Nerešena kosovska kriza - novi poligon za konfrontaciju Zapada i Istoka
Kada je tema Kosova u 20. veku zaokupila naše društvo, antagonizmi su odavno poodmakli. Stvari su izašle na površinu i bilo je kasno. Tadašnja, politička elita Jugoslavije nije prepoznala razorni potencijal ovog, u to vreme, društvenog pitanja.
Neadekvatnom reakcijom društveno pitanje je postalo nacionalno. Elita koja nije prepoznala pad berlinskog zida, Kosovo je prepoznala kao priliku za okupljanje nacionalnog jedinstva.
Građenje politike na nacionalnom, a ne građanskom principu dovelo je do oružane pobune kosovskih albanaca. Nastala je neka novakosovska „elita“, koja je od pobunjenika i terorista, postala legitmna strana u sukobu.
Analizom događaja možemo uočiti knjiški obrazac kada terorizam i gerila prerasta u pobunu. Upravo to se dogodilo SRJ.
Albanske oružane grupacije su dobile status strane u sukobu. U međuvremenu sukobe na Kosovu su ispratili progoni civila, zasede, razvlačenje i gubitak linije fronta. Sve to je uslovilo da Savet Bezbednosti OUN usvoji rezoluciju 1199 iz 1998. godine u kojoj se konstatuje da je mir bitno narušen, egzaktnim brojevima se ukazuje na broj proganinih i raseljenih, ali i pozivaju se jugoslovenska i albanska strana da obustave neprijateljstva.
Ova rezolucija u izgled je stavila ispunjenje uslova iz Glave 7 Povelje OUN, odnosno mogućnost da se interveniše u cilju uspostavljanja mira. Sa ovako nepovoljnom pozicijom za SR Jugoslaviju stiglo se do pregovora u Rambujeu. Posebnu težinu položaja tadašnje SRJ oslikava okolnost da je za Rezoluciju 1199 glasala i Ruska Federacija.
Sve obaveze iz rezolucija SB OUN su zahtevale razrešenje humanitarne situacije na Kosovu i SRJ, bezbedan i slobodan povratak svih izbeglica, raseljenih lica, uz pozive na prestanak akata nasilja prema svim stanovnicima Kosova (ovaj termin je podrazumevao i Srbe i Albance). Kosovska kriza 1999. nametnula je izazov po celokupnu evropsku bezbednost.
Od prvog dana Ruska Federacija je bila uključena u razrešenje ovog spora, osim deklarativne podrške, bilo kakva adekvatna podrška je izostala. Rusija nije uspela da zaustavi unilateralnu akciju „Saveznička sila“ 1999. Naprotiv svojim glasanjem za rezoluciju 1199 stavila je pečat na faktičko stanje opisano u ovoj rezoluciji. A stanje koje je opisano ni malo nije išlo u prilog SRJ.
I dan danas je popularna zavodljiva teza o ruskoj zaštiti srpskog interesa po pitanju južne srpske pokrajine. Od te zaštite, dobili smo monopol na energetskom tržištu Srbije, samoproglašenu kosovsku nezavisnost i mogućnost uvlačenja u front protiv Zapada.
Pretpostavljeno rusko veto nikada neće biti realizovano. Ne treba imati zabluda da će Amerika, ili bilo koja država Zapada, staviti pitanje Kosova na glasanje.
To pitanje neće doći na dnevni red dok se ne postignu dogovori sa Rusijom, Kinom ili Indijom. Dakle, pod uticajem kosovizacije naše spoljne politike, postali smo dužnici zaštite koja nam nikada nije ni trebala.
Sami pregovori u Rambujeu svedeni su na nivo novog kosovskog mita. Kao što je kosovska bitka, dobila apologiju Hristove tajne večere, i „izdaje“. Tako je Rambuje predstavljen kao neki novi kosovski boj, sukob „pravde“ i „nepravde“.
Vremenska distanca, i dostupnost nezavisnih izvora omogućava nam da bolje razumemo te pregovre tada, kao i mogućnosti koje imamo sada. „Novi“ kosovski ciklus nam pokazuje jednu tragičnu konstantnu, ono što imamo danas, obično je bolje od onoga što imamo sutra.
Rambuje je dobio interpretaciju ultimatuma i tkz. „alibi diplomatije“. A šta je SRJ tada ponuđeno? U prvom redu ponuđeno je naknadno izjašnjenje „naroda“ o statusu južne srpske pokrajine, o čemu bi bilo reči za tri godine na međunarodnoj konferenciji. Strah od Haškog tribunala bio je jači od vizije mira. Pojedine škole mišljenja smatraju da je upravo ta odrednica iz privremenog mirovnog sproazuma iz Rambujea bila odlučujući faktor za odbacivanje. Mogućnost da NATO izvrši hapšenje određenih lica, direktno je vezalo sporazum iz Rambujea za njihovu političku sudbinu i lični uspeh.
U današnjem pokušaju borbe za sferu uticaja u Evropi, ruski zvaničnici, i sam Putin ne propuštaju priliku da formiraju analogiju između sadašnje krize u Ukrajini, i raspada Jugoslavije i kosovske krize.
Kada Rusi govore o ukrajinskoj i jugoslovenskoj krizi, svojstveno je da i jedna i druga kriza za Rusiju predstavljaju front prema Zapadu, naravno izvan ruskih granica.
Ruska strategija koncepta isturene odbrane svoje korene ima još iz carskog perioda. Obnova uticaja u post-sovjetskom prostoru deo je šire strategije. Zadnjih 15 godina svedoci smo da Rusija teži afirmaciji svoje uloge kroz učešće u svakoj svetskoj krizi.
Srpski spoljnopolitički kurs dominatno je usmeren nerešenim kosovskim pitanjem. Odsustvo sporazuma o normalizaciji odnosa, u velikoj meri uslovljava nužnost politike četiri stuba. Dvosmislenost rezolucije SB OUN 1244, kao i jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova 2008. godine ostavilo je Srbiju u praznom prostoru između Zapada i Istoka. Srbija je od 1999. godine neintegrisan prostor.
Jak emotivni naboj građana povodom bombardovanja, predstavlja efikasan alat za primenu aktivnih mera i dvadeset godina posle. Odsustvo objektivne analize i rasprave ostavio je prostor da javno mnenje oblikuju emotivni konstrukti.
Analizom sadržaja u zadnjih deset godina, možemo videti da je Srbija optimalno održala svoj strateški kurs evropskih integracija. Odsustvo sporazuma o normalizaciji odnosa nije uticao na smanjenje direktnih stranih investicija. Naprotiv, Srbija je 2021. godine zabeležila rekordni priliv u iznosu 4 milijarde eura. Investicije preko 70 odsto dolaze sa političkog Zapada. Za razliku od perioda pre 2012. godine, period posle 2012. karakteriše suštinski proces reformi Srbije. Kosovski problem više se ne koristi kao izgovor i prepreka za reformu i razvoj.
Dominantni uticaj kosovizacije spoljne politike ogleda se u nužnim kompromisima koje je potrebno napraviti kroz saradnju sa Rusijom i Kinom. Odsustvo usaglašenosti spoljne i bezbednosne politike sa strateškim partnerima iz EU često se doživljava kao podrška Rusiji i Kini.
Pravo je pitanje, da li bi Srbija isto postupala u slučaju postojanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova.
Ruski i kineski spoljnopolitički nastup obilato eksploatiše odsustvo rešenja kosovskog spora. Uzimajući za tačku kontakta antagonizam prema Zapadu. Srbija nije neprijatelj Zapada, antagonizam prema Zapadu demantuje živa i praktična svakodnevna saradnja. Nameće se izazov da li se Kosovo može rešiti van političkog Zapada? Da li uključenje Rusije i Kine vodi rešenju ili instrumentalizaciji problema? I, ključno pitanje, da li Rusija i Kina imaju interes za rešenjem ovog problema?
Dugoročno gledano kineski i ruski model razvoja ne može biti alternativa evropskim integracijama, shodno tome pored odbrane srpske pozicije na Kosovu, mora se braniti i srpski evropski put. Ostvarene pozicije i kurs se ne može degradirati zbog ranije propuštenih šansi.
Piše: Darko Obradović, programski direktor Centra za strateške analize
0 komentara