisam mogla da ga pratim na putovanjima. Ni on mene. Kada sam bila bolesna išla sam na preglede u Pariz, Beč i Moskvu gde sam operisana. Iz tog perioda potiču i njegova najlepša pisma. Pisao mi je svake večeri. Neka pisma je poslao a neka nije, ali sam ih pronašla.“ „Kada je ona bolesna i ja patim“, napisao je Enver Hodža u svojim memoarima.

Albanija je, pak, patila i kad Nedžmije nije bila bolesna. Posle smrti Mao Cedunga 1978. godine, bračni par Hodža uvukao je Albaniju u još dublju političku hibernaciju. Zemlja je opasana bodljikavom žicom, a na granicama, od Grčke do Crne Gore, posađeno je na hiljade bunkera, kako bi se neprijatelji odvratili od invazije. Arhitekta Josif Zagali, koji je projektovao bunkere, kasnije je završio u radnom logoru. Bunkeri su, navodno, testirani tako što je jedan od inženjera bio zatvoren u objekat na koji zapucali tenkovi. Odobrenje za masovnu gradnju potpisano je pošto je nesrećnik živ izašao iz objekta.  Koliko su Hodžini bunkeri sprečavali da se spoljni svet nekako ušunja u Albaniju toliko su i sprečavali da Albanci pobegnu iz bede koja ih je okruživala.

Negiranje zločina

„Čega da se stidim? Ne postoji ništa zbog čega bi trebalo da se stidim“, rekla je Nedžmije 2008. Frans presu. „Uvek sam smatrala da je Enver najteže odluke, poput onih o pogubljenjima, donosio kao državnik, odgovoran prema svojim dužnostima. Ali, duboko u duši bio je mek i osećajan i sigurno je patio“, govorila je novinarima.

Godinama je odbijala bilo kakvu vezu sa političkim ubistvima, tvrdeći da su to legende koje su stvorili drugi ljudi, a za pojedinačne nesporne zločine je okrivljivala „rukovodioce na terenu koji su delovali bez znanja centralnih organa“.„Problem je bio u slabo obrazovanim seljacima koji su funkcije stekli u ratu“, govorila je.Za nju su ubistva, progoni i deportacije izmišljotine sa svrhom kako bi se diskreditovala vladavina njenog muža.

 „Ne kažem da nije znao šta se dešava, ali ovo su obična podmetanja... Država ima razloge koje um ne poznaje“, izjavila je jednom prilikom parafrazirajući francuskog filozofa Bleza Paskala. „Pričali smo raznim odlukama, ali on bi ih nekada donosio u trenutku. I nikada nije pogrešio – ni kada je u pitanju bio Hruščov, ni podmornice ni brodovi.“

Američka Centralna obaveštajna agencija je 2005. godine objavila seriju ranije tajnih dokumenata o Albaniji, u kojima se navodi da Enver Hodža nije znao šta bi uradio u slučaju da mu nekim slučajem umre supruga. „To sigurno potiče od ljudi koji su me pratili u Pariz i Beč, ili kasnije tokom operacije jetre u Moskvi. 'Nemoj da se razboliš jer bih umro bez tebe', govorio mi je Enver“, komentarisala je Nedžmije Hodža.

Modni stilovi

Pre nego što je prekinuo odnose sa Jugoslavijom 1948, Enver Hodža je nosio šapke i uniforme u stilu Josipa Broza Tita. Kada je prekinuo odnose sa Moskvom, Nikitu Hruščova nazvao je „odvratnim hvalisavcem koji se drznuo da ukalja Staljinovu reputaciju“ i odmah promenio i stil odevanja – šešir, kakav je nosio sovjetski lider, zamenio je kapom kakvu je imao Mao Cedung.

Do kraja života uzor mu je bio Josif Visarionovič Staljin. „Koba“, pak, dugo nije znao gotovo ništa o Albaniji, o čemu je u knjizi Razgovori sa Staljinom svedočio Milovan Đilas.

„U jednom trenutku pokazao je interes za Albaniju, šta se tamo u stvari dešava, kakvi su to ljudi“, pisao je Đilas. „Objasnio sam mu da se u Albaniji dešava otprilike isto ono što se događa u Jugoslaviji. Albanci su najstariji narod na Balkanu, stariji od Slovena, čak i od starih Grka.“

Staljin ga je zatim pitao zašto njihovi gradovi imaju slovenska imena i da li Albanci imaju neku vezu sa Slovenima. „Objasnio sam mu“, piše Đilas, „da su Sloveni u ranije vreme naseljavali doline, pa su ta imena ostala i kasnije kada su ih Albanci istisnuli tokom turske vladavine“.

„Nadao sam se da su Albanci bar malo Sloveni“, rekao mu je Staljin, šeretski mi namignuvši, kako Đilas navodi.

Slučaj Ismaila Kadarea

Izolacija Albanije tokom vladavine porodice Hodža izbacila je tu državu iz svih svetskih tokova uključujući i umetničket. U svetu filma, Hodžina vladavina ostala je zapamćena samo po kratkom snimku njegovog govora koji je Spajki Li upotrebio u filmu Inside Man (2006). Albanija je za Zapad bila prilično neinteresantna, osim u Francuskoj – mahom zbog književnosti Ismaila Kadarea.

Disidentski pisac koji je živeo kao kolaboracionista, kako ga opisuju Albanci, Kadare je tragičnu sudbinu drugih albanskih književnika izbegao zahvaljujući poštovanju koje je prema njegovom delu gajio Enver Hodža, ali i delimično jer su potekli iz istog grada – Đirokastre.

Kadare je izbegavao da direktno kritikuje Hodžin režim, tražeći inspiraciju za svoje knjige u prošlosti, na način na koji su američki režiseri, primera radi, radili snimajući filmove o Korejskom ratu u vreme dok su besneli sukobi u Vijetnamu.

U romanu Palata snova iz 1981, Kadare posredno ismeva potpunu kontrolu koju su pokušale da uspostave albanske vlasti smeštajući radnju u vreme otomanske vlasti, te priču uokviruje temom albanskog identiteta i slavne prošlosti kakvu je Hodžin režim pokušavao da nametne.

Kadareove složene odnose sa porodicom Hodža većina albanskih disidenata mu nikada nije oprostila, a pre svega činjenicu da je izvesno vreme bio na čelu Instituta za kulturu koji je kontrolisala Nedžmije Hodža. Na teret mu se stavlja i neskrivena podrška odluci da Albanija prekine odnose sa Sovjetskim Savezom 1961. godine, posle čega su hiljade ljudi stradale u progonima, a država tonula sve dublje u nacionalističku mitologiju.

Kadare je, međutim, želeo samo da piše, a da bi to radio morao je da ostane živ, tako da je njegov odnos sa porodicom Hodža, od samog početka, ličio na igru mačke i miša. Kada je 1991. okončana vladavina komunista, Kadare se preselio u Pariz gde je pisao o zločinima Hodžinog režima. Danas ljubitelji njegovog dela, ali i kritičari, slažu se da je najveći albanski pisac preživeo zahvaljujući tome što je Enver Hodža neskriveo poštovao njegovo delo, kao i tome da su obojica, na svoj način, obožavali Francusku.

O odnosima sa Jugoslavijom

Nedžmije, je poput Envera Hodže, zastupala stav da je Kosovo deo albanskih zemalja, koje su nepravedno podeljene, te da je bivša Jugoslavija posle razlaza sa Sovjetskim Savezom postala rasadnik imperijalističkih ideja.

Kontrolisala je program Radio Tirane koji je u to vreme naširoko izveštavao o nedaćama radničke klase u Jugoslaviji. „Kao posledica revizionistočke politike Josipa Broza Tita i njegove klike, radnicima su oduzeta osnovna ljudska prava“, javljao je albanski radio, dok su novine pisale o „degeneraciji političkog sistema, korupciji, rastu nezaposlenosti i štrajkovima“.

Beograd je mahom ignorisao takve poruke Hodžine vlade, dok je, s druge strane, žestoko odgovarano na slične optužbe koje su dolazile iz Sofije. Kao jedan od primera istoričari navode konferenciju u Tirani 1968. godine na kojoj su se okupili naučnici iz Albanije i sa Kosova i koja je poslužila kao platforma za predstavljanje albanskih teritorijalnih pretenzija prema Kosovu. Jugoslavija tom prilikom nije reagovala, ali je nedugo zatim oštro ukorila Bugarsku zbog kritika na račun beogradskih vlasti.

Govoreći o odnosima sa Jugoslavijom, Nedžmije je u više je navrata ponavljala da je Albanija meta stalnih zavera, ucena i pritisaka koji stižu iz Beograda. „Slali su divizije na granicu, posle čega je Enver izgubio strpljenje. 'Prestanite', viknuo je. To više nije bio napad na njega kao ličnost, već napad na našu suverenu i nezavisnu domovinu”, napisala je u knjizi Život sa Enverom. „Tek kada je dobio podršku od Staljina, Albanija bila spasena od lažnih jugoslovenskih prijatelja.”

U takvoj retorici, bračni par Hodža u stopu je pratio ministar unutrašnjih poslova Mehmet Šehu, koji je 1966. godine u Pekingu rekao da „Titova klika predstavlja specijalnu diverzantsku jedinicu američkog imperijalizma“. „Američki imperijalisti mobilišu protiv Albanije agente na međunarodnoj sceni, od Titovih i Hruščovljevih pristalica pa sve do pape u Vatikanu“, govorio je Šehu, sve do misteriozne smrti krajem 1981. godine.

Misteriozna smrt Mehmeta Šehua

Mehmet Šehu bio je godinama desna ruka Envera Hodže i drugi najmoćniji čovek u zemlji, kako su ga predstavljali zapadni mediji. Imao je jasne pretenzije da posle smrti albanskog lidera u svoje ruke preuzme sve konce vlasti. To se bračnom paru Hodža, u vreme kada je Enver Hodža počeo da poboljeva, nije dopalo, pošto su smatrali da on neće imati preterano puno milosti prema Nedžmije i njihovo troje dece.

Deo istoričara smatra i da se Šehu suprotstavljao izolacionističkoj politici, dok je beogradski nedeljnik NIN posle njegove smrti objavio da je Šehu čak potegao pištolj na Envera Hodžu tokom sastanka Centralnog komiteta.

Telo Mehmeta Šehua je 17. decembra 1981. godine pronađeno u spavaćoj sobi, sa ranom od metka u glavi. Dan kasnije, Radio Tirana je javio da je u trenutku mentalnog rastrojstva izvršio samoubistvo.

Mediji su se od Šehua oprostili navodeći njegove titule i zasluge, ali ga je Enver Hodža godinu dana kasnije zasuo teškim optužbama – da je bio agent Gestapoa, italijanski obaveštajac, saradnik KGB-a, CIA i jugoslovenskih službi. Optužen je i da je sinu dozvolio da se oženi devojkom iz porodice u kojoj je bilo sedam kriminalaca, te da je tim činom želeo da izazove skandal koji bi pogodio čitav državni vrh.

Britanski agent, pukovnik Dejvid Smajli, koji je bio koordinator gerilskog pokreta u Albaniji tokom rata, napisao je da se Šehu hvalio kako je lično zaklao 70 italijanskih zarobljenika, dok je Hruščov, navodno, rekao Titu da je Šehu zadavio svog prethodnika Kočija Džodžu, dodavši: „Oni su gori od zveri, oni su monstrumi.“ Zapadni mediji su Šehua zvali „mesar iz Tirane”.

„Za one koji stoje na putu jedinstva partije – pljuvačka u lice, pesnica i bradu i ako treba metak u čelo“, navodno je izjavio u jeku krize sa SSSR-om 1961. godine. Po svemu sudeći, sudbina mu je bila zapečaćena kada je Britanija 1970. godine otvorila deo dokumentacije o događajima iz Drugog svetskog rata. Albanija je tada u London uputila nekoliko istoričara, a na osnovu dokumenata u koja je imao uvid, Arben Puto je početkom 1981. godine objavio knjigu Drugi svetski rat prema dokumentima Forin ofisa od 1939. do 1944. godine. Krajem iste godine Šehu je bio mrtav, a Hodža je seriju napada počeo u januaru naredne godine.

Svega nekoliko sedmica pre Hodžine smrti, aprila 1985. godine, albanski dnevnik Zeri i populi je objavio da je Šehu „odstranjen jer se suočio sa neraskidivom vezom partije i naroda”. Ovakav opis smrti jednog od najmoćnijih ljudi Albanije odmah je shvaćen kao priznanje likvidacije, iako su se partijski zvaničnici kasnije pravdali da formulacija nije baš najtačnije protumačena. U godinama koje su sledile, Tiranom se pronosila priča kako je Nedžmije uživala gledajući snimke mučenja Mehmeta Šehua.

CIA je, pak, 2005. godine skinula oznaku tajnosti sa dokumenta u kojem se navodi da je saradnik slube „N1“ rekao da je Šehu, kao najverovatniji Hodžin naslednik, ubijen po nalogu Envera Hodže pošto je ovaj smatrao da će Ramiz Alija kao njegov naslednik imati blagonakloniji odnos prema Nedžmiji i njihovoj deci. Zvaničnici Stejt departmenta su, uprkos pokušajima albanskih vlasti da umanje značaj tog teksta, ocenili da on predstavlja prvu zvaničnu potvrdu da je Šehu zaista ubijen.

I posle čistke, čistka

Bračni par Hodža pobio je sve najbliže saradnike. Kadri Hezbiju, ministar unutrašnjih poslova i odbrane, likvidiran je 1982. godine. Bećir Baluku, član Politibiroa, ubijen je 1975. godine zbog izdaje, a njegovo telo pronađeno je 15 godina kasnije. Još jedan ministar unutrašnjih poslova, navodni jugoslovenski agent Koči Džodže ubijen je 1949. godine. Džodže je prethodno na smrt osudio Hodžinog zeta Barija Omara. Tužilac u tom slučaju, Bedri Spahiju, osuđen je kasnije na 30 godina robije.

Hodža je uklonio i sve osnivače Komunističke partije Albanije. Italijani su posle kontroverzne akcije ubili Ćemala Stafu, tokom rata stradao je i Vasil Santo, Atanas Ljuljo je ubijen po Hodžinoj naredbi, dok su preostali članovi prve partijske ćelije – Kočo Taško, Sotir Ujkani, Kristo Temelko i Uke Jakova umrli u kazamatima kao partijski neprijatelji.

Zbog nedoličnog govora u skupštini, u zatvoru je skončao Đerđ Kokoši, prvi posleratni ministar obrazovanja. Ista sudbina zadesila je i njegovog naslednika, Sejfulu Mališovu. Admiral Teme Sejko je proglašen američkim agentom i osuđen na smrt. Gotovo polovina od 31 člana centralnog komiteta KPA iz 1948. godine ubijena je u godinama koje su usledile. Uz to, stotine zvaničnika Komunističke partije bačeno je u tamnice zbog protivljenja potonjem prekidu odnosa sa Kinom, koja je godinama pre toga bila glavni pokretač albanske ekonomije.

Sigurimi je imao sistem špijuniranja u kojem je manje ili više dobrovoljno radilo 20.000 Albanaca, a do okončanja terora u radne logore i zatvore oterano je oko 120.000 ljudi. Logoraši su bili prisiljavani da Nedžmiji šalju pisma saučešća zbog smrti Envera Hodže, a oni koji su odbijali bacani su u samice ili im je produžavana kazna.

Albanija, vreme mučenja

Mučenja su decenijama bila deo albanske svakodnevnice. Vlasti su u jednom od drastičnijih primera mlatili četvoricu inženjera sve dok nisu priznali da su za račun strane obaveštajne službe namerno sabotirali istraživanje albanskih naftnih polja, koja je u trenutku energetske inspiracije zamislilo državno rukovodstvo. Osuđeni su na po 25 godina zatvora, supruge su im poslate u radne logore, deci je zabranjeno školovanje. „Loša biografija“ bila je deo dosijea njihovih unuka. Njih četvorica su bili u grupi poslednjih političkih zatvorenika oslobođenih posle pada komunizma 1991. godine.

Jedan od najpoznatijih albanskih disidenata, književnik Fatos Ljubonja, koji je u kazamatima proveo više od dve decenije, često je isticao da je način na koji je bračni par Hodža vladao zemljom naprosto terao ljude da stvore dve ličnosti – jednu koja je u javnosti zdušno podržavala režim i drugu, koja je u potaji prezirala takav način života. Ljubonja je u svojoj knjizi o sudbinama jedanaest političkih zatvorenika istakao primer zatočenika koji je posle pokušaja samoubistva u užasnim zatvorskim uslovima najednom postao vatrena pristalica Hodžinog režima.

U Albaniji se često prepričavala sledeća anegdota. Na jednom predavanju na albanskoj vojnoj akademiji oficir je objašnjavao pitomcima snagu neutronske bombe koja ubija ljude, ali objekte ostavlja netaknutim. „Da li bi, na primer, ako Amerikanci bace takvu bombu na Tiranu, prodavci nestali, ali bi radnje i roba ostali netaknuti?“, pitao ga je jedan od pitomaca. „Ne znam koje bombe Amerikanci bacaju na nas ali su radnja i prodavac tamo gde su i bili, ali su rafovi prazni.“

Mnogi Albanci smatraju da je Nedžmije bila deo te neutronske bombe koja je demolirala političku scenu države i čije se posledice osećaju i punih 30 godina od pada tog naopakog sistema.

Kada je na koncu Enver Hodža zanemoćao, Nedžmije je postala najmoćnija osoba u Albaniji. Preuzela je kontrolu nad tajnom policijom, organizovala progone političkih protivnika, hapšenja i nameštala sudske procese.

Posle Hodžine smrti 1985, narednih pet godina bila je na čelu Demokratskog fronta, a Ramiz Alija je, uz njenu podršku, postao predsednik Albanije. Nešto kasnije odbacila ga je smatrajući da je kukavica nedorastao istorijskim izazovima.

Kada je nekoliko godina posle smrti Envera Hodže komunizam konačno propao, Albanija je bila zemlja umornih, gladnih, prestrašenih i zbunjenih ljudi, bez ijednog kilometra autoputa, ali sa hiljadama besmislenih bunkera i balastom istorije koji ni posle 30 godina nije razrešen.

Pad

Velike nerede u Albaniji koji su počeli februara 1991. godine, Nedžmije je dočekala u potpunom odsustvu svesti o događajima i stanju u državi. Hiljade studenata su izašle na ulice Tirane i počele obračun sa kultom ličnosti Envera Hodže, nasleđem komunizma i, umalo, i sa samom Nedžmije.

Prvi zahtev im je bio da se Univerzitet „Enver Hodža“ preimenuje, a zatim su redom uništavali njegove spoemnike i palili njegove knjige.

Nedžmije je nerede pratila iz svog doma u još uvek izdvojenom „Bloku” u Tirani.

„Uništavali su spomenike, napadali i čak silovali veterane narodnooslobodilačke borbe… Gorele su knjižare i biblioteke, paljene su Enverove knjige… Bilo je kao u vreme Hitlera”, napisala je nekoliko godina kasnije u svojoj knjizi.

Za nerede koji su počeli na severu Albanije optuživala je strane obaveštajne službe, pre svih jugoslovensku Državnu bezbednost, čiji je cilj bio da ohrabri buntovnike i uništi ekonomiju stvorenu tokom socijalizma.

Dvadesetog februara 1991. studenti su izašli iz zgrada univerziteta i sukobili se sa policijom u centru Tirane. Dan kasnije, srušili su spomenik Envera Hodže i krenuli ka kući u kojoj je živela Nedžmije sa porodicom.

„Zatražila sam od policajaca koji su nas čuvali da ne pucaju na studente čak i ako zapale kuću… Bili su to sati strave u kojima niko nije brinuo šta je s nama”, napisala je. Živela je u snu u kojem nije bilo stotina hiljada bunkera posejanih od Grčke do Crne Gore kako bi branili jedinu oazu istinskog socijalizma, niti je bilo pola miliona političkih oponenata koji su tokom pedeset godina Hodžine vladavine ubijeni ili prevaspitani.

Nove vlasti su je 1994. osudile na 11 godina zatvora zbog finansijskih malverzacija počinjenih tokom godina vladavine. Ubistva, mučenja i progone niko nije pominjao. Iza rešetaka je provela ukupno pet godina, od čega dve u samici.

Nakon izlaska iz zatvora živela u jednosobnom stanu, zajedno sa sestrom. Umrla je u 99. godini, 26. februara 2020.

Deca Nedžmije i Envera Hodže, sinovi Iljir i Sokolj i ćerka Pranvera, od pada komunizma povukli su se iz javnog života. Iza ćerke arhitekte ostala je čuvena piramida u Tirani, najskuplja zgrada ikada sagrađena u Albaniji, koju je projektovala zajedno sa suprugom.

Iljir se poslednji put pojavio u javnosti pre par godina, kada su ga vlasti izbacile iz kuće u predgrađu prestonice kako bi napravile mesta za izgradnju zaobilaznice. Iljir je vladu Edija Rame nazvao „fašističkom“.

Sokolj se, pak, nije pojavio na sahrani majke, koja je nedugo pre smrti napisala da se „nada da će njeni unuci odrasti u drugačijem okruženju, neopterećenom političkim konfliktima“.

Piše: Rade Maroević, novinar