Srbi neće na Kurtijevu stranu, potrošeno strpljenje, EU rulet i osećaj mučnine

Koliko god bilo teško makar znamo o čemu se radi. Na primeru Kosova i odnosa EU i SAD prema Srbiji na delu je, pre svega, epohalno različito shvatanje pojmova kao što su - pravda, istina, dostojanstvo, sloboda, poštovanje prava, držanje date reči.

Za veliki demokratski Zapad u slučaju Srbije ti pojmovi ne važe. Bar ne u njihovom tradicionalnom značenju. Ne važe naravno ni u mnogim drugim slučajevima širom sveta, ali Srbi to u vezi s Kosovom grubo osećaju na svojoj koži i naravno da nas posebno boli ovo što se zbiva.

Totalna raspojasanost u zloj nameri prema Srbima, koju danas pokazuju Aljbin Kurti i ostali ekstremni Albanci na Kosovu, rezultat je upravo toga što njih, kao ni njihove moćne zapadne partnere, navedeni pojmovi apsolutno ne zanimaju. Sasvim im odgovara ovaj moderni trend gaženja nekadašnjih univerzalnih vrednosti i tvrdoglavo negovanje novog sveta zasnovanog na lažima, pohlepi, bahatosti i goloj sili.

Kada tako posmatramo stvari onda razumemo zašto nam se javlja težak osećaj gađenja i mučnine kad slušamo šta ovih dana govore Fon der Lajen, Borelj, Lajčak, Fon Kramon, Šolc, Kurti...

Ili kada jedan od mnogih nemačkih kurira na Balkanu Manuel Zaracin pokazuje ambiciju da nam deli lekcije o “pogrešnoj strani”.

“Pitanje je za Srbiju šta će biti sa zemljom ako ostane na pogrešnoj strani, šta to znači za srpsko društvo, za imidž zemlje, samopouzdanje i ulogu u regionu”, zabrinut je jednostrani Manuel, koji ne shvata da Srbe vređa kad ih gura na istu stranu s Kurtijem.

Da normalnom čoveku stvar bude odvratnija, ti ljudi danas, oslobođeni osećaja stida i svih moralnih načela, sebi uzimaju za pravo da sude i presuđuju - šta može i šta ne može, šta je dozvoljeno, a šta nije, kada važi međunarodno pravo i čiji suverenitet se brani, a čiji gazi.

I ne samo da presuđuju po ne-pravu i ne-pravdi, nego traže da im se divimo i priključimo u svemu tome. To je, ustvari, ona krajnja granica trpljenja preko koje ne možete dalje.

Zato su Srbi na severu Kosova, kao i oni u Lapljem Selu, Gračanici, Partešu, Štrpcu, ali i Novom Sadu, Negotinu, Užicu, Banjaluci ili Budvi ponosni na policijskog komandira Nenada Đurića, koji je odbio Kurtijevo kukavičje jaje i ostao rame uz rame sa svojim narodom. Nenad je danas mera srpskog ponosa i nepristajanja na ugnjetavanje. I zbog toga je važno da se svi ugledamo na ovog čoveka.

Jer, samo ukoliko budemo potpuno odvažni da ne pristajemo više ni milimetar na Kurtijev bezobrazluk, ako pokažemo odlučnost da ne prihvatamo evropske ucene, pretnje i lažne ponude, kada u našim očima budu videli rezolutnu spremnost da ne odstupimo u toj borbi, u tom slučaju njihov pokvareni plan neće imati šanse na uspeh. U suprotnom, nema dileme, neće stati dok nas potpuno ne zgnječe.

Kurti ne želi mir sa Srbima i Srbijom, to je tužno, ali to je u njegovom slučaju normalno i očekivano, kao što se očekuje da ujutru svane.

Ali, da li je normalno da napredne države demokratskog Zapada sprovode politiku koja direktno vodi u neke nove nesreće na Balkanu? A, to je ono što rade sada u vezi s Kosovom?

Jer, ako ne budu uvažili stav Srbije, ako nastave da gaze svako pravo Srba na slobodu i dostojanstvo, ako budu nastavili s brutalnim otimanjem Kosova i ponižavanjem građana ove zemlje, ako ne bude fer rešenja za ovu zajedničku dramu… Zašto igraju taj rulet? Šta ostaje u nasleđe budućim generacijama ovde? Gde nas to vodi?

Jasno je gde. U još veću mržnju, nove krvave sukobe i dalju tragediju. Za 10 ili 50 godina. Batina uvek ima dva kraja.

Piše: Miloš Garić, urednik portala Kosovo onlajn