Prelomne godine kosovske jugoslovenske stvarnosti - Put u nesagledive nesreće i komplikacije

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Češki istoričar Jan Pelikan ponovo je napisao i objavio veoma značajno delo o Srbiji, tačnije o Kosovu ("Novim putevima, Kosovo 1958 – 1968“, Glasnik, 2022, prevod Vladan Matić) koje je rezultat autorovog višegodišnjeg istraživanja ključne decenije u kojoj je promenjen karakter, a time i istorijsko mesto Kosova i Metohije u socijalističkoj Jugoslaviji. Pelikan je profesor na Karlovom univerzitetu u Pragu, na katedri za balkanske i jugoslovenske studije,  autor koji u svom radu dobro poznaje Srbiju, jedan je od autora kapitalne knjige Istorija Srbije objavljene na češkom.

Knjiga ima adekvatan naslov "Novim  putevima“, jer jasno prikazuje novi položaj Kosova kao pokrajine unutar Srbije, naročito posle obračuna i pada Aleksandra Rankovića na IV Plenumu 1966. Na osnovu Pelikanovog istraživanja, jasno je da je to bio prelomni momenat u kojem se pojavljuju novi akteri koji postavljaju nove zadatke, koje pokreću različiti motivi i koji sklapaju nove saveze za ostvarivanje svojih ciljeva. Na strani Kosova u novoj šansi i ofanzivnoj poziciji našli su se Fadilj Hodža, albanski kadar koji je ostao na Kosovu, Veli Deva, Mark Krasnići i Džavid Nimani. Ali Šukrija i Sinan Hasani smatrani su projugoslovenskim finkcionerima među Albancima. Šukrija je na prijemu kod Kardelja upozoravao na opasnost preteranog i prebrznog proširivanja autonomije Kosova. Zato su poslati u savezne organe i izgubili su uticaj na Kosovu, dok je Fadilj Hodža došao nazad i postao vođa Albanaca, zajedno sa Veli Devom. Iako se nalazio na poziciji portpredsednika savezne skupštine „kao predstavnik nabrojnije narodnosti koja se nalazi u tri federalne jedinice“, Džavid Nimani je pripadao ovom dvojcu i aktivno je učestvovao u politici pokrajine.

Na uzdrmanoj i oslabljenoj srpskoj strani menjaju se glavi karakteri. Prvo su to Dobrivoje Radosavljević, Miloš Minić, Dragi Stamenković i Petar Stambolić. Nešto kasnije na scenu stupaju Draža Marković, Marko Nikezić i Latinka Perović. Na federalnom nivou neprikosnoven je Tito, ali koji već ima 75 godina, a pored njega „drugi čovek“, Edvard Kardelj sa Vladimirom Bakarićem  i Kočom Popovićem kao Rankovićevim naslednikom na mestu potpredsednika SFRJ.

Već 1967. na scenu stupaju Kardelj i Bakarić kao predlagači ustavnih promena koji menjaju karakter odnosa u saveznoj državi. U tom okviru, novo rukovodstvo Kosova na svaki način nastoji da se što više distancira od Srbije i da dobije status republike. Dok Radosavljević, Minić, Marko Nikezić kao ministar spoljnih poslova i Koča Popović, koja u tome ne vide opasnost po interese Srbije, Dragi Stamenković je oštrije ukazivao na diskriminaciju i prisilno iseljavanje Srba s Kosova odmah posle Brionskog plenuma i oštro kritikovao zahteve kosovskih Albanaca za statusom republike. Nikezić je još u februaru 1966. a savezna vlada usvojila, otopljavanje odnosa sa Albanijom. U novim okolnostima to ga je i preporučilo dve godine kasnije za mesto predsednika SK SK Srbije. Ubrzo su Stamenković i Radosavljević prebačeni u pozadinu scene, a na nju stu stupili Draža Marković, Marko Nikezić i Latinka Perović. Petar Stambolić i Miloš Minić bili su njena konstanta.

Dimenzije prvorazrednog političkog skandala dobila je proslava "srpske“ Nove godine 1967. na Kosovu sa odlućnošću novog rukovodstva da se žestoko obračunaju sa njenim učesnicima. U takvoj atmosferi, ali tek nekoliko meseci posle zahteva za susretom, Tito se sreo sa rukovodstvom pokrajine.

Tito je 20. marta 1967. razgovarao sa srpskim rukovodstvom o Kosovu. Bio je prisutan i Kardelj. Bobi Radosavljević je predstavio da postoje svekodnevni zahtevi za republikom. On ih nije kritikovao, nego ih je predočio kao prirodan razvoj. Za razliku od njega, to su učinili Petar Stambolić i Dragi Stamenković.  Stambolić je rekao da se polazi samo od toga da na Kosovu živi million Albanaca, a da se zanemaruju mnogi drugi važni aspekti, dok je Stamenković govorio pritiscima na Srbe koji ostaju bez posla i koji se prisilno iseljavaju.

Kardelj je odgovroio da ne postoji način da se zaustavi buđenje naroda i da bi pokušaj njihovog gušenja doveo do novog pojavljivanja u daleko eksplozivnijoj, a time i opasnijoj formi. Radosavljević je rekao da kosovski Albanci žele poboljšanje odnosa sa Albanijom, i zamolio Tita za dozvolu, ali ga je Tito lakonski odbio.   

Dobrivoje Radosavljević i Miloš Minić bili su velikodušni i gotovo su automatski izlazili u susret zahtevima kosovskih Albanaca. Minić je smatrao da Kosovo treba da ima elemente državnosti, uključujući pravo na samoopredeljenje. Hasani i Šukrija vratiće se na Kosovo tek posle drugog talasa albanskih demonstracija 1982. godine.

Mika Špiljak kao predsednik savezne vlade posetio je Kosovo u avgustu 1967. U razgovoru s njim, Albanci su želeli uspostavljanje odnosa sa Albanijom i poboljšanje položaja Albanaca u Crnoj Gori i Makedoniji. A sa srpskim rukovodstvom u jesen govorili su o položaju Albanaca u Beogradu, kojih je bilo oko 15 000.

U januaru 1968, međutim, sasvim se menja stav Beograda koji više nije spreman da dozvoli da Kosovo izađe iz okvira Srbije, iako rukovodstvo u Beograda nije mnogo obraćalo pažnju šta se događa na Kosovu, pa ni na proslavu Skenderbegovog jubileja u januaru 1968. u duhu albanske nacionalne opijenosti.  

Šok je došao sasvim iznenadno, na 14. sednici CK SK Srbije u maju 1968. na kojoj su profesor Jovan Marjanović, a zatim Dobrica Ćosić oštro govorili o razvoju na Kosovu, položaju Srba i Srbije.

"Ako bi na s put danas vodio stvaranju jedinstvene albanske države, osdtvarivanju šiptarskog nacionalnog suvereniteta, odnosno otcepljenju Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije, onda su neizbežni teški i tragični sudari i nesagledive istorijske nesreće i komplikacije“, rekao je Ćosić. Srpski CK nije  poverovao ni Marjanoviću, ni Ćosiću. Prvi je na njih udario Dobrivoje Radosavljević, a zatim Kolj Široka, Džavid Nimani i Katarina Patrnogić koja je u to vreme podržavala „radikalne albanske zahteve“, kako kaže Pelikan. Veli Deva je Ćosića nazvao „demoralizatorskim političarem koji je prestao da veruje u socijalizam i Savez komunista“. Još oštriji su bili srpski političari s Kosova, dok je predlog zaključaka o distanciranju od Ćosićevih i Marjanovićevih ocena sastavio Miloš Minić, a izložio Petar Stambolić. Sednica je bila otvorena za javnost, a Radosavljević je zamerio Ćosiću i Marjanoviću da su izabrali „jedan od najmanje prigodnih načina“ da rešavaju probleme na Kosovu i Metohiji.

Studentski protesti koji su izbili u Jugoslaviji, Čehoslovačkoj, Poljskoj i drugim zemljama bavili su se društvenim pitanjima, ali je cilj demonstracija na Kosovu u oktobru i novembru 1968. bio drugačiji. Demonstranti, uglavnom albanski studenti, zahtevali su republiku i univerzitet na albanskom jeziku. Tri godine kasnije, 1971, osnovan je Prištinski univerzitet. Kosovo je postalo „konstitutivni činilac federacije“, što mu je omogućilo da jednom nogom iskorači izvan nadležnosti Srbije.

Pelikanova knjiga prikazuje sve nesporazume, sudare i lutanja socijalističke Srbije u traženju pravog stava prema Kosovu, ali i jasno predstavlja kontinuitet strategije za izdvajanje Kosova i Metohije iz Srbije i pripajanje Albaniji i koliko malo srpskih kadrova je to videlo u pravom svetlu.