Operacija “Proboj”: Pripreme Envera Hodže za vojnu invaziju Kosova i stvaranje “Velike Albanije” posle Titove smrti (1)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

“Dići će se Albanci“

Albanija se krajem 1970-ih uveliko pripremala za krizu u Jugoslaviji i vreme koje će da nastupi nakon odlaska jugoslovenskog predsednika Tita sa scene, te nestabilnost i sukobe koji će da izbiju u borbi za njegovo nasleđe. Albanija je, stoga, pripremala vojne planove za invaziju na delove Jugoslavije koji su bili naseljeni Albancima s ciljem njihovog pripajanja teritoriji Albanije. Najtajnija i najozbiljnije pripremana operacija o kojoj se još uvek malo zna, jeste operacija “Proboj” nastala u januaru 1980. O njoj su pisali pojedini albanski, austrijski i ruski stručnjaci i istoričari. 

Od druge polovine 70-ih godina XX veka, dalja sudbina Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije  bila je u fokusu pažnje rukovodstva susedne komunističke Albanije, zbog starosti predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita i nedostatka jasnih izgleda kako će se zemlja razvijati nakon njegovog odlaska. Lider Albanske partije rada, Enver Hodža, smatrao je ozbiljnom verovatnoću učešća SSSR-a i njegovih saveznika u Organizaciji Varšavskog pakta u vojnim operacijama na Balkanu sa ciljem „vraćanja” SFRJ u orbitu sovjetskog uticaja u uslovima unutrašnje političke krize na „posttitovsku“ fazu njenog razvoja. U to vreme, Enver Hodžina Albanija bila je bliska samo s Kinom, po čemu je bila jedinstvena u Evropi, a odbacivala je podjednako američki kapitalizam i sovjetski komunizam. Hodžina pažnja prema politici sovjetskog rukovodstva na Balkanu i, posebno u odnosu na komunističke zemlje regiona, porasla je u jesen 1976. i u velikoj meri je bila posledica intenziviranja kontakata Moskve sa Beogradom i Bukureštom. Poseta Leonida Brežnjeva od 15. - 17. novembra 1976. Jugoslaviji, a 22. novembra - Rumuniji, gde je 25. - 26. novembra planiran sastanak Političkog konsultativnog komiteta zemalja učesnica Varšavskog pakta, što je Hodža razmatrao ne samo u kontekstu spoljnopolitičke, već i vojno-strateške situacije u regionu.

Poseban akcenat on je stavio na utvrđivanje prirode posttitovskog perioda u razvoju Jugoslavije. Hodža je posebno istakao konfrontaciju SSSR-a i SAD za uticaj na situaciju u Jugoslaviji i pokušaje dve supersile da dobiju podršku odgovarajućih klanova i grupa u vodećim krugovima Jugoslavije, kako je zabeleženo u prvom tomu njegovih Sabranih dela. Spremnost sovjetske strane da pruži ekonomsku pomoć SFRJ, uključujući i snabdevanje oružjem, Hodža je smatrao strategijom usmerenom na postizanje glavnog cilja – sticanje kontrole nad Jugoslavijom. Mogućnost da SSSR i njegov najbliži saveznik u regionu – Bugarska – pokrenu bilo kakve akcije unutrašnjih političkih snaga SFRJ, usmerene na sprovođenje ovog plana, izazvale su oštro Hodžino nezadovoljstvo. U ličnim beleškama koje nisu bile namenjene za objavljivanje, on je napisao da će „u slučaju da oni (SSSR i Bugarska) izazovu prolivanje krvi, krv će izazvati krv, a mi, Albanci, borićemo se sa njima i pobediti. Zašto ne bi otvoreno rekli našoj braći, narodima Jugoslavije: SSSR i Bugarska moraju da znaju da su Albanci koji žive u Jugoslaviji naša braća na Kosovu, Makedoniji, Crnoj Gori i da su neprikosnoveni. Sada žive zajedno sa narodima Jugoslavije, ali ako neko drugi dođe i zauzme Jugoslaviju, budite sigurni – dići će se Albanci“ [1. Vol. 59. F. 368].

Do upotrebe „albanske karte” u vreme sovjetske vojne intervencije u unutarjugoslovenske poslove moglo bi doći u izuzetnom slučaju, što je, po svemu sudeći, razumeo i Hodža. Tema albanske nacionalne manjine u SFRJ u ovom slučaju dobija karakter ozbiljnog faktora direktno vezanog za odbrambenu politiku hodžističkog režima. U jesen 1976. godine, Enver Hodža se ozbiljno bavio ovim pitanjem i na međunarodnom planu, tokom razgovora sa stranim političkim i javnim ličnostima koje su dolazile u Albaniju.

Tokom pregovora pominjao je razgovore sa Josipom Brozom Titom 1946. godine, kada je s njim razgovarao o potrebi pripajanja Kosova i niza drugih mesta sa kompaktnim albanskim stanovništvom, Albaniji. [1. Vol. 59. F. 397].

Za SSSR „albanski faktor“ je takođe imao veliki značaj ne samo u regionalnom, već i u širem, evropskom kontekstu. Aparat CK KPSS je pomno pratio situaciju u „albanskom sektoru“ međunarodnog komunizma uz pomoć sovjetske obaveštajne službe. Tako je 17. februara 1977, zamenik načelnika Prve glavne uprave KGB SSSR-a, Jevgenij Šiškin, poslao analizu „Pogledi Zapada o različitim aspektima unutrašnje političke situacije i spoljne politike Albanije posle VII kongresa albanske partije rada“pripadnicima sovjetske obaveštajne službe u inostranstvu. Konkretno, pisalo je: "Spoljnopolitički kurs APR nakon 7. kongresa (1-7. novembar 1976.) i dalje je antisovjetski i prokineski”.

Poseban Hodžin interes bili su odnos i raspored snaga u jugoslovenskom rukovodstvu i izgledi za razvoj situacije u Jugoslaviji u bliskoj budućnosti. Prvobitno, prognoza koju je on dao početkom decembra 1977. godine, zasnivala se na čvrstom uverenju da će posle Titove smrti početi period duge destabilizacije zemlja [1. Vol. 62. F. 22]. SSSR i SAD će pokušati da preuzmu kontrolu nad zemljom. Prema ovom scenariju, "za svaku od dve velike vojne grupe u Evropi, posedovanje Jugoslavije znači jačanje strateške pozicije u odnosu na suprotnu stranu. Ako NATO izgubi uticaj u Jugoslaviji, onda će Sovjetski Savez imati koristi, raskida se veza Grčke i NATO, stvara pretnju Austriji, dobija prolaz u Italiju, dominira Jadranom i Mediteranom.Tako NATO trpi velike strateške gubitke. Ali hoće li američki imperijalizam to dozvoliti? Mislim da je malo verovatno. Da li će se američki imperijalizam boriti protiv Sovjetskog Saveza ako zabija kandže duboko u Jugoslaviju ili je vojno zauzima? Mislim da NATO neće sedeti skrštenih ruku dok ne dođe do velikog požara, počeće zaoštravanje borbe ekonomskim i političkim metodama koje imaju spremne za Jugoslaviju. Smrt Tita će nam stvoriti glavobolju“, zapisao je Hodža. Za Albaniju je bilo važno da se zaštiti od mogućih posledica unutrašnje političke nestabilnosti u Jugoslaviji, za šta je bilo neophodno da ima normalne odnose sa Grčkom, na čiji deo teritorije, prema Hodži, može polagati pravo “jugoslovenska republika Makedonija” sa podrškom SSSR-a i Bugarske, u jačanju položaja u Egejskom regionu, za koje su, kako je verovao šef APR, bile zainteresovane i Moskva i Sofija. Obeležje ove prognoze od prethodnih iz prve polovine sedamdesetih godina bila je posebna pažnja njenog autora na albanski faktor.

Od posebnog značaja za ono što se dešavalo bilo je naglo zaoštravanje odnosa Tirane i Pekinga, kao i još jedna komplikacija albansko-jugoslovenskih odnosa. Druga osoba u hijerarhiji komunističke nomenklature Albaniji, premijer i ministar odbrane Mehmed Šehu, istovremeno se suprotstavljao i NR Kini i susednoj Jugoslaviji. On je optužio vlasti Jugoslavije za progon Albanaca. Ovakvi postupci su u samoj Jugoslaviji i van njenih granica doživljavani kao podrška albanskom iredentizmu, posebno na Kosovu. Istovremeno, Šehu je otvoreno optužio rukovodstvo Kine za zaveru za rušenje albanskog partijskog i državnog vrha.

U novembru 1977. godine, šef Ministarstva unutrašnjih poslova, Hazbiju, sačinio je prema Hodžinom naređenju dokument u kojem je detaljno analizirana situacija na Kosovu i mogućnosti za rešavanje ovog problema. U ovom tajnom materijalu vlada Albanije podržala ideju ujedinjenja Albanaca i dala prognozu razvoja situacije u SFRJ posle Titove smrti. U dokumentu je, posebno, stajalo da smo "mi (Albanija ) svim silama podržavali Kosovare, koliko su to dozvoljavale mogućnosti razvoja situacije. I bili smo za to da se ujedine sa Albanijom, jer bi se time osiguralo nacionalno jedinstvo“. U dokumentu, takođe se navodi da su „strane snage, SAD i SSSR veoma aktivne na Kosovu“ u kontekstu planova ovih država, „dominantnih u Jugoslaviji“. Glavni akcenat u radu na „kosovskom pravcu“ u materijalu koji je izneo Hazbiu stavljen je na propagandne i kulturne događaje koji pomažu jačanju nacionalnih osećanja Albanaca. Dokumentom je takođe postavljen zadatak da se pripremi vojni plan u slučaju vanredne situacije i da se za to prouči teren, sposobnosti ljudskih resursa albanskog stanovništva, kao i da se izradi operativni plan koji predviđa nekoliko scenarija.

Tokom rasprave o ovom dokumentu, Enver Hodža je naveo da je „pitanje Kosova od velikog značaja za slobodu Albanije; Kosovo je velika snaga za odbranu Albanije, snaga koja služi jačanju Albanije na Balkanu i u Evropi." S tim u vezi, zahtevao je da se na Kosovu ne štede sredstva i trud, jer će se, po njegovom mišljenju, “isplatiti u budućnosti”.

Hodžino delovanje na spoljnopolitičkim pitanjima takođe je praćeno još jednom aktuelizovanjem kosovske teme, ali u širem obliku, izrečene u vezi sa predstojećim proslavama povodom 100-godišnjice Prizrenske lige. U stvari, ova tema je bila razvoj njegovih teza, koje se odnose na decembar 1977. One su predstavljene u dnevničkim zapisima i posvećeni su razmišljanjima o situaciji „posle Tita“.

Hodžino promovisanje ideje jedinstva Albanaca na prvom mestu i pozivanje na situaciju sa albanskim stanovništvom Jugoslavije, događalo se u pozadini jačanja secesionističkih projekata i ideja nacionalnog pokreta kosovskih Albanaca. Hodža je organizovao 12. juna 1978. u Tirani posebnu svečanu konferenciju posvećenu 100. godišnjici Prizrenske lige, a uoči XI kongresa Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), održanog 20. - 23. juna 1978. u Beogradu. Na Hodžinom jubileju, tema nacionalnog oslobođenja Albanaca koji žive u SFRJ, kako je naglasio Hodža, “na sopstvenoj teritoriji”, pretvorila se u važan element spoljne politike Tirane. Ova tema bi, procenjivano je, pod određenim okolnostima, mogla dobiti vojno-politički karakter.

(Nastaviće se...)