Jugoslovenska gerila i specijalni rat protiv Envera Hodže

Za Kosovo onlajn piše: Dragan Bisenić, novinar

Odmah posle formiranja CIA, Odeljenje za političku koordinaciju sa zadatkom obavljanja specijalnih tajnih operacija, za prvu operaciju izabralo je zbacivanja albanskog lidera Envera Hodže u skladu sa prihvaćenom politikom “oslobađanja satelita”. Ovaj plan su skovali Frenk Vizner i Bob Džojs.

U martu 1949. viši britanski obaveštajni oficir Viliam Hejter koji je služio u Zajedničkom obaveštajnom komitetu doputovao je u Vašington sa grupom obaveštajnih oficira. U grupi su bili Gledvin Džeb, Erl Dželiko i Piter Djuer iz MI6 da bi se sreli sa Robertom Džojsom i Frenkom Viznerom i diskutovali o planiranoj operaciji. Džojs i Vizner bili su veteran OSS koji su ratovali u Jugoslaviji, a tada su se obojica bavili značanjem jugoslovenskog raskida sa Staljinom o Odeljenju za političko planiranje kojim je rukovodio “otac Hladnog rata” i kasniji ambasador u Jugoslaviji, Džordž kenan. Mesec dana kasnije Odeljenje za političko planiranje na čelu sa Kenanom odobrilo je ovu operaciju i stvorena je zajednička anglo – američka grupa koja je planirala celu operaciju. U zajedničkoj grupi naći će se kasnije pronađeni najčuveniji sovjetski špijun na zapadu Harold “Kim” Filbi, Robert Džojs, Frenk Vizner i Frenk Lindzi.

Amerikanci su činili sve kako bi pronašli najbolji način dobre protiv komunizma. Na kraju pojavila su se tri koncepta: suzbijanje, oslobođenje i titoizam. Svaki od ovih koncepata imao je svoje pristalice, patrone i sponzorska tela.      

Američke i britanske tajne službe izabrale su Albaniju jer je ona bila izolovana sa svih strana, a procenile su da će Tito, posle raskida sa Staljinom, podržati svaku promenu u Tirani. Ideja je bila da se ubace diverzanti s Malte koji će u početku sakupljati informacije koje bi bile osnova za mnogo ambicioznije planove, ustanak u Albaniji i zbacivanje Envera Hodžu s vlasti. Već je postojao albanski Nacionalni komitet na čelu sa Hasanom Dostijem.

Početni entuzijazam za ovu akciju pokazivao je i Frenk Lindzi. On je bio izuzetno impresioniran rezultatima gerilske borbe u Jugoslaviji u kojima je direktno učestvovao, ali je polako uviđao da gerilske akcije ne deluju protiv komunista, osim povremenih uspeha. U njih je posebno ubrajao to što je uspeo da pošalje pet brodova pomoći sa oružjem Jugoslaviji kada je ušla u sukob sa Staljinom.

Počelo je planiranje operacije koju je britanska istoričarka Elizabet Hojzer ocenila kao “smešnu i diletantsku”, pošto se završila potpunom katastrofom. Sa američke strane operaciju je vodio Viznerov zamenik, bivši pripadnik OSS sa impresivnim jugoslovenskim stažom, Frenk Lindzi. Lindzi je veći deo Drugog svetskog rata proveo u Jugoslaviji, radeći s Titom. Dok je radio kao konsultant u Stejt departmentu on je zajedno sa Čarlsom Tajerom koji je takođe bio operativac OSS u Jugoslaviji, a tada je radio za Glas Amerike, napisao memorandum o korišćenju iskustava jugoslovenskog gerilskog ratovanja, a posebno raseljenih emigranata da bi se podrila sovjetska vlast u istočnoj Evropi. “Tako je jugoslovenska gerilska borba postala priručnik za tajne operacije CIA u inostranstvu i zbacivanje stranih vlada”, napisao je Lindzi u emejl prepisci koju smo vodili.   

Nemoguće je odvojiti izbegličko ili iseljeničko pitanje od tajnih operacija CIA u ranim godinama Hladnog rata. Stotine hiljada izbeglih nekadašnjih vojnika iz srednjeevropskih zemalja, ali i iz Nemačke i Austrije tumaralo je Evropom i Amerikom. Kod Amerikanaca već su se odranije javile ideje o korišćenju istočnoevropskih emigranata u psihološkom ratu, ali ništa se ozbiljno nije događalo dok u martu 1948. Stejt department nije predočio svoj papir o potrebi propagandno – psihološkog rata. U ovom papiru predložena je upotreba izbeglica da bi se ohrabrio otpor u Istočnoj Evropi. Prema tom planu, istočnoevropske izbeglice okupile bi se u “komitetima oslobođenja” koji bi bili finansirani od strane SAD. Stejt department je predlagao da komiteti treba da budu vođeni od strane poznatih američkih građana za koje se ne bi smatralo da su povezani s vladom, a posebno je naveden Alen Dals kao odličan kandidat za ovaj posao. Alen Dals je takođe imao veze s Jugoslavijom. Bio je zajedno s Hamilton Fiš Armstrongom kopredsednik Američko – jugoslovenskog društva koje je osnovano 1921. i njegov advokat. Kada je Dvajt Ajzenhauer postao predsednik SAD, Alen Dals je postao šef CIA. Operacija je dobila ime “Bloodstone”. Prema Lajonelu Simpsonu, mnogi od onih koji su tako stigli u Ameriku, bili su bivši nacisti.      

Dals je bio idealno pozicioniran da uspostavi kontakte sa ilegalnim snagama otpora koje su postojale u Istočnoj Evropi i da im dostavi američku podršku. Stejt department ga je opisao kao čoveka koji je "inspirisao na poverenje, bio je genijalan i došao je sa glamuroznom reputacijom u obaveštajnom radu“, a njegov "stil pušača lule bio je razoružavajući“. 

Mada je cele godine radio za vladu, Dals do decembra 1950. nije primao platu, sve dok zvanično nije prešao u CIA. Tokom tog vremena igrao je važnu ulogu u stvaranju Komiteta za slobodnu Evropu (Free Europe Committee) i Nacionalnog komiteta za slobodnu Evropu (National Committee for a Free Europe). Pored Dalsa, članovi odbora Komiteta bili su kao sa liste „ko je ko“ u američkoj obaveštajnoj službi: Henri Lus, Džozef Gru, Adolf Berle i Dvajt Ajzenhauer. Cilj ovog komiteta bio je da bude sredstvo "mirnih napora u pripremanju puta prema obnovi socijalnih, poslitičkih i verskih sloboda u istočnoj Evropi“.

Članovi komiteta su se nadali da bi organizacija mogla da bude finasirana preko privatnih donacija, ali se ubrzo pokazalo da je to nemoguće, pa je uskočila CIA. Pre nego što je stigao do Komiteta, novac je prolazio kroz brojne fondacije i dobrovoljne fondove, uključujući fondacije Rokfeler, Karnedži i Ford. "Privatno – javna“ mreža koja se razvila, bila je važna jer je ukazala, kao što navodi istoričar Skot Lukas, da „hladni rat nije bilo samo područje diplomata, političara i generala“, nego i „brojnih privatnih grupa i visoko kotiranih pojedinaca koji su radili sa njima“.   

Jedan od prvih formiranih nacionalnih komiteta oslobođenja bio je albanski koji je trebalo da bude nukleus albanske vlade u egzilu. Prvi predsednik organizacije bio je Midhat Frašeri. On je već 1947. pristupio CIA nudeći svoje usluge. Odmah je ponudio da dovede 50 albanskih izbeglica u SAD kako bi parirali komunističkoj propagandi u Americi, ali je Stejt department odbio da im izda vizu zbog njihove kolaboracionističke prošlosti, što bi „prilično uznemirilo vladu u Vašingtonu“. Dve godine kasnije, 12. maja 1949. Robert Džojs je istupio u ime Frašerija i njegovih drugova, pa im je tako ipak odobrena viza za ulazak u Ameriku. Frašeri je umro pet meseci kasnije, 3. oktobra 1949. u hotelu Leksington na Menhetnu, tako da nije dočekao početak operacije „Valuable“ (Vredno). Na njegovo mesto došao je bivši ministar pravde u Zoguovoj vladi, Hasan Dosti. Poput Frašerija, on je bio član Bali Kombetara, ogranizacije koja je okarakterisana kao „desničarska“ i „ultranacionalistička“. Cilj grupe, osim oslobađanja od komunizma, bio je i aneksija Kosova. Od tada, aneksija Kosova biće permanetni cilj svih emigrantskih albanskih organizacija u svetu.

Trumanova administracija je u početku podržavala „Nacionalni front“ zbog toga što je pokušao da deluje „pod zastavom pseudodemokratskih ideja“, uz pogrešno shvatanje da je to bila „republikanska“ partija. Većina članova „Nacionalnog fronta“ bili su nesumnjivo antibritanski i antitoistočki orijentisani. To je bila opasna kombinacija koja je otvorila vrata gomili problema, a veliki broj ljudi sa američke strane odbilo je da sarađuje s njima.

Britanci su veoma brzo ostali bez iluzija kada je reč o "antimonarhističkom“ stavu Bali Kombetara, tako da su tokom operacije prišli drugoj albanskoj organizaciji "Pravo“ (Legality) koja je stvorena 1943. pod vođstvom Abasa Kupija. Njen cilj bio je povratak kralja Zogua na vlast, a mnogi njeni članovi su bili nacistički kolaboranti. Britanska vlada je odlučila, ipak, da podrži Kupija, ali je Odeljenje za političku koordinaciju ostalo pri svojoj podršci Bali Kombetaru, što je dovelo do niza nesporazuma, pa čak i do nekoliko ubistava za koje se veruje da su uzrokovane međusobnim sukobima ove dve frakcije. Oni su bili pojačani svađama o učešću u budućoj monarhističkoj vladi, koju u toj formi američka politika nikada nije prihvatila da obnovi, čak i kada bi ustanak bio uspešan.

Da bi se prikrile međusobne svađa ove dve grupacije odlučeno je da se nacionalni komitet proširi. Njegova struktura je bila po 40 odsto za ove dve grupacije, ostalih 20 odsto pripalo je manjim partijama i grupacijama.

U julu 1949. grupa albanskih emigranata iskrcala se u Albaniji, ali su svi bili brzo pohvatani. Sve je obelodanjeno godinu dana kasnije kada ih je albanska vlast izvela na suđenje.

Vizner je kao uvereni anglofil u romantičnom smislu britanske imperije, tesno sarađivao sa Kimom Filbijem koji je bio oficir za vezu britanske tajne službe u Vašingtonu od 1949. do 1951. Baš tih zimskih dana, Amerikanci su počeli da sumnjaju da je on krtica uz čiju pomoć Sovjeti onemogućavaju američke tajne operacije koje su propale u jesen 1950. u Ukrajini, na Baltiku i Albaniji. U Vašingtonu je samo mali krug ljudi, tačnije samo njih četvorica, uključujući Filbija i Džojsa znao za te planove. Vizner je nakon toga rekao Džojsu da verovatno postoji "kritica" u njihovim redovima.

Sve je počelo da se odmotava na večeri kod Kima Filbija koja će biti kobna za najčuvenijeg sovjetskog tajnog agenta. Na toj večeri bio je i jugoslovenski diplomata, Vladimir Velebit, koga je Tito poslao u tajnu misiju da preko svojih ratnih prijatelja iz OSS, obezbedi američko oružje za Jugoslaviju.

U višesatnim razgovorima koje smo vodili, Velebit mi je ispričao da je na toj večeri, sasvim podnapit, Gaj Bridžis, još jedan od čuvene "britanske četvorke" koja je radila za Sovjete, a koji je tada radio u britanskoj ambasadi u Vašingtonu, uvredio šefa kontraobaveštajnog odeljenja CIA, Vilijema Harvija. On je nacrtao pornografsku karikaturu na kojoj je bila Harvijeva žena. Harvi i onako nije imao naklonosti prema engleskoj aristokratiji, za razliku od svojih kolega iz "Bršljenove lige". Posle ovog bizarnog događaja, on će ih sve staviti pod poseban režim nadgledanja koji će dovesti do njihovog razotkrivanja.      

Američka politika prema Titu bila je komplikovana u svetlu ovog poduhvata. Tito je, takođe, imao svoje grupacije na svojoj teritoriji koje je trebalo da deluju protiv vlasti u Tirani. Američka politika bila je, takođe, stvarno podeljena. Dok je Odeljenje za političko planiranje nastojalo da poboljša odnose s Titom, Odeljenje za političku koordinaciju poslalo je nekoliko pošiljki oružja i pokušalo da zbaci Tita u isto vreme dok je pokušavalo da poboljša odnose s njim. Ova politika kompromitovala je američku politiku u celini. Bilo je onih, poput Džona Patona Dejvisa, koji su podržavali poboljšanje odnosa s Titom, ali je bilo i drugih, poput Džona Kembela, koji su se protivili saradnji s komunistima bilo koje vrste. To pitanje trebalo je da se razjasni, posebno ukoliko operacija u Albaniji bude zahtevala Titovu podršku. Od strane visokih zvaničnika Stejt departmenta, Titu je rečeno da bi SAD želele vladu bilo kog tipa u Albaniji, ako bi ona bila demokratski izabrana. Tito je na kraju odbio da podrži ovu operaciju i sasvim se okrenuo protiv ove akcije.

Kada je jedna grupa ilegalaca ubačena na teritoriju Jugoslavije, Tito se potpuno razbesneo, mada su se Amerikanci izvinili rekavši „da su promašili put“.  To je, ipak, dovelo do značajnog pogoršanja međusobnih odnosa. Tokom vremena, sve više ljudi u administraciji postavljalo je pitanje koliko je mudro nastavljati albansku operaciju suočeni sa Titovim protivljenjem. Stejt department je zaključio da ova operacija nije vredna pogoršanja jugoslovensko – američkih odnosa, ali je Odeljenja za političku koordinaciju (OPC) nastavilo da je podržava i sledeće četiri godine.

Robert Džojs je izvestio Stejt department da mu je Vladimir Velebit rekao da će, u slučaju da Jugoslavija bude napadnuta, jugoslovenska vojska odmah pregaziti i okupirati celu Albaniju. On je dodao da se Jugosloveni neće zadovoljiti samo time da se povuku u neprohodne predele podesne za odbranu, u planine u Jugoslaviji, već planiraju da uđu u Bugarsku i okupiraju određene strateške pozicije. Izgleda da je sasvim jasno da Tito, ukoliko bude napadnut, namerava da učini sve što može, da bi lokalni sukob pretvorio u sveopšti.

Nije samo Stejt department želeo da se ova operacije prekine. To je tražilo o Odeljenje za specijalne operacije CIA (OSO) koje je imalo obavezu da pravi nacrte nacionalnih obaveštajnih procena. Sve do kraja 1950. postojala je podela između OSO i OPC kao dva posebna entiteta, a što je dovodilo do raskoraka obaveštajne i operativne funkcije CIA.

Posle sovjetske probe atomske bombe, pobede komunizma u Kini i izbijanja Korejskog rata, Britanci više nisu bili zainteresovani za suzbijanje komunizma, nego za suzbijanje rata, tako da su se ubrzo sasvim povukli iz operacije. Amerikanci se, nisu, tako lako obeshrabrili. Oni su organizovali grupu od 250 Albanaca u Bostonu, a operaciju su preimenovali u BGFIEND. Grupa poznata pod imenom „Grupa 4000“, počela je obuku u Nemačkoj pod komandom Amerikanca albanskog porekla Tomasa Mengelija. Nekoliko puta ubacivani su gerilci za svrgavanja albanske vlade, ali sve to nije dalo rezultata. Operacija je nastavljena i krajem 1950. i početkom 1951. godine dok konačno nije prekinuta. Danas se procenjuje da je u ovom višegodišnjem pokušaju, koji neki zovu "Viznerovim eksperimentom", život izgubilo između 200 i 1000 albanskih pobunjenika.