Prava stvar - Unapređuju se odnosi Srbije sa Sjedinjenim Državama

Ben Hodžins Jelena Milić - ilustracija
Izvor: Kosovo Online

Direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić je sa Benom Hodžisom iz Centra za analizu evropskih politika i nekadašnjim komandantom Kopnene vojske SAD za Evropu objavila autorski tekst u kom između ostalog ocenjuju da ZSO kao ključni element Briselskog sporazuma nije uspostavljena ni sedam godina nakon dogovora, što uz nedostatak kazne za zločine nad 2.500 Srba i drugih nealbanaca ubijenih tokom rata, intenzivira zabrinutost Srbije za srpsku etničku manjinu, podstiče njene zahteve za održivijim kompromisom i poziva na značajnije učešće SAD, te da je preduslov za dalji napredak u stabilizaciji i demokratizaciji regiona nastavak pozitivnog, uravnoteženog, ali fleksibilnog pristupa SAD pregovorima Beograda i Prištine.

Poslednjih godina poboljšali su se izgledi za stabilnost i bezbednost na Zapadnom Balkanu, uprkos decenijama konflikata, istorijskih sukoba, ekonomske stagnacije i razornog uplitanja Kremlja. Zapad bi trebalo da podstakne ovaj trend snažnije primenjujući svoju pozitivnu meku moć - posebno isticanjem privlačnosti svojih demokratskih vrednosti - umesto da pridikuje Srbiji i drugim zemljama regiona zbog njihoviih nedostataka.

Poslednjih meseci čini se da je nova američka javno-diplomatska kampanja urodila plodom. Kampanja - fokusirana na seriju konferencija i kratkih video zapisa emitovanih širom srpskih medija - podsetila je Srbe na njihovu pozitivnu, zajedničku istoriju sa Sjedinjenim Državama, poslala poruku da su partner koji se ceni i da Vašington sluša njihovu zabrinutost. Ankete koje je sproveo CEAS pokazuju da su Srbi pozitivno reagovali na ovu inicijativu. Štaviše, većina javnosti dosledno podržava integraciju Srbije u EU, uprkos nerešenom sporu oko statusa kosovskog pitanja, čije je rešavanje vezano za članstvo Srbije u EU. 

Srbija teži da bude tretirana kao „ravnopravna“ evropska država, umesto da se posmatra kao autoritarna, šovinistička Srbija iz 1999.godine. Mnogi građani veruju da bi posle godina sankcija Ujedinjenih nacija, posleratne obnove i ispunjavanja svojih obaveza prema Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, zemlji trebalo omogućiti da napreduje na ravnopravnim osnovama sa ostalim zemljama regiona.  

Štaviše, Beograd je preduzeo konkretne, konstruktivne korake kako bi pokazao da ima za cilj približavanje Zapadu:   

  • Među zemljama Zapadnog Balkana Srbija ima najznačajniji kontingent trupa u multinacionalnim operacijama pod vođstvom EU i UN i institucionalizovala je saradnju sa Evropskom agencijom za odbranu.
  • Srbija i NATO su 2018. godine zajedno organizovali terensku vežbu upravljanja posledicama vanrednih situacija, sa 2.000 učesnika iz 40 zemalja.
  • Srbija je započela sa sprovođenjem drugog ciklusa Individualnog akcionog plana partnerstva sa NATO-om i održala više vežbi u 2019. sa zemljama NATO-a nego sa Rusijom. Njen Program državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja jedan je od najboljih u Evropi. 
  • Nakon niza godina nabavke vojne opreme isključivo od Rusije, Srbija sada takođe kupuje oružje od Francuske, SAD-a i Izraela. 
  • Uprkos pritisku Kremlja, Beograd odbija da dodeli diplomatski status tzv. Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu, koji je instrument ruske meke moći. 
  • Srpski predsednik Vučić javno je podržao sporazum u Bosni i Hercegovini iz novembra 2019. godine o formiranju nove vlade i usvajanju programa reformi oružanih snaga u saradnji sa NATO-om.

Nerešena pitanja koja se odnose na Kosovo - u vezi teritorije, manjinskih i imovinskih prava, statusa Srpske pravoslavne crkve, suvereniteta i autonomije - prepreka su daljem napretku. Ona sprečavaju jačanje regionalne stabilnosti. Sjedinjene Države i EU uložile su mnogo vremena i truda pokušavajući da reše zastoj, baveći se pojedinačno svakim otvorenim pitanjem. Međutim, nije bilo jasnog plana, niti određenog vremenskog rasporeda, a očekivanja postizanja brzog uspeha bila su preterano optimistična. Pored toga, geopolitički i domaći faktori mešali su se u tok pregovora. 

Nekada obećavajući Briselski sporazum, koji predviđa normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, ali ne zahteva da Srbija prizna Kosovo kao suverenu državu, sada je gotovo prazna ljuska. Ključni element sporazuma, Zajednica srpskih opština na Kosovu, nije uspostavljena ni sedam godina nakon dogovora, što uz nedostatak kazne za zločine nad 2.500 Srba i drugih nealbanaca ubijenih tokom rata, intenzivira zabrinutost Srbije za srpsku etničku manjinu, podstiče njene zahteve za održivijim kompromisom i poziva na značajnije učešće SAD. Ipak, i Srbija i Kosovo ističu da žele unapređenje dobre uprave, poboljšanje ekonomskih rezultata, kao i članstvo u EU i jače veze sa Zapadom. To su zahtevni ciljevi čak i u normalnim okolnostima. Međutim, posledice krize COVID-19 učiniće njihovo postizanje još težim. 

Ruski uticaj u regionu, zajedno sa sve većim kineskim prisustvom, predstavljaju dalje prepreke napretku. Svaki sporazum između Srbije i Kosova ublažio bi sadašnji ruski pritisak na Srbiju i značajno smanjio negativni uticaj Rusije u regionu. Takođe, to bi umanjilo i uticaj Kine. Moskva preferira status kvo koji sprečava Beograd da umanji svoju zavisnost od Kremlja. Ona koristi srpsku energetsku zavisnost - koja je pogoršana zbog odluke bivšeg predsednika Borisa Tadića da većinu akcija državnog naftno-gasnog preduzeća proda ruskoj kompaniji. Moskva takođe može da koristi svoje mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija da blokira priznavanje Kosova. Kontinuirana zavisnost Beograda od ruske vojne pomoći i bliske veze srpske i ruske pravoslavne crkve, produbljuju uticaj Rusije.

Sa diplomatskom inicijativom Sjedinjenih Država i Evropske unije, okolnosti bi sada mogle biti daleko povoljnije za postizanje kompromisa između Beograda i Prištine, jer posle godina političkih, vojnih i finansijskih ulaganja SAD, EU i NATO-a, bezbednosna situacija u regionu se značajno poboljšala. 

Pred Srbijom je još uvek dug put ako želi da konsoliduje svoju demokratiju, izgradi zdraviju ekonomiju, postane članica EU i strateški partner Sjedinjenih Država. Ona mora da nastavi da širi i jača saradnju sa SAD-om i NATO-om i ispunjava svoje obaveze u procesu EU integracija. Srbija treba da se pozabavi opravdanom međunarodnom zabrinutošću zbog nedostatka dobre uprave i slobode medija, kao i smanjem ruskog uticaja. Srpski zvaničnici takođe moraju da usklade svoje nedosledne, izvitoperene, a ponekad čak i neprijateljske narative o Zapadu. 

Da bi dalje poboljšala svoje odnose sa susednim državama u Centralnoj i Istočnoj Evropi, Srbija bi trebalo da zatraži status posmatrača u Inicijativi tri mora i ojača svoje diplomatsko prisustvo u baltičkim državama i Poljskoj, kao i da ponudi svojih 400 km reke Dunav kao bolju vezu sa Inicijativom. To bi doprinelo da Evropa lakše razume poteškoće koje Srbija ima u smanjenju zavisnosti od Rusije. Istovremeno, Srbija bi trebalo da ponovo ojača svoju inicijativu "Mini Šengen" koju podržava SAD, iniciranu sporazumom iz novembra 2019. koji su potpisali predsednik Srbije Vučić, predsednik vlade Severne Makedonije Zaev i premijer Albanije Rama, a koja ima za cilj da omogući slobodniji protok robe, usluga, kapitala i ljudi širom Zapadnog Balkana.   

Regionalni lideri bi trebalo da imaju na umu da bi kompromis Beograda i Prištine, koji Beograd može zadržati na putu ka EU i Sjedinjenim Državama, otkočio preko potrebne reformske procese u Bosni i Hercegovini, jer će Banja Luka najverovatnije slediti zapadnu orijentaciju spoljne politike Srbije.

U budućnosti, zajedničke akcije članova Inicijative mogle bi pomoći smanjenju energetske zavisnosti od Rusije, poboljšanju vojne (i krizne) mobilnosti u Evropi i preduzimanju sveobuhvatne ekonomske, odbrambene i bezbednosne reakcije na povećanje ruskog i kineskog prisustva. Preduslov za dalji napredak biće nastavak pozitivnog, uravnoteženog, ali fleksibilnog pristupa Sjedinjenih Država pregovorima Beograda i Prištine.

  

Pišu za Centar za analizu evropskih politika (CEPA) Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije i Ben Hodžis, general-potpukovnik