Od 1. novembra EU više neće biti ista

Izvor: Koha ditore

Bregzit je testament kako propaganda i kampanje zasnovane na neistinama mogu nadvladati čak i veliku naciju, s demokratskom tradicijom i neograničenim pristupom izvorima informacija. Takođe je demokratski da se na referendumu sprovede volja većine Britanaca, mada se zna da su tu odluku doneli i verujući u neke neistine. Od 1. novembra, kada EU ostaje sa 27 država članica, i Britanija napušta članstvo, kada nova Evropska komisija započne svoj mandat, Evropska unija više neće biti takva kakva je bila. Bez Britanije, bez obzira ko je kriv za Bregzit, EU će biti slabija kako na unutrašnjoj tako i na globalnoj sceni, kao i na Balkanu.

Današnji premijer Ujedinjenog Kraljevstva Boris Džonson u poslednji je trenutak odlučio da li će biti za ili protiv Bregzita.

Kao kolumnista britanskog lista "The Telegraph", kada se očekivalo da će se izjasniti da li će biti za ili protiv Bregzita, navodno je pripremio dve verzije svog teksta. U jednom je bio posvećen izlasku Britanije, nakon čega bi potencijal Velike Britanije bio maksimalno iskorišten i bila bi bolja nego unutar EU, koja je u mnogim oblastima ometala razvoj Britanije. Drugi je bio protiv Bregzita s tvrdnjama da bi izlazak iz EU doneo haos i naneo veliku štetu britanskoj ekonomiji, kao i svakodnevnom životu građana.

Boris Džonson ima impresivnu karijeru ako se posmatra formalno.

Rođen u Njujorku, školovao se u Evropskoj školi u Briselu, gde je njegov otac radio za EU, a zatim se školovao u Oksfordu, imao je iskustva kao dopisnik iz Brisela, a kasnije član britanskog parlamenta, i bivši ministar spoljnih poslova, gradonačelnik mega polisa Londona. Ali oni koji ga poznaju kao novinara kažu da je Džonson bio prevarant i da činjenice nikada nisu bile relevantne za njegovo pisanje. Kaže se da ga je Indipendent otpustio kao dopisnika iz Brisela zbog falsifikovanja citata. Kasnije je postao dopisnik evroskeptičnog dnevnog lista "Daili Telegraph", što je takođe doprinelo rastućem protivljenju članstvu Britanije u Evropskoj uniji.

Sada, nakon tog impresivnog i istovremeno kontroverznog puta, sudbina je želela da Boris Džonson bude taj koji će izvući Veliku Britaniju iz EU, kako je naveo, sa sporazumom ili bez njega. Tokom kampanje uoči referenduma o EU, oni koji su to zahtevali, koristili su mnoge mitove i neistine. Zloupotrebili su imigraciju, tačno ili pogrešno.

Kako su to uradili govori i drugi naslov britanskog lista koji je, kada je Evropska komisija preporučila Albaniju da dobije status kandidata, najavio rasplet, u strahu da bi „3,3 miliona Albanaca moglo doći u Britaniju kao rezultat odluke Brisela “.

Istina je bila irelevantna. Takođe je bilo relevantno logično pitanje kako svi Albanci, veliki i mali, čak ni tri miliona, ako svi odu u Britaniju, niko neće ostati u Albaniji, i kako bi svi , ali bash svi u Veliku Britaniju. A za takve medijske kuće, pa čak i za njihove čitaoce, naučna je fantastika objasniti da je to bila samo preporuka za davanje statusa kandidata, a to čak ne znači da će status biti dodeljen, a zatim bi sledio datum pregovora, njihovo pokretanje i tako dalje, proces koji bi trajao u najboljoj varijanti oko 10 ili 15 godina.

A druga istina je da čak i nakon članstva u EU, čak i ako Britanija ostane članica, Albanci neće moći doći u Britaniju najmanje 7 godina, druga istina je da su Albanci već došli u Britaniju, iako im putovanja bez viza u EU ne daju pravo na odlazak u Britaniju bez viza. Što se Albanaca tiče, Britanija ima kontrolu nad svojim granicama, oko toga ko može i ne može da uđe.

Ipak ti natpisi nisu bili toliko anti-albanski kao što su bili protiv EU, koja je Britaniji pretila svojim odlukama.

Koliko je snažna propaganda bila svedoče i izveštaji da je veliki broj stranaca u Britaniji poreklom iz Nigerije ili Pakistana glasao za izlazak iz EU jer nisu želeli da u Britaniju nekontrolisano dođu Poljaci i Rumuni i ostali Evropljani Za Borisa Džonsona, kao i za ostale koji su želeli Bregzit, činjenica je da su oni koji su došli iz drugih zemalja EU da rade u Britaniji platili daleko više poreza i doprinosa britanskom sistemu nego što su imali koristi od dolaska.

Samo doktori i medicinske sestre iz drugih zemalja EU kažu da je Britanija dobila više od 3 milijarde evra. 1,6 milijardi njihovih direktnih poreza i doprinosa i 1,5 za školarine koje Britanija nije uplatila. Ali, kada se političari odluče da nastave sa kampanjom , onda ignorišu sve činjenice koje idu protiv njihovih argumenata.

I na kraju, sa ili bez propagande, informisani ili neupućeni građani odlučuju i njihova se odluka ne može zanemariti, bez obzira koliko je mala razlika između onih koji su za i onih koji su protiv.

Stoga je tačno da je izlazak Velike Britanije iz EU demokratski proces, koliko god to bizarno moglo zvučati.

Bregzit je testament kako neistinita propaganda i kampanja mogu nadvladati čak i veliki narod, sa demokratskom tradicijom i neograničenim pristupom izvorima informacija. Takođe je demokratsko da se na referendumu sprovede volja većine Britanaca, mada se zna da su tu odluku doneli i verujući u neke neistine.

Od 1. novembra, kada EU ostane sa 27 država članica, kada Britanija napusti članstvo, nova Evropska komisija započne svoj mandat, Evropska unija više neće biti takva kakva je bila. Bez Britanije, bez obzira ko je kriv za Bregzit, EU će biti slabija i interno, i na globalnoj sceni, i na Balkanu.

Kosovo će osetiti nedostatak Britanije u EU, jer je Ujedinjeno Kraljevstvo nesumnjivo najveći zagovornik ove organizacije na Kosovu. 1. novembra će zvučati čudno kada čujemo od britanskih prijatelja da je budućnost Kosova u integraciji u EU i NATO, kao što danas čujemo iz Sjedinjenih Država da pozivaju na napredak u procesu integracije dok predsednik SAD govori da je izlazak iz EU pametna stvar i da je članstvo u EU samo prepreka za države i narode.

Piše: Augustin Paljokaj
Dopisnik Koha.net iz Brisela